HladnaKaoLed

14/12/2006

Milano comeback

Japanci  kao pobesnele muve sa fotoaparatima neprirodno velikih objektiva se roje oko mene. Prolazim kroz galeriju na Duomu. Idem u knjizaru. Spustam se stepenistem na odeljenje za strance. Trebalo bi mi nesto na engleskom. Krijem se medju knjigama. Ugodno mi je.

San Pietro, spomenik. Leonardo ga je stvorio. Nemam nikakvu emociju prema toj cinjenici. Samo blagu paranoju. On je vecan. Ja sam mrtva.

- Prilazi mi N u dugom kaputu. Dlanovi su mu pomalo modri. Deluje kao da mu curi nos. Guram mu knjigu u ruku. “Non tu muovere” .

- Kako ovo da shvatim? Kezi se.

- Kako god mislis da treba.

- Mozda neki tiramisu na San Babili? – Pita.

- Sa tobom bih i otrov jela.

Nema odgovor. Smeje se. Ne zna na cemu je. Nikada nije ni znao. U tome je i car.

Gledam ga preko kasike.

- Mrzim Milano. – Prosipam bez razloga.

- Znam… - Kaze onako usput i ispija vodu iz flasice.

- Mrzim mnogo toga. – N uzdise duboko, kao da me moli da prestanem.

- Idem ujutru… - posmatram njegovu reakciju. Savrseno je ravnodusan.

- Kako god. – Gleda u sto.

- Mnogo si me maltretirao nekada. Nisi mi verovao. – Okrecem glavu jer mi se oci pune suzama.

- Cekao sam te da se razvedes od matorog tri godine. Onda jos dve da ostavis onu budalu. Da ga nisu ubili, ko zna do kada bi bila sa njim. Izvini sta sam trebao da uradim.

- Stalno si negde bio N. Nisam ti verovala. Secas se.

- Bila si na lekovima. Nemas pojma o cemu pricas.

- Stalno si bio negde! Dve godine nisam znala ni da li si mrtav ili ziv. Apsolutno nista. Nijedna poruka, nijedan poziv. Nista.  

- Morao sam. Ne drami.

- Sto si sa mnom?

- Zato sto mi pripadas. To je SUDBINA.

On prica o sudbini. On zna. Opet crna rupa i ja plivam kroz nju. Obecao mi je toliko puta da ce me voleti zauvek. I po onim selima i rupama po kojima sam se vukla zbog njega. I zbog svih onih dana i noci koje sam provela davajuci izjave u nedogled. I Robertovih sumnji i maltretiranja od V. Boleo je on njih. Boleo je mene. A ja sam lazirala stvarnost ne bi li ukrala nekoliko sati sa njim. Sada ga gledam kako trepce nevino. Kao da me nikada nije zrtvovao ni za sta.

- Ja sam bila tvoje zrtveno jagnje. – Ispaljujem. 

- Ti si moje tele. Vidi kakve oci imas. – Ljubi me u oko. Ispituje me kada mi je let i daje mi instrukcije sta bi sve trebalo da uradim u Beogradu.

- Imas tacno dva meseca. Ne smes da sjebes stvar. Moras da mislis na detalje. Taj Pavle. Pa professor. Nase slike. Ono sto sam ti dao. Sve mora da bude. I imas zice za kontakt. I ljude. Malo su aljkavi. Ali, preziveces. D te vozi. Znas koliko sta vredi. Nije mesto da ti pricam. Pusti se depresije. Ti, ova dva meseca, moras da budes samo ti. Jer ako nam plan ovog puta ne uspe. – Steze me za nadlakticu i unosi mi se u lice gledajuci me pravo u oci.- Nece biti ni tebe ni mene. Imas tek trideset. Hoces decu, normalan zivot? Imacesh. Ako tako odlucis. – Stisak popusta. Mrmljam kako ga necu izneveriti sigurno. On deluje zadovoljno.

- Dobrodosli na zajednicki let Jat airways – a i Al Italia, na relaciji Milano – Malpensa – Beograd – Surcin. Let ce trajati devedeset minuta, kapetan …- Pored mene sedi indijac iz Delhia ili vec odakle. Prodaje sigurnosnu opremu za gradjevinare. Postavlja mi milion dosadnih pitanja o Beogradu. Nada se da cu ga gostoprimljivo pozvati u neki obilazak, izlazak, mozda kafu. Foliram da mi se spava. Ostatak leta zmureci razmisljam o N i planu i preispitujem se da li ce uspeti.

