Da vidimo…sve je tu, makaze, lepak, časopisi…ogledalo…odlično ! Uvaljujem se u fotelju. Listam, gledam, ponešto isečem i ostavim sa strane, ali još mnogo toga ima da se pregleda.Ne mogu tek tako,na prvi pogled,da odlučim, odaberem i upropastim,ne daj Bože, za mene jako bitan dogadjaj u životu. Nastavljam da okrećem stranice raznih magazina, okrećem, okrećem, okrećem…Isečem, odložim, okrećem, gledam…nije loše…idemo dalje…uh, nije lako odlučiti se. Ovaj nos je prevelik…oči nisu tople…uši su nekako,pa ne znam, nešto im fali. Ipak, ne odustajem. Tražim, sečem, slažem, sortiram.
Još samo malo ( treba mi osmeh ) do prelaska na drugu fazu.
Sve sam sakupio.Komade koji su prošli vrlo rigoroznu proceduru odabira,lepim
po licu. Svaki deo na svoje mesto. I…gledam svoj novi lik u ogledalu. Hm…
izgledam jadno…baš. Nije onako kako sam zamišljao. Možda bi bilo bolje da sam pokušao sa stripovima ili...je najbolje da budem nacrtan kao junak ? Ne, ništa od pomenutog. Umiću se. Vodom ću sprati sa lica, želje i fantazije…i neću više maštati.
U društvu sam i svi se smeju mojoj dosetki. Smejanje je dugo i glasno i, upravo kada prestaje, ja izgovorim sledeću duhovitost. Nastupa nova salva smeha, još jača i dugotrajnija od prethodne. Gledam grimase prisutnih. Otvorena usta, stisnute oči. Primećujem hladni sev zenice u procepu između očnih kapaka. Zubi, ogoljeni nabiranjem usana, cakle se od sline. Katkad se nit pljuvačke razvuče između nepca i jezika koji se upravo razdvajaju, da bi već u sledećem trenutku pukla i nestala. Slušam grohot oko sebe. “Dobro je”, mislim ja, ukrotitelj divljih zveri, stojeci ispred kaveza, “Dobro je, dok se smeju, neće me napasti.”
- Da li ti se ikada desilo, da ti je sopstvena samouverenost dala za pravo da se podsmehnes, onako, grohotom…jako…glasno…i da te stigne eho, bas kada mu se najmanje nadas ?
- Ma jeste, sigurno…niko nije imun na glupost.
Iskapio je casu do kraja, klimnuo mi glavom u znak pozdrava i izasao bez odgovora. A i zasto bi ga cekao.
Tog jutra je shvatio da se mora oženiti. Misaoni proces koji je prethodio ovoj ideji kao da je prošao mimo njega. Sve to: da nije više mlad, da zamrzi sebe svako veče kada legne u prazan krevet, da ne uživa više u tome što stalno jede sam, da… - sve to je bilo više podsvesno, nego što je stvarno osećao. Istina, sa ovom devojkom je izašao samo jednom, ali moraće da rizikuje. Prvo – svaka devojka bi mu dosadila već posle nekoliko viđenja, možda će i ova; drugo – bio je veliki perfekcionista i intuitivno je verovao da bi i ovoga puta našao neku zamerku; treće…Nije mogao to sebi dozvoliti, jer vreme je neumitno prolazilo. Njegovo je možda upravo isticalo. Majka mu je uvek govorila da probirač na kraju nađe otirač. Ali kako da to izvede ?
Ideja je bila izvanredna i prosto nije mogao da veruje da je to njegov lenji mozak smislio. Bila je prilicno nedvosmislena, a ipak je ostavljala dovoljno prostora za častan uzmak ako bude odbijen. Ne može ga odbiti ! Ne sa ovakvom idejom !
Uzeo je čokoladu se lešnicima i istopio je na štednjaku. Zatim je u rastop stavio zlatan prsten sa malim dijamantom u sredini ( zlatar ga je ubedio da je prsten venčani ) i onda je smesu izlio u kalup za čokoladu. Sve je sklonio u zamrzivač. Posle sat vremena izvadio je čokoladu, koja je opet bila kao nova – skriveni sadržaj se nije primećivao – i uvio je u srebrni papir. Dodao je karticu
“ Nestrpljiv sam da čujem šta misliš “, i paketic odneo na poštu.
Nije bilo ni telefonskog poziva ni pisma. Tek drugog dana poštar mu je doneo paket veličine kutije šibica. Kada ga je otvorio, očekivao je da će u njemu naći neku pisanu poruku – pristanak ili odbijanje njegove bračne ponude. Ništa od toga. U kutiji su bili samo zlatan prsten sa malim dijamantom u sredini i jedan slomljeni zub. Čovek bi rekao – kutnjak.
Ležao je glave položene na veliki, svileni jastuk. San mu nije dolazio na oči, pa je odlučio da ustane i naspe sebi čašu viskija. Krenuo je ka malom baru u spavaćoj sobi i tek onda primetio priliku koja je stajala u senci zavese.
- Miki, idiote, izlazi odatle ! – uzviknuo je.
- Oh, izvini tata što sam te uplašio. Samo sam hteo da budem prvi koji će ti čestitati rođendan i otvaranje još jedne bušotine nafte – briznu u plač Miki.
Raznežen, otac je prišao i poljubio ga. Miki je jedva čekao da izađe iz sobe; nervirao ga je veliki kuhinjski nož, najednom težak u džepu kućnog mantila.
Gledam njenu siluetu, uokvirenu u ram otvorenog prozora. Mrak kao pozadina, ona okrenuta leđima…proteže se…i izaziva. Kao da je malo vreline u ovoj letnjoj noći ! Ali, prihvatam igru, ionako mi ništa drugo ne preostaje;
“Protiv sebe ne mogu, protiv nje neću !”
To kažem, jer volim da mislim da sam u prednosti. Zabluda, kao i obično. Noć je njeno doba, a nebo njena teritorija. Posebno kada se mesečev krug ispuni, a pun je…noćas.
Krećem ka njoj ( hrabreći se u sebi, da mogu kao nekada, da joj priđem nečujno, s leđa, spustim usne na kucavicu i dlanove na stomak, privlačeći je i ujedno zarobljavajući u naručju ) i pružam ruke, mišića napetih kao pred skok, ali one ostaju prazne…
Jedan čovek, ruku pod ruku s iluzijama, usamljeno stoji na vetrometini prolaznosti. Neki njemudragi ljudi nestaju u daljini. Ostaju samo njihovi prašnjavi tragovi u pesku sećanja.
Čovek se saginje, rukama grabidanašnjicu. Život mu, kao pesak , kroz prste protiče.
I ove jeseni sa svojih polja zasejanih nadanjem jedan ratar žanje samoću.
Kasni je sat. Samo još mi koje niko ne čeka, sedimo, pijuckamo, slušamo zvuk ... Razlika je samo u tome da sam ja iza, a ostali ispred šanka.Ali lepo nam je, na neki naš način - uživamo. Oni u svojim pričama, ja u slušanju istih .
Ima svega u tim monolozima ... i suza i smeha i patetike. Ne retko, ceh je podmirivan baš pričama ispisanim na papirićima i salvetama, ali vrede te priče mnogo više nego što su iznosili računi . Mnogo, mnogo više ...
