O Peri S. i još ponešto

10.8.2010 - Jutarnja mučnina

Pera se iznenada našao zarobljen između dva aromatična , "svežejutarnja", neobrijana pazuha u grackom dok je izvodio svoj stelt manevar gvirenja (popularno zvan blejanje) u spektakularan dekolte jedne brinete naslonjene sasvim slučajno delićem svojih vazdušnih jastuka na šipku u autobusu, nesvesno raspirujući Perinu uzavrelu maštu. Znoj ga je oblio al u trenu se sve raspršilo uz pomoć mirisa koji ga je podsetio na sarmice od zelja koje su već danima stajale u njegovom frižideru, valjda dokazujući teoriju da penicilin mož da se uzgaja na svakavoj podlozi. Mada se Pera, iako skotina, uvek obraduje iskreno, kada mu njegova sestra , natovarena i zadihana od penjanja po stepeništu , jer se plaši lifta u Perinoj zgradi, donese te čuvene sarmice u velikoj emajliranoj šerpi i uz to još po sata kuka po grackom prevozu, političarima , izbacivanju u farmi, požarima , polavama i koznajoškoječemu, dok Pera čekajući da završi svoju besmislenu tiradu, svaki put zaboravi da joj kaže da ne bi bilo loše da nekad donese i kiselo mleko.
Svet će svakako propasti , i snjim i bez njega , bar da se on ko čoek najede makar tom sredom kada su sarmice još uvek sveže , dok ne počne da ih deli sa mokroorganizmima.
Sateran objektivnim okolnostima spusti glavu dole ko noj i zabulji se u naslove u novinama.
Ništa dobro, pomisli Pera i dođe mu da povrati sve pred brinetom.
Bolje da posmatra ptice u parku, još uvek je džabe a i ne izaziva mučninu, pomisli.
Izađe trkom iz autobusa , zapinjući za bankinu, hvatajući svež jutarnji vazduh.
Oseti glad.

Pošalji komentar!