- Na aerodromu se drsko brecam na carinsku kontrolu. Ne gledaju mi prtljag. D me ceka ispred i bez pozdrava mi uzima kofere.

hladnakaoled@gmail.com

10/12/2006

I Frojdu bi bilo tesko...

Kravetina me pita da li sam ikada dobijala bilo kakvu dijagnozu. Iako mislim da overavam zbog straha od straha uspinjem se na laktove i bezocno lazem da nisam. Onda promrmljam kako sam kod doktorke te i te, njene koleginice, isla na razgovore, ali da smo samo upraznjavale analizu i nikakvu drugu terapiju.

Gleda me skepticno, izbuljena iznad jeftinog okvira dioptrijskih naocara, rekla bih tezak plus, i kao u magnovenju ponavlja za mnom “ Samo analiza”. Imam osecaj da mi ne veruje, ali ubedjujem sebe da sam generalno paranoicna i luda te otpustam laktove i vracam se u prvu pozu. U toj pozi, doduse mislim da cu umreti jer cisto fizicki osecam da imam knedlu u grlu koja mi onemogucava da disem.

Prvo vristi kako imam tahikardiju od koje se pada u komu, pa onda gleda da li mozda imam meningitis ili epi napad. Sa olaksanjem seda na stolicu, pise neku nebulozu na staroj pisacoj masini i onda me reda radi salje da uradim ekg.  

Dobro vam je. Samo… kaze metar i po visok kardiolog. “Vi ste mnogo tuzni”.

Javlja mi se potreba da ga zadavim. Ali odustajem.

“Svakog jutra kada se probudite treba da se pogledate u ogledalo i da se nasmejete sami sebi.”

Vazi, kazem, gledajuci kako su mi se bradavice na sisama ukocile od hladnoce. Svakako se non stop sama sebi smejem, nevezano za doba dana. To iskusno precutim, da mi ne bi prosledio uput za zatvorenu ustanovu.  

“Jel mogu sada da se obucem?”

Trudi se da bude duhovit. Kaze da nema potrebe. Ja prevrcem ocima i navlacim bluzu.

Spustam stvari na pod pored sofe. Izvrcem se pa studiram. Sedativi, laksativi, pumpica za astmatican napad, antihistaminik, kapi za oraspolozavanje, kapi za smirivanje, kapi za nos, antidepresivi, hipnotici, kinetici (ukoliko misici nevoljno krenu da se grce od gore navedenih), flasa vodke, smotuljak kokaina, tracerske novine, italijansko izdanje “Vogue”, smrvljeni ostaci nekog cokoladnog kolacha, cigarete, pepeljara u kojoj su ugasene dve do pola popusene i krema za ruke.

Gomila tog djubreta, koje opisuje moj zivot u kome samo gostujem me sludjuje. Secanja kao paranoidno kamenje mi dobuje po mozgu. Jasno vidim Milanovo lice dok mokra i gola lezim pored njega. Vidim profil sa malo vecim nosem koji rotira ka meni, prodoran pogled koji mi se uvlaci izmedju obrva. Cini mi se da cujem glas kako ponavlja da bi trebalo da izadjem iz zacharanog kruga. Ne zelim da ga slusam. Smejem se, smejem se na ivici histerije. On nastavlja. Droga, saloni, psihijatri, vidovnjaci. Solje koje prevrcem, tarot karte, kriminalci, depresija. I ZASTO??? Hocu da vristim. Znam da ne smem. Hocu da ga pitam zasto. Zasto bas ja.

Spustam mu ruku grudi. Savijam se, ljubim ga. Necu da slusam. Ja imam samo jednu zelju, zelju da umrem. Previse je ziv da bi to shvatio. To samo shvataju oni kao ja. Oni koji su vec mrtvi.

