JESENJA SONATA

 

   Jedan čovek, ruku pod ruku s iluzijama, usamljeno stoji na vetrometini prolaznosti. Neki njemu  dragi ljudi nestaju u daljini. Ostaju samo njihovi prašnjavi tragovi u pesku sećanja.

   Čovek se saginje, rukama grabi  današnjicu. Život mu, kao pesak , kroz prste protiče.

   I ove jeseni sa svojih polja zasejanih nadanjem jedan ratar žanje samoću.

 

 

                                                                                     Jelena Anđelković

Pošalji komentar ::

Neka ispruzi dlan, pesak ce se zadrzati,
a bolje da sadi nesto konkretno, nego tu usamljenost

pa protiče....vrijeme se ne može zadržati, a sjećanje ipak jesmo stvorili mi..mi zaustavljamo sjećanje dok vrijeme ističe...a život je nešto u čemu smo živi sudionik i samo o nama ovisi kakav će okus imati ....da li je ovo danas tek promatranje pijeska kroz prste ili je danas živo kao što jesi i ti.....puno je ovdje stvari spetljanih u jedno tkanje....ne znam da li sam pohvatala niti...

predivan tekst

zato što stoji pod ruku sa iluzijama?

AnaM @ zasadio je nadu
Nurlisoul @ te isprepletane niti cine zivot
Lazarice @ hvala gospodjici koja je napisala
Nemiri @ zar nije svaka nada iluzija ?