o peri https://www.blogoye.me/mashtamireche/ sr Fri, 17 Jul 2026 12:51:36 +0200 BlogOye! Pomeranje zemljine ose i njenog magnetnog polja za Peru je jedino imalo značaj kao mogućnost da se konačno desi makar i Smak sveta jer je to kao opcija, po Perinom shvatanju, bilo jedino pravo rešenje za svet koji je pred njegovim očima gubio  smisao svog postojanja. Savršen sklad, povezanost malog sa velikim, uzročnost i posledičnost međ njegovim činiocima bio je poremećen, svemir i njegovi zakoni su počeli da baguju, ko njegova krntija od računara sklepana još pre par godina. Čučao je ispred njega u nadi da će negde u matriksu naći rešenje svojih problema, neku zgodnu milijarderku, il bar srednjestojeću polovnjaču, ili neku dobru foru uz pomoć koje će se obogatiti i priuštiti si putovanje po svemiru šatlom, ili makar turu do Kopaonika dok još ovaj svet, takav kakav je, postoji. A Maje kažu, ciklus se završava dogodine, te je svoje potrage intenzivirao, šunjajući se po društvenim mrežama, dok se sdruge strane zidina njegove zgrade , ispod blatnjavih slojeva kristalizovane ledene melase, budio život, rađao novi ciklus života, bujali potoci neke nove energije, spremne da svetu podari još jednu šansu. U vestima niko o tome ništa nije reko, samo su pričali o siromaštvu, o neplaćenim računima, otpuštanjima, novoj vladi, šaptali između redova o aferama, skandalima, bacali grandovsku prašinu u oči zabludelima, dok je ispred Perine zgrade na domak šipkovog grma, niko kukurek. Ni Pera ga nije video, kako će kad ga nije ni bilo u notifikacijama, a niko mu i nije javio u privatnim porukama. A i da jeste, valjalo se požuriti sa potragom jer ko zna, dogodine, solarne oluje naprave karambol, te osta on bez svoje milijarderke sa chata...pa ni na Kopaonik ne ode. Fri, 04 Mar 2011 22:13:00 +0100 https://www.blogoye.me/mashtamireche/86331/ E pa dobro. (Pera upravo skida sa svojih rukava ostake sluzave ektoplazme ), još jedan delić na slagalici pa da sranje bude potpuno ! Mislite da sam samo zamišljeni lik koji povremeno svrati u matriks da istresa svoje frustracije i nezadovoljstva ....? Možda i jesam , samo sam siguran da mi se kazaljka odglavila definitivno i da ono jeftino bugarsko vino iz drink stora i nije tako loše. Još samo da se krilca ispeku i biće to jebački doček sve uz kablovski preogram. Doduše, još kada bi znali šta čekamo...al , nevrmajnd. Samo sam svrnuo da vam poželim ono što bi svaki normalan i pravozdrav čovek sebi poželeo ...mnogo love ,dobrih riba, što manje korišćenja socijalnozdravstvenog osiguranja i pre svega da kada pogledate kroz prozor i ugledate opet isto brdo i zgradu ili bilo šta što gledate već ko zna koliko godina, ne poželite da se baš u to brdo zabije neka lufthanza iliti asteroid...jerbo ...svuda su brda ista  i samo od boje vaših očiju zavisi kako ih vidite . Aj uzdravlje ! Fri, 31 Dec 2010 14:52:00 +0100 https://www.blogoye.me/mashtamireche/84651/ Pisac ovih redova kao i sam Pera, na momenat je stao opčinjem čudnim komadom garderobe koji je pokrivao glavu bića iz predhodne priče koje je na pomalo dramatičan način dospelo u Perin život.Dakle, bio je to nesvakidašnji staromodni crveni šeširić od čoje čiji se obod u tupom uglu spuštao ka njenom licu pokrivajući joj oči i bacajući senku na ostali njegov deo, što je prilično zbunjivalo našega Peru koji je cenio ful "aj-kontakt". Kroz njegovu glavu krenula je čitava horda zbrkanih misli i osećanja kojima je pokušao da objasni činjenicu da se neko skriva od pogleda drugih ljudi umotavajući se u gomilu nedefinisanih krpa sve sa šeširom kao poklopcem. Ad hoc zaključak je bio: da je osoba A ili strahovito mršava i ružna, tip Kvazimoda, ili boluje od neke retke neizlečive