Svi mi tezimo jednom. Jednom osnovnom principu, naizgled glupom. Samo lazemo da je drugacije, pa i suprotno. Istina je da smo srecni onda kada smo kao drugi. Kada smo vecina. Tada smo jaci, tada smo mocniji. Ustvari… Lako mogu nazvati to vidom perfekcije. Sta? Ne razumes me? Lako je. Ispricacu ti nesto. Niksa trepce i zainteresovano bulji u mene.

- Imala sam osam godina. Isla sam u skolu. I tada sam znala da ne pripadam. Pripadanje je bilo samo gluma i stvar inteligencije. Istini za volju ja sam znala da ne pripadam. Mentalno. Jela sam cvece. Sto se smejes? Stvarno sam jela cvece… Roze boje, raste blizu deteline. Buket dnevno. Jela sam i dnevne novine. Imala sam strahovite nesanice. I jednu stolicu. Ma ne elektricnu. Malu, plasticnu i zutu. Mogla sam da je prenosim bez mnogo buke. Kada bi otisla u svoju sobu, prevrtala bih se u krevetu sat, mozda dva. Onda bi uzimala malu zutu stolicu iz kuhinje, stavljala je u mracnom hodniku ispred vrata spavace sobe mojih roditelja i kroz uzak prorez na odskrinutim vratima bih gledala filmove do duboko u noc. Molila sam se da zaspe sa ukljucenim televizorom. To se cesto desavalo. Spavala bih po cetiri – pet sati. Nikada me nisu uhvatili. Nisu saznali ni da jedem dnevne novine. U skoli sam htela da budem ista kao drugi. Nisam se pravila previse pametna. Kada bih pomislila da suvise znam namerno sam gresila ili cutala. Nisam htela da ih isprovociram. Htela sam da budem ONI. I mama mi je jednom donela neke cizme. Bile su srebrne. Od mikrofibera. To kod nas tada nije postojalo. Terala me je da ih nosim. Nisam htela. Valjda me je tukla zbog toga. Sta znam, ne secam se. Druga decu su nosila neki slovenacki model, zute i crvene od gume. Mislim da su se zvale Akiak. Mozda nesto slicno. Htela sam da imam iste takve. Htela sam, ali nisam smela da kazem. Nisam htela da je isprovociram. Nikako nisam zelela njen bes, ni da me mrzi. A osecala sam kako me mrzi. Imala sam komsiju. Starijeg od mene godinu – dve. Pozajmljivala sam leti od njega te gumene cizme. Imala sam stap u ruci, drvenu masinku koju mi je deda napravio od drveta i subaru od zeca koju mi je tata kupio u Moskvi. Umirala sam od toplote. Ali…

Izraz lica mi je nekako kiseo. N je zanemeo. Valjda ocekuje suze. Ali nema toga kod mene. Palim cigaretu i sramezljivo mu se osmehujem.

hladnakaoled@gmail.com

28/6/2006

Prijatelj je prijatelju najveci neprijatelj

6/6/2006

Profesionalni Ubica Ljudi i Emocija

Obecala sam mu jutros da vise necu izgovarati sledece: Kretenu, Jebi se, Mrzim te, Nosi se, Crkni i uobicajeno Pusi kurac. Obecala sam i sebi i njemu da cu biti dobra, da cu se truditi da atmosfera u kuci, kada je vec napolju zategnuto, bude opustena i da cu biti fina. I sebi i njemu. Ako sam ja uzrok svih frustracija i katastrofa, onda ce one prestati, danas nadam se.

- Srecko donesi mi belu majicu sa aplikacijama po rukavu… - dovikuje iz kupatila. Valjda vezba nove odnose i testira koliko sam poslusna.

- Evo srecko… - Ulazim u zamagljeno kupatilo. On se brije potpuno go. Ovlas me udara po guzi mokrom rukom.

- Vidis kako umes da budes dobra. – Dobacuje dok izlazim.

- Uzimam novine i sedam na sofu. Vidim Vuka na videofonu kako razgovara telefonom dok slobodnom rukom mase kruznim pokretima. Opet neka rasprava. Cuje se zvono. Pustam ga da udje. Vracam se na sofu i citam hrvatski Globus. Kolumna Tanje Torbarine, uvek me nasmeje do suza. Ovaj upada kao da ga goni jedanaest interventnih jedinica…

- Gde si lepotice? – Savija se i ljubi me u obraz. Nesto si vesela od jutros. A? Mora da mi je drug umoran.

