O Peri S. i još ponešto

13.12.2010 - Zimske gadosti

Te večeri na ulici obasjanoj prvom decembarskom belinom mogli ste sresti samo ljude dovoljno hrabre, dovoljno lude, dovoljno revnosne i dovoljno usamljene da bi uživale u besomučnom ataku majke prirode na svaki oblik života naseljen na toj geografskoj širini i dužini koje su se ukrštale baš negde pred Perinim nosem.
Naravno, mogli ste sresti i Peru dovoljno ludog da se stisnut uz svoju jaknu "mejdiningland" u cipelama od pravog goveđeg boksa u koje se Pera kune, a koje su preživele razne revolucije tipa uličnih nemira, bežanija i sukoba sa policijom iz vremena kada mu je još bilo stalo, i kada je bio spreman da žrtvuje i njih i sebe za onu priču koja sa smešila sa druge strane ružičastih naočara. Ružičasti spektar brzo se stopio sa bezličnim sivilom i Pera je kao i većina, postao sivi čovek pod trenutnom opsadom prvih belih pahulja ove zime. Nos mu je bio crven i mokar u kosi su mu se nahvatali kristalići leda pretvarajući se u vodene kapi, a on je koračao prepuštajući svoje sivilo belini poput žrtve uhvaćene u paukovu mrežu. Ta samoubilačka šetnja činila ga je iz nekih, njemu neshvatljivih razloga, prilično srećnim, kao da mu se pružila prilika za neku vrstu katarze, prosvetljenja, tako nešto. Možda zbog kratkotrajnog bljeska pahulja zbog njihovog savršenog oblika, jedinstvenosti i čistote, Peri su one na neki način bile ideal nečega što u jednom trenutku postoji, bljesne i neokaljano nestane ne naudivši nikome a ni sebi.
Možda je želeo da i on makar jednom svojom pojavom, sa aspekta beskonačnog vremenskog kontinuuma, u svom minornom i beznačajnom životu na nečijem nebu zablista, u nečijoj kosi kratko se zadrži nastavljajući da traje kao voda na nečijem temenu pripijena, al sa svešću da je bilo...ono, vrh brate, do bola.
Nasmejao se Pera zamišljajući sebe kako kap klizi niz nečiji vrat pravo međ sise i baš kada je prilazio mladežu, zaškripaše kočnice i nekakav skrnavi auto zaustavi se tik ispred Perine leve cipele. Iznerviran, poče Pera da psuje, pokupi rukama sneg sa haube i nacilja pravo u šajbnu iza koje su ga posmatrale uplašene oči prilike umotane u šal do nosa. Zaustavio se na kratko shvatajući da su oči previše nežne da bi bile muške al bilo je kasno, ruka je bila neposlušna i grudva se raspršila po staklu ostavljajući zvezdaste šare. Prilika iz automobila razljućena Perinim postupkom, trapavo je izašla iz auta i pokupivši ostatak snega sa zadnjeg dela haube, uzvratila je Peri istom merom pogodivši ga pravo u njegov veličanstveni nos. Tajac koji je ispunio prostor između Pere i vlasnice crvenog Spačeka poprimio je oblik zida kroz koji su se ćutke posmatrali par minuta, zid se polako topio pod naletima vetra i njihova lica razmekšala su se u osmehe.
"Srećom sam imao moje srećne cipele", pomislio je dok je skidao sneg sa nosa i u isto vreme u svojoj ludoj glavi kovao planove kako peh pretvoriti u obostrano zadovoljstvo, smešeći se i dalje zbunjenoj devojci zapakovanoj u trista šaleva, rukavica sa čudnim šeširićem na glavi.

Pošalji komentar!

13.12.2010 - 17:44

Poslao/la elfish

Ti ih zoveš gadosti.
Meni liče na čaroliju.

http://www.youtube.com/watch?v=nFV9jw733hk

Permanent Link

13.12.2010 - 21:07

Poslao/la Y

zimske gadosti?
ni slucajno.
zima je predivna.
grudvanje vam nije palo na pamet? bas bi bilo simpaticno.

Permanent Link

13.12.2010 - 22:48

Poslao/la FuntionallyLiterate

Pero, ne nerviraj me! Eh, kako bi mene obradovalo par tih pahulja.. Al\' nema. A znala bih i da se grudvam. Mislim, mislim da nisam zaboravila kako to izgleda... Aj se trampimo