bolesti sve sa otpadanjem kože i delova tela ili je jednostavno neprilagođena u prostoru i vremenu, uostalom kao i on sa svojim smešnim cipelama. Nebitno, ustvari ,samo nije baš bio načisto da li da je muva i kresne i pritom rizikuje da zapati kakvu boleštinu, ili da glumi strahovite bolove u nožnom palcu pa da se makar očeše za kakvu klopu u lokalnom restoranu na uglu iz kojeg su se uvek širili najfantastičniji mirisi sveže pečene jagnjetine kao melem za njegova čula. Na tu pomisao krenuše mu sline od miline, te nesvesno poče da se oblizuje odlučivši da ipak nešto preduzme. Veselo zavijanje njegovog tako često zapostavljenog želuca, potvrdilo je ispravnost njegove odluke te Pera ispusti bolan uzvik i uhvati se za svoje levo stopalo, trapavo skakućući pritom na onom zdravom. Nos mu se i dalje crveneo od snežnog "direkta" što je još više pojačavalo utisak o njemu kao o ugroženoj vrsti koju treba spasiti od istrebljenja. Elem, gđica sa crvenim šeširićem nije delovala preterano impresionirana performansom, naprotiv, nezainteresovano je iz svoje jutane torbe izvadila platnenu vrećicu nalik na duvankesu iz koje je , na Perino iznenađenje izvadila svežanj novčanica. Neobično dubokim glasom od kojeg su se Peri podigle dlačice na nogama i ostalim delovima tela, a koji je bio u potpunom neskladu sa dimenzijama njene rezonatorske kutije rekla mu je : " Ajde, mojne brate da se foliraš, dam ti soma evra pa si kupi nove idaljke, pa se raziđemo ko ljudi." Snovi o jagnjetini, vinu i eventualnom kresu , raspršili su se poput grudve na njegovom nosu. Bio je šokiran , gladan a lova mu se smešila sa njenog dlana. Uzeti i otići ili otići praznog džepa, razmišljao je grozničavo. Pred očima su mu iskrsle slike praznog frižidera,  dolazećih praznika, ćurke u izlogu pijačne prodavnice, neka melanholična sećanja. Soma evra kao naknada za čega ? Crven nos ? Ukaljane cipele ? "Baba Mrazica" je već nestrpljivo cupkala svojim bakandžama po bankini i Pera je bio svestan da mora da odluči. " Hvala ,al nije mi ništa , kuliraj!" rekao je " nego da nisi ti negde izgubila par irvasa u mom kraju, pa ti spaček skakuće ko bez glave po tuđim cipelama ?" dodao je pokušavajući da se isčupa, i ne sačekavši odgovor  okrenuo joj leđa da sakrije svoju zbunjenost i razočarenje. Znao je odavno da bajke ne postoje u stvarnosti , i da se pogotovo bajke sa baba Mrazicama ne dešavaju tipovima kao što je on, u danima kao što je ovaj, kada se vreme meri  odlazećim minutima, protraćenim vremenom koje će već iza ugla svoje ulice zaboraviti da je postojalo. Sun, 26 Dec 2010 13:44:00 +0100 https://www.blogoye.me/mashtamireche/84518/ Te večeri na ulici obasjanoj prvom decembarskom belinom mogli ste sresti samo ljude dovoljno hrabre, dovoljno lude, dovoljno revnosne i dovoljno usamljene da bi uživale u besomučnom ataku majke prirode na svaki oblik života naseljen na toj geografskoj širini i dužini koje su se ukrštale baš negde pred Perinim nosem. Naravno, mogli ste sresti i Peru dovoljno ludog da se stisnut uz svoju jaknu "mejdiningland" u cipelama od pravog goveđeg boksa u koje se Pera kune, a koje su preživele razne revolucije tipa uličnih nemira, bežanija i sukoba sa policijom iz vremena kada mu je još bilo stalo, i kada je bio spreman da žrtvuje i njih i sebe za onu priču koja sa smešila sa druge strane ružičastih naočara. Ružičasti spektar brzo se stopio sa bezličnim sivilom i Pera je kao i većina, postao sivi čovek pod trenutnom opsadom prvih belih pahulja ove zime. Nos mu je bio crven i mokar u kosi su mu se nahvatali kristalići leda pretvarajući se u vodene kapi, a on je koračao prepuštajući svoje sivilo belini poput žrtve uhvaćene u paukovu mrežu. Ta samoubilačka šetnja  činila