- Vuce, da mu nisam obecala da od jutros nema ruznih reci, rekla bih ti da si kreten. Ovako, cu se samo nasmejati na tvoje gluposti. – Ne dizem pogled sa novena dok mu se obracam…

- Oooh – Smeje se. Koliko li ce trajati ovo primirje?

- Dovoljno. – Ovaj izlazi iz kupatila namontiran.

- Gde si brate. – Namiguje verovatno zbunjenom Vuku i pokazuje glavom u mom pravcu. Ignorisem. Onda nastavlja u svom maniru. – Kako ti i frizer brate, a? Teska svadja, dugotrajne posledice… - Smeje se grohotom.

- Ma jok bre, zvao sam Dekija frizera malopre, posle cu da svratim da mi malo skrati. – Vuk prolazi rukom kroz kosu kao da se pravda.

- Gde su Mita i one kurvice bugarske?

- Tu su brate svi, kod njega u kaficu, bleje…

- Dobro, dobro, da odemo brate prvo kod Savketa po ono, pa cemo posle sa njima da se vidimo. Nisam prodao jos onog zlocinca, a mali nece da da vise od sedam soma. Jedino da mu ih gurnem u dupe…

- Srecko! – upozoravam ga, - Jesmo li rekli ljubavi, da nema vise ruznih reci.

- Pa sta sam rekao? Dupe? Ti si bre luda. Nisam rekao nista tebi ljupko! – Obojica se grohotom smeju.

- Kretenu! – Vristim i bacam novine na pod.

- Sedi bre dole, jel’ sam ti rek’o da cu da te polomim kada opet pocnes. – Motam sta je najpametnije pa onda izgovaram.

- Izvini srecko, obecala sam sebi. Necu vise da se ponavljaju te scene.

- Sta je brate ovo? Siri ruke i okrece se ka Vuku. – Sta sam ja Bogu zgresio pa mi je uvalio ovog baksuza? Prepodne mrzi sve, popodne ceo svet, a uvece i sebe. – Ocigledno je “Izvini srecko” shvatio kao provokaciju.

- Necemo se posvadjati danas, necemo veruj mi. – Gledam ga i klimam glavom levo – desno.

- Necemo ljubavi. – Ljubi me  u celo. U istom trenutku mu zvoni telefon.

- Halo. – Cini mi se kao da cujem zenski glas. On se nakasljava i cisti grlo. Jasno mi je sta se desava, ali se pravim luda i glupa. To ga opusta na trenutak. Pravi nekih pet sest koraka, ne bi li se sto dalje sklonio od mene.

- Ja sam brate. A, vazi, sacekaj. – Ide ka izlaznim vratima, okrece se ka meni i Vuku i prevrce ocima. Izlazi. – Ja se smejem cinicno zbunjenom Vuku i prebacujem videofon na televizijski ekran. I slika i zvuk su odlicni. Vuk hoce da ustane, ali ga sasecam u startu.

- Samo probaj! Ubicu te.

- Koji ti je kurac. – pita, ali ga u tom trenutku prekida moj zbunjeni i nervozni muz na ekranu.

- Ma sta bre pricas. Sto puta sam ti rek’o da ne zoves u ovo vreme kada sam kuci sa njom. Ona mi je bre zena, necu da se svadjam s’njom zbog budalastina. – Vuk ustaje.

- Ajde, zvacu te posle, povedi i neku drugaricu, jesi ‘ obecala prosli put, da ces da dovedes? – Vuk istrcava do vrata. Otvara ih vrti glavom u neverici i pokazuje mu na kameru. Ovaj blene u cudu pa prekida vezu zbunjeno. Vuk mu kaze kako sam sve videla i cula i on pravi bolnu grimasu na licu pa ulazi u stan…

- Nije…

- Da rec nisi rekao!

- Srecko?!

- Da nisi zucnuo jel ti jasno?! – Suze mi se kotrljaju niz obraze.

- Napolje! Necu vise da te vidim kretencino. – Vuk sav unezveren stoji sa strane potpuno nem.

- Ma to je neka budala, ne znam kako da je odjebem ljupko, znas kad bih se video sa njom. – Prilazim mu i udaram mu najjaci samar koji mi moja snaga dozvoljava. On se smeje. Smeje se na silu. Hvata me za ruku i jedva se kontrolise da me ne udari.

