2.9.2010 - septembar
Jutros je Peru probudilo sunce , ono najlepše , septembarsko , ali Pera je znao da to ne menja ništa, svet je i dalje ružan, ljudi su i dalje takvi kakvi su i ništa se neće promeniti.
Otišao je na klupicu kod pekare i kupio dve kifle. Neka baba sa smešnim šeširom na glavi je hranila golubove bajatim lebom, neke žene su prolazile noseći pune kese ulja, valjda je džabe, a on ...on nije težio ničem. Bio je tu , na klupici shvatajući da je bolje da sedi u društvu sa pticama nego da mašta da ima krila i da leti sa njima.
Kao i uvek otreso im je malo susama sa kifle, nešto ga je zasvrbelo po leđima na onom mestu gde samo nečija druga ruka može da dofati.
Odvuko se kući , još uvek gladan i sam.
Stizala je jesen.
Bilo je vreme da potkreše svoje papke, valjalo je pričuvati čarape a trebaće mu sigurno.
Pustio je radio, akcije su pale za pet dinara, neki turisti izgiboše na autoputu, uragan je pretio Americi,(akoje).
"Život" se nastavljao.
|
! Sta!? Bodrim Pereu!