ga je iz nekih, njemu neshvatljivih razloga, prilično srećnim, kao da mu se pružila prilika za neku vrstu katarze, prosvetljenja, tako nešto. Možda zbog kratkotrajnog bljeska pahulja zbog njihovog savršenog oblika, jedinstvenosti i čistote, Peri su one na neki način bile ideal nečega što u jednom trenutku postoji, bljesne i neokaljano nestane ne naudivši nikome a ni sebi. Možda je želeo da i on makar jednom svojom pojavom, sa aspekta beskonačnog vremenskog kontinuuma, u svom minornom i beznačajnom životu na nečijem nebu zablista, u nečijoj kosi kratko se zadrži nastavljajući da traje kao voda na nečijem temenu pripijena, al sa svešću da je bilo...ono, vrh brate, do bola. Nasmejao se Pera zamišljajući sebe kako kap klizi niz nečiji vrat pravo međ sise i baš kada je prilazio mladežu, zaškripaše kočnice i nekakav skrnavi auto zaustavi se tik ispred Perine leve cipele. Iznerviran, poče Pera  da psuje, pokupi rukama sneg sa haube i nacilja pravo u šajbnu iza koje su ga posmatrale uplašene oči prilike umotane u šal do nosa. Zaustavio se na kratko shvatajući da su oči previše nežne da bi bile muške al bilo je kasno, ruka je bila neposlušna i grudva se raspršila po staklu ostavljajući zvezdaste šare. Prilika iz automobila  razljućena Perinim postupkom, trapavo je izašla iz auta  i pokupivši ostatak snega sa zadnjeg dela haube, uzvratila je Peri istom merom pogodivši ga pravo u njegov veličanstveni nos. Tajac koji je ispunio prostor između Pere i vlasnice crvenog Spačeka poprimio je oblik zida kroz koji su se ćutke posmatrali par minuta, zid se polako topio pod naletima vetra i njihova lica razmekšala su se u osmehe. "Srećom sam imao moje srećne cipele", pomislio je dok je skidao sneg sa nosa i u isto vreme u svojoj ludoj glavi  kovao planove kako peh pretvoriti u obostrano zadovoljstvo, smešeći se i dalje  zbunjenoj devojci zapakovanoj u trista  šaleva, rukavica sa čudnim šeširićem na glavi. Mon, 13 Dec 2010 15:22:00 +0100 https://www.blogoye.me/mashtamireche/84096/ I tako je Pera bio uljuljkan u konstantni bedak koji ga je okruživao i gušio kao ogromna želatinozna masa koja bi se samo pokrenuta povremenim događanjima ,  zatalasala,  protresla na kratko, bez namere da napusti plodno tle Perinog života. Osećao je Pera da ga pritiska, da je njegov život samo jeftin privid, nedovoljno snažan za bolje rezolucije. Ram za sliku koji je trebao da uokviri bio je prazan i Pera mu je  grejdorjanovskom upornošću okretao leđa plašeći se onoga što bi mogao da ugleda. U nemogućnosti za bilo šta drugo , odlučio je da jedno vreme ćuti.  I ćutao je , upijajući samo zvuke iz svoje neposredne okoline posvetivši se u potpunosti svojim mislima koje su se , primetio je , množile sve više i više i bivale sve finije i slikovitije kako je on više ćutao. Kada bi mu se glas nakupio na zadnjem nepcu i pretio da provali poput urlika, otišao bi do kupatila pogledao se u ogledalu i jako otvorio usta. Činilo bi mu se tada da je onaj drugi Pera nešto rekao, neki čudan zvuk, nalik na vapaj bi se odbio o glatke površine keramičkih pločica i opet bi se sve utišalo. Ništa mu nije bilo jasno, samo bi ga jednoličan zvuk neonke opet podsetio na tišinu. Vreme je izgleda ostalo zaglavljeno u iskrivljenom vrhu sekundare  koja se uporno opirala neminovnosti. Samo su ga smene svetlosti i tame koje je pratio kroz pokvarene roletne opominjale da se van njegovih zidina nešto dešava ...sa njim il bez njega. Njegov glas i glasovi sličnih, svetu nisu bili potrebni. Oni su bili tu samo da upotpune sveopštu konfuziju i da daju smisao besmislu i haosu u kojem se život , kakav god da je, nastavlja po zakonima prirode. Mon, 06 Dec 2010 12:13:00 +0100 https://www.blogoye.me/mashtamireche/83841/ Probudio se ukočen od spavanja,  bolelo ga je rame i ona žila koja se od ramena pruža prema vratu i udara u mozak. Znao je da je živ, to je dobro. Ugledao je parče neba u sivim nijansama i maglu kako nemilosrdno guta zgrade na brdu preko puta. Imao je osećaj da je nešto propustio, zaboravio da završi. Negde na pola puta od nesvesnog ostao je trag nečeg što je pokušavalo da se probije do njegove memorije, al nije išlo. Opcija refresh postojala je samo u šolji jake crne. Otišao je do kuhinje, pristavio džezvu, nameštajući usput vrat uz bizarne grimase  u bezbolan položaj, boreći se sa zaostalim krmeljom u levom oku. U žutoj ćasi, jedva da je i bilo nečeg što bi mu pomoglo, al nije imao izbora. Za dobru svinju nema loših pomija, pomislio je. Kakva je, takva je, crna je, malo će se razbuditi, pročitati novine na netu  a možda će i uspeti da se seti. Naslovi u novinama nisu mu rekli ništa novo, ubajanja i zlostavljanja su se uredno nastavljala, političari su jurili da uskoče u zadnji vagon, popovi su glumili religiju raznoraznim scenskim nastupima, i svako od njih je bio dobro plaćen za loše odrađen posao. Negde bi samo pustili po koju vest o kakvom poskupljenju a koga je više briga bilo za to, ionako se više nizašta nije imalo. Napustio je stranice novina jer mu je pripalo muka, a i retka kafa donosi sa sobom sporedne efekte, te je na kratko prekinuo sa intelektualnim aktivnostima. Čovek je ipak biće sa potrebama, od kojih jedino još samo neke nisu zabranjene zakonom.  Dakle, žuborenje vodokotlića je jedna od stvari koje su nervirale Peru i ometale ga u razmišljanju, mrzovolja se nastavila, sivilo je bivalo sve jače, na terasi je bilo mokro u šta ga je uverio korak koji je načinio da udahne svežinu, komšija iznad još uvek nije zakrpio pukotinu na svojoj terasi što je stvaralo potočić ka njegovoj. Setio se. Onaj unutrašnji glasić je s mukom uspeo da se probije do njegove svesti. Sada je znao da danas nikako ne treba da ustaje iz kreveta. Bio mu je rođendan. Wed, 24 Nov 2010 10:25:00 +0100 https://www.blogoye.me/mashtamireche/83327/ Pera je sedeo mrtav ozbiljan, nesvestan nepravilnog ritma udaranja kišnih kapi o limeno sanduče za cveće na terasi, prepuno mrva i pikavaca. Ispred njega na stolu stajao je prazan list papira  i reklamna olovka još od poslednje izborne kampanje kada su ga raznorazni kandidati zasuli svakojakim rekvizitima ubačenim u poštansko sanduče. Nije voleo izbore, krizna razdoblja, jer su na površinu uvek isplivavale najgore moguće ljudske osobine, prljavštine , mogućnosti za razne manipulacije su rasle a verovatnoća da će se u toj nameri uspeti bila je upravo proporcionalna tome koliko je sve to bilo jeftino, na dohvat ruke i koliko je mirisalo na kič poput „šarene laže“. Glupo, melanholično sećanje na jednu takvu imaginarnu lažu iz detinjstva, za koju je Pera davno verovao da stvarno postoji, preletelo je preko njegovog lica, na trenutak mu pretvarajući šare na licu od „zimskih“ u „letnju“ varijantu ( pliće od 4mm), nestajući u deliću sekunde poput bljeska fosfora na upaljenoj šibici u podzemnom prolazu. Naježio se od pomisli na predstojeću zimu. Jutros je Pera pročitao u novinama da su naučnici u Cernu navatali antimateriju u neku vrstu klopke. Pokušao je sebi da je predstavi i dugo je bez većeg uspeha o tome razmišljao . Negde u nekom delu svoga mozga imao je neku informaciju o tome da je antimaterija suprotna materiji pa je pokušao sebi da predstavi kakav bi bio taj antiPera tj. lik iza druge strane ogledala. Da li bi bio uspešniji, srećniji , imućniji od svog materijalnog oksimorona? Ta postavka mu je delovala malo glupo, ali se zabavljao zamišljajući svoju suprotnost i pokušavajući da shvati u