- Hvala ti ljupko. Lepo sam ti se zakleo da nisam u zivotu bio sa njom. Hocu da poludim koliko me proganja.

- Idi i nemoj da se vracas. – Besnim.

- Ajmo brate! Kada je luda, ne vredi. – Okrece se ka izlazu, a Vuk mi prilazi i tapse me po ramenu.

- ‘Ajde bre, nemoj da se nerviras, veruj mi, nista nije bilo sto  posto. Kada ti kazem. On se samo drka, nije to nista. To bre svaki muskarac radi.

- Vuce, napolje iz moje kuce kazem hladno…

 …………………………………………………………………………………………………..

Zaka sedi na sofi i gleda kako cmizdrim. Progovara hladnim, ujednacenim glasom, kao da cita sa idiota.

- Rekla sam ti i kada si ostavljala onog kretena i udavala se za ovog da je budala i da ce ti dusu pojesti. Nisi slusala ni mene ni ni nikog, takva si. Sada pi te tvoje lekove svaki dan ili ga sutni.

- Ali…

- Nema ali! Sta? Ubice te? Vidim puno Novo groblje njegovih bivsih zena. Pusti bre te budalastine.

- Ostavljam ga, to je sto posto. Ne moze mi nista. Znas koliko je puta rekao “Ako me uhvatis, dajem ti razvod i uzmi sve”… - I dalje jecam. Zaka cokce…

- Prvo mu se najebi majke za sve sto ti je uradio i onda ga olesi. Ma zabole te. Super si riba. Pa sta, sto tesko ces da nadjes normalnog frajera? – Cuti nekoliko sekundi zamisljena pa nastavlja. – Dobro u Beogradu tesko, ali sta, napolju mozes uvek. – Uzima daljinski i pojacava vesti.

- Izjavio je premijer Srbije na danasnjoj konferenciji za novinare. U medjusobnom obracunu dve grupe beogradskih zestokih momaka, poginule su dve zasada neidentifikovane osobe, a nekoliko je ranjeno. Policija jos uvek nije dala zvanicno saopstenje, a nekoliko ulica u samom centru grada je blokirano za saobracaj... – Spikerka melje, prepoznajem njegov auto i hvata me mucnina. Odjednom mi se jako vrti. Zaka skace i trci ka kuhinji. Mrak.

hladnakaoled@gmail.com

2/6/2006

Da li je teze ostaviti ili biti ostavljen?

Mia promuklo prica, sve krci i imam utisak da kod nje duva neki vetar, pritom joj glas kasni oko dve sekunde i krajnji mi je napor da joj se zalim. Priljubljujem slusalicu jos jace uz uvo, ali ne ide. Secam se kako mi je keva davala instrukcije u ranom detinjstvu "okreni nulu" pa se jos vise nerviram. Na kraju, posle njenih sedam "halo ljubavi" vristim kroz suze:

- Udario me je kreten. Mrzim kretena. Sad ga stvarno ostavljam!

Mumla kako ce me zvati za pet minuta i prekida se veza. Sedam na pod i gutam jos jedan xanax. Ah, hvatam glavu rukama. "Ela idi iz ovog pakla" - mantram sebi u bradu. Ponovo zvoni neocekivano. Fiksni. Na njemu mi ne izlazi identifikacija.

- 'si se spremila? - Kreten, mrtav hladan kao da se pre sat vremena nista nije dogodilo. Gledam modricu na ruci i otisak njegove vilice na ramenu.

- Mrs u picku materinu! - Urlam u slusalicu a onda njome besno gadjam u zid. Raspada se na sitne delice. Zvoni i mobilni. Mia je.

- Slusaj...- Susti dovoljno da me iritira. - Moram da idem bejbi, verenik me ceka. Nasla si da se makljas kada sam na drugom kraju sveta?! Kupi stvari i bezi odatle. Uzmi nakit obavezno! - Veza se prekida. Lomim i mobilni u nastupu besa. Ustajem i sutiram ga po stanu. Gledam u otvoreni kofer i razbacane stvari po podu. "Po koji put" - pitam se. Po koji put pokusavam da ga ostavim i kako se to zavrsava? Sedam skrhana u fotelju. Secam se kako je bilo prvi put. Jasno pamtim taj dan kada sam smogla snage da odem od njega i lagano tonem u hladnoj kozi sklupcana kao macka, presitna za megalomaniju koja ga je obuzela kada smo kupili ovaj stan.

Bilo je pre pet godina. Volela sam. Mnogo vise nego danas. Secam se da sam lezala u krevetu i da je svilena posteljina bila prijatno hladna. Cekala sam da se pojavi. Napaljena. Htela sam da vodimo ljubav. Uspavala sam se. Od lekova, mada sam detalje i zaboravila. Znam da me je trgnuo tresak vratima. Cula sam glasove dole, otvorila oci i kroz krovni prozor provalila da je zora na putu. Opet sam sklopila oci. Imala sam neku cudnu slatku tremu i treperilo mi je medju nogama. Nisam htela da verujem da nije sam. Naculjila sam usi i razocarala se. Nije bio sigurno. Mirjana, koja je tada bila nasa domacica je izasla iz svoje sobe i kako mi je kasnije rekla, ponudila se da posluzi goste. Vratio ju je u sobu odmah uz komentar da ima zenu i da cu to ja srediti. Decko je demonstrirao moc. Sledece sto sam videla bile su potkolenice i cipele koje oprezno prilaze krevetu.  I njegova ruka na mojoj kosi. Reci je izgovarao tiho, mazno. Trazio je da ustanem i da se pozdravim sa momcima. Neckala sam se. Podigao me je iz kreveta i dalje mazno pricajuci. Ovog puta uvrede. Omiljenu, "kurvetino" je ponovio nekoliko puta. Sisla sam. Samo sam ogrnula tanak svileni ogrtac preko prozirnog neglizea. I papuce sa malom stiklicom. Siktao je da sam prava drolja. Dole su sedeli Zeljko i Vuk, odvaljeni od koke. Skoro ukoceni. Obojica su ustala da se pozdrave. Kezili su se onako drogirani i zapitkivali sto sam vec u krevetu i jos neke gluposti. Sisao je i on. Odmah je poceo da me kinji. "Kako si to obucena kurvetino... Pitaj momke sta ce da piju... Droljo sto si pobegla u krevet?" Nisam odgovarala na gluposti. Na stolu je stajao i kokain i vec urolana novcanica. Namerno sam se savila preko stola, osecajuci kako mi idioti blenu u dupe i gube dah. Povukla sam zestoko, a onda se okrenula ka njemu i nakezila. "Sta je Ljupko, sto si nervozan andjele moj?". Onda ne znam. Vristao je kako sam drolja drogirana, kako mi ne bi palo napamet da spremim veceru ili uradim nesto pametno... Vristala sam i ja. Ne secam se detalja. Do tada me nije udarao. Ali... Uhvatio me je za ruku i odvukao na sprat. Gurnuo me je u ugao sobe, cini mi se iz sve snage. Bukvalno sam letela. Onda sam dohvatila lampu i gadjala ga. Nije se nadao. Pogodila ga je u glavu. Udarao me je. Ja sam ga grizla za podlakticu i tukla gde god sam stigla. Tako rascupane me je uhvatio za laktove. Molio me da se smirim. Pocela sam da placem. Jecala sam, gubila dah. Stavio me je u krevet i dao mi gomilu lekova. Utrpao mi ih je u usta. Popila sam. Mozda je proslo dva sata. Kada sam se probudila Mirjana je spavala u svojoj sobi, a ostatak stana je bio prazan. Spakovala sam neophodne stvari, zgrabila kljuc od svojih kola i dok mi se tako vrtelo u glavi upalila auto i otisla u neki divlji hotel, jer sam samo tako mogla da ostanem anonimna. Recepcionaru sam gurnula novac ispod pulta i dala lazno ime. Osetila sam da sam slobodna. Razgovarala sam sa Bogom, sa samom sobom. Poverovala sam da je kraj. Imala sam dobar plan. Bicu tu nekoliko dana i bezim za Ameriku - razmisljala sam. Kod Mie. Zaspala sam kao jagnje. Probudla sam se tek sutra popodne. Od lekova valjda. Nicega vise nije bilo. Ni mojih stvari, ni nakita, ni kljuceva od auta. Samo trenerka u kojoj sam dosla. Strcala sam na recepciju. Nisam uspela nista da izgovorim. Recepcionar me je gledao sazaljivo. "Ceka vas suprug ispred". Izasla sam. Kreten je drzao glavu na volanu. Bio je sam na parkingu. "Vrati mi moje stvari" - zavristala sam otvarajuci suvozacka vrata. "Hajde kuci ljubavi, tamo cemo se dogovoriti" - plakala sam bespomocna i nesposobna da to odbijem. Sama na svetu. Ipak smo otisli u nas stan. Za sat vremena sam poverovala kako sam ja kriva za sve. Obecala sam da cu redovno ici kod psihijatra. Nagutala sam se lekovima i nastavila da spavam. Uspavljivao me je nezno, laganim poljupcima po vratu. Onda sam stavila glavu na njegove grudi i utonula. Nisam vise bila ljuta. Bila sam srecna sa njim.