kakav se to sud sakuplja antimaterija ako ima osobinu da upravo poništava sve materijalno. Zamislio je svoj zeleni lonac od pet litara u kojem otkuvava svoje gaće i sakuplja kišnicu  u  Cernovoj laboratoriji, kako nestaje pred očima ludih naučnika u belim mantilima i užasnut shvatio kakve bi posledice bile ako bi ikada sreo na nekom ćošku u gradu svog zamišljenog antiPeru. Zgrožen tim mogućim ishodom, skočio je od stola i pojurio do kupatila da potrpa veš u lonac da se kuva, (umalo da zaboravi), zapalio je cigaretu dok još može da puši u svom stanu jer kažu ,uskoro ćemo i mi ko u Kanadi. Svet je nekuda krenuo, cenio je Pera, a to kuda je krenuo za njega je sve manje imalo smisla. List papira je ostao prazan, njegova biografija (curriculum vitae) neispisana , lonac je skakutao na šporetu šireći po stanu miris deterdženta i kuvanih gaća. Pera je zadremao razmišljajući o konačnoj kataklizmi. Sat, 20 Nov 2010 15:48:00 +0100 https://www.blogoye.me/mashtamireche/83161/ Danas sam se čuo sa njim. Kaže da baš i nije u nekoj jebačkoj formi, pa se bacio na fitnes i vožnju bicikla. Kupio nekog polovnjaka sa  žutom patkicom na kormanu koja pišti kad se stisne za repić, valjda umesto zvona, pa se vozi po kraju jureći niz brda i vičući na sav glas : " Vidi me Fatooooo, vozim bez zubaaaa!", neka jeftina fora iz komunističkog doba, valjda, kada smo se svi divili visprenosti Mujinoj , kao da je naša. A Pera , stvarno nije imao zube i vešto je skrivao taj svoj nedostatak, naučenim osmehom koji ih nije otkrivao, ako me razumete, mada mislim da nije ni bio nešto preterano opterećen sa tim , sem kada bi ga desni zabolele od kakve promaje ili neumoljive košave. To mu je svakako davalo priliku da se netom pohvali sa svojim mangupskim poduhvatima  i maloletničkim tučama ispred dragstora u Nušićevoj kada bi savladao petoricu , ma desetoricu likova u crnim  kožnjacima, koji su mu vređali devojku, a on bi ih onda onako krvave i slomljene  ispljunuo na njih dok su pokušavali da pobegnu. Ona bi ga tada svojom vezenom platnenom maramicom dugo brisala i zalivala mu rane pivom. Sreo ju je skoro na pijaci , kaže,  nije se puno promenila sem što ima prikolicu i glas joj podrhtva, od lagodnog života, valjda. To ga je malo rastužilo, pa je malo snizio glas i ubrzao, kaže, mora da požuri da napravi još koji krug oko zgrade, mrak će , novembar je, a on je ko medved pa mora da zalegne na vreme. A i nema nikakve koristi od svoje lepote po mraku , jer vizuelni utisak je u njegovom slučaju najvažniji. Spustio mi je slušalicu iako sam baš hteo da prodiskutujemo o njegovim novim zapažanjima o širenju svemira i putanjama  planeta. Pera sada sedi na klupici ispred zgrade izložen zlatnim zalazećim zracima, naslonjen na biciklo, ko da su ga provukli kroz neki seksi filter na fotošopu, što njegovoj koži daje poseban mladalački izgled, pored njega neko  mače gricka ostatke već sasušene  kifle.  Nedaleko na trgu, sa senkama izmešane siluete promiču, ne osvrćući se na usamljenu priliku u zlatnom zamirućem odsjaju  novembarskog dana. Wed, 17 Nov 2010 16:32:00 +0100 https://www.blogoye.me/mashtamireche/83045/ Pera je shvatao da je život teška zarazna bolest od koje oboliš čim se rodiš i nema te vakcine koja te čini otpornim na njega. Znao je da što si bolesniji, to ti je teže da funkcionišeš, pa je u svom bivstvovanju najčešće primenjivao recept koji se pokazao najuspešnijim i najlakšim, logično. Spavanje, odmaranje, sirotinjska ishrana, uživanje u svim mogućim varijantama, tako da se tog jutra,odlučio za forhend levom rukom u pravcu budilnika i san o hrabrom krojaču koji uspeva "sedam žena za noć". Al, kao što smo već konstatovali, bolest je nepredvidljiva i ume da iznenadi. Zvono na vratima, baš uporno, značilo je da mora da se zaustavi kod one sisate brinete koja je baš rešila da se ogreši o ovaj novi zakon. Ustao je i krenuo da otvori, jedva se vukući ka vratima, šutajući od besa, sve što mu se našlo na putu, od stolice do cipela. Bacio je prvo pogled kroz špijunku i na svoje iznenađenje ugledao staračko i nasmejano lice svoje tetke Sofije. Prvo je bacio pogled na svoje gaće da vidi imal kakva rupa na nepristojnom mestu, povukao svoju majicu na dole da se malo upristoji i otključao vrata, pa može se reći iskreno obradovan, jer je u tetka Sofijinim rukama video krajičkom svog krmeljivog oka, dva prepuna cegera. Bilo je sve ono kako već ide: "ljubiga tetka vid kakoje omatorio, crniPero, nađi si kakvuženu date pere, rani ...itakoto." Posle su pili kafu, ćaskali o rodbini, čika Trifunu koji nikako da shvati da su i tri stepenice za njegovu čuku previše a ne dve žene, sirota Sofija pod stare dane mora da ga špijunira i da se crveni, a Pera nije imao reči utehe jer je policu u njegovom frižideru, već zauzela  krpa slanine iz Sofijinog cegera, koja je bila usamljena i koju je trebalo utešiti. Narednih pola sata se koristio već oprobanim tehnikama, prisustvo tela - odsustvo duha, sa obaveznim osmehom na licu. Konačno tetka Sofija je ustala, izvadila još i crvenu na sto, da mu se nađe za cigare i krenula. Njegovo zdravstveno stanje, naglo se popravilo, čak je i ispratio tetku na gracki, iako ga je u frizu čekalo blago, kupio dve pakle cigara, iako je obećo sebi da danas baš neće da da državi ni jednu akcizu, i zapalio u liftu sve pred komšijama, neka ga drukaju kolko hoće i nek duvaju, ako već neće da puše, jer neće njemu niko da zabrani da živi i boluje svoju bolest, kad od nje ionako leka nema, sem slanine. Thu, 11 Nov 2010 11:33:00 +0100 https://www.blogoye.me/mashtamireche/82843/ Hteo sam još nešto da vam kažem o Peri al me budala oterala pojavivši se nekim čudom kao trodimenzionalno biće željno sopstvenog prostora i tela. Lupio sam mu šamarčinu po tom čudnom licu u formiranju, jer me taj gad već toliko izluđuje da ne znam više kako sa njim da se izborim. Kreten i neopevani seljak, koji briše svoje sline u rukav i prdi za stolom dok jede pileću supicu. A lepo sam samo od njega hteo čoveka da načinim, ono, karakternog lika, al neće. Evo, na primer danas sam baš razmišljao o tome da ga načinim humanitarcem koji će ono, da se ponudi  za neku pomoć ugroženima u zemljotresu  a on psuje po tužnim pričama, kaže, ma svi mi bre svoje tužne priče imamo, jebiga zemlja štucnula kod nas, upuvala se u Indoneziji, počinje sa pravom da ispoljava svoj gnev prema ljudima,  kao zasluženu kaznu za sve što smo kao ljucki rod učinili svojom gramzivošću otimajući od nje i jedni od drugih. "Stoka ljucka!" eno ga viče iz kupatila dok obavlja svoje jednonedeljno kupanje, posle kojeg moram da mu ribam kadu da se priča ne usmrdi. I nije mi dao da ga slavom ovenčam. Ustvari, kad malo bolje razmislim, takav je Pera, jebe se njemu za slavu , samo na svoje dupe misli i čime će tanjir napuniti. Eno ga krevelji se ispred frižidera, preturajući ostatke neke slanine iz pasulja. I onu ribu što sam mu nabacio je oterao kao, previše je fina, koristila je nož i viljušku i prala je  ruke pre jela. Ne mogu da verujem šta mi ta spodoba radi. A taman sam se radovao što mu je krenulo. I sad mi se pojavljuje iz svoje ektoplazmatične crvotočine preteći mi da će  mene, svoga pisca da otera i da će sam da se piše, gnjida jedna ! Čudna neka vremena došla , sve se okrenulo naopačke pa i Pera, eno ga sad dubi na glavi, kaže, možda postane pametnij, ko zna ,možda mu i uspe ? Thu, 04 Nov 2010 19:22:00 +0100 https://www.blogoye.me/mashtamireche/82640/