I dalje sam sklupcana na fotelji. Neko zvoni kao lud. Ne ustaje mi se. Ali ne mogu da podnesem zvuk. Znam da je on.

hladnakaoled@gmail.com

26/5/2006

JutroPosle

Trudim se da spavam. Ne ide. Roletne su skroz razjebane, jos na istocnoj strani. Svaki zrak me bode tacno u roznjacu. Kreten hrce. Ustvari krklja, kao da se davi. Gledam kako je nesavrsen i ne mogu da objasnim sebi kako sam uspela da se zalepim bas tu gde sam. Na steku, u tetkinom stanu. Jos da je moja tetka, nego od nekog Ljupceta pucaca koga goni pola interpola i kompletna srpska murija. Na stolu diskovi. Ostaci kokaina po njima. Moja kreditna kartica, nekoliko iskoriscenih papirnih maramica i prazna flasa Jeger Mastera. Na podu ves, otvorene kutije antidepresiva i tableta za spavanje. Nekoliko novcanica savijenih za "sredjivanje", dve utoke, ne razumem se bas. Jedna velika i niklovana, druga, mala i crna. Pancir na garnituri od skaja, nekoliko metkova koji su poispadali od nekle. Sva sam izmucena od seksa i gudriranja, nemam snage ni da ruku pomerim. Telo mi je ulepljeno od Jegera i od njega i zudim da se dokopam tusa, a telo kao da ima hiljadu tona. Kao da ga je nemoguce pomeriti. Na kraju, koncentrisem se. Motam neke slike iz detinjstva. Valjda flash back. Razaznajem odakle ja ovde, i zasto se ne pomeram. Ne iz kreveta, nego iz zivota. Iz svih sranja koja su me snasla. Onda ide osecaj da se neko veliki igra sa mnom. Valjda Bog, pa razgovaram malo i sa njim. Pa depresija i slabost. Ne vidim kraj, ne vidim ni svetlo. Tunel je potpuno crn i nema cak ni zvezda da mi olaksaju malo. Kazem sebi:"Ela jebiga". Pa se polako pridizem na laktovima i vucem u kupatilo. Oprezno preskacem pistolje na podu i hladnoca plocica mi struji kroz jajnike. Ulazim u kadu i pustam vrelu vodu. Spiram prljavstinu koja sam strpala u nos i picku i pokusavam da pevam... Tiho. Ariju iz Karmen. To uvek radim kada sam nervozna. Onda utrljavam gel za tusiranje i masiram grudi. Uzivam u tome. Mazim medjunozje, pojacavam kolicinu vruce vode. Telo se crveni, para kulja, na ivici sam toplotnog udara i bas u tom trenutku radim ono sto ce me totalno dotuci, oprezno senzor na cesmi prebacujem na ivicu plavog, skroz do kraja i ledena voda mi siba po telu. Prestajem, uvijam peskir i odlazim u krevet. Izvrcem se pored njega i njusim sopstveni biceps. Umiruje me. Mrzim svitanja.

hladnakaoled@gmail.com

25/5/2006

SExxxxxxx

Molim ga da mi ga stavi, a on nezno masira g-spot. Ne pada mu napamet. Drogirani idiot obozava da me muci. Svaki put kada ga cimam da objasni zbog cega to radi, on prica neku pricu kako sam ga mesecima zavlacila. Namerno. Nije istina. Imala sam frajera tada. Bila zaljubljena. On to ne priznaje. Kada mu kazem, on se smeje do suza. Valjda ne moze da linkuje lik i delo. Ja, pa zaljubljena... Ah, smesno. Stvarno komicno, tragikomicno...

- Ah, stavi ga bejbi. Znas koliko volim da je u meni... - Mrljam tako obamrla i mokra. Na crvenom skaju ostaju obrisi mojih ledja. Pohotno izdizem kukove i nabijam se na njegov prst. Sipa mi odvratni Jeger po sisama. Grize bradavicu. Pricam mu da me boli, ali se sadista ne obazire.

- Volim kad te boli lutko... Ah tako srecice, volim kada cvilis... Ah

I onda ga gura u mene. Divljacki. Kurac mu je tako veliki. Sva sam utrnula. Od kokaetilena valjda. Kada mi ga zabija osecam zmarce koji prolaze kroz kicmu i sva se jezim. Mrmlja kako previse uzivam i kako vise volim kurac od zivota. Zabijam glavu u njegove dlakave grudi i ljubim ga. Ljubim mu ruke. Jos cvrsce ga stezem nogama oko struka. On se pribija uz mene, u agoniji. Sapuce mi da me mrzi i da sam kurvetina. Jecam... Onda gubim dah. Svrsavam. Grc krece negde od noznih prstiju. Elektricni talas stize do temena. Mogu  da se zakunem da vidim zvezde. Umrecu koliko je lepo. Onda kraj. Samo me boli. Otimam se...

- Pusti me... Boli! Ne mogu vise! - Fiksiram mu pogled...

- Egoisto! - Skida se sa mene i onako mokar se izvrce pored. Svrsila si kucko i zabole te kako je meni.

- Idi izdrkaj. - Okrecem glavu na drugu stranu.

- E pa videces kada cu sledeci put, djubre jedno... - Odlazi u kupatilo. Valjda drka... Sta znam.

hladnakaoled@gmail.com

24/5/2006

U bekstvu

Ne prica mi se. Uopste mi se ne zivi. Sedamnaesti dan na steku. Koke samo za lek, a i to malo bede mi stoka posmrce pre nego sto se i osvestim. O lekovima da i ne govorim. Dva dana pijem, treci me mrzi, cetvrtog ih povratim. Molim ga da me pusti bar da izadjem do drugarice, dva bloka dalje, da disem bar malo. Sada mi vise i ne odgovara, dosadilo mu valjda da ponavlja NE i zasto to NE. Neki kratko osisani muskarci dolaze i odlaze. Cini mi se da poznajem neke iz prethodnog zivota. Mada su uglavnom mladji od mene i po desetak godina. Kuliram. Gajba je od tetke naseg druga koji je zapalio pre vise od pet godina. Tetki smo platili Igalo, mesec dana valjanja u blatu, pa nas i ne cima. Sve zna. Glupo je i da pita. Prvih sedam dana sam samo rovarila po stvarima. Pravi soc realizam. Sipad queen garniture, TV iz doba Mojsija plus sobna antena, tepih ofucan, nagutan grinja, svuda skaj i sper ploce. Radio nisam ni pokusavala da ukljucim. Deluje kao da moze da eksplodira. Lezim na stomaku, na crvenoj garnituri od skaja i bezvoljno promatram kretena. Ne znam zasto, ali seta okolo potpuno go, ogrnut samo nekom iritantnom havajskom kosuljom.

- Hocu napolje! - Cvilim

- Cuti! - Nervozno gasi do pola popusenu cigaretu u prepunu pepeljaru. Onda je nervozno grabi i odlazi u kuhinju.

- Samo ja ovde tresem pepeljare i perem sudove. Da me nema...

- Popusi ga lagano... - Izvrcem se na ledja.

Spustam glavu preko ivice i gledam ga kako se vraca u sobu sa flasom Jegera u ruci. Nateze, pa mi onda gura grlic u usta i bodri me da pijem. Sere nesto o tome kako cu se oraspoloziti. Gutam i mlaka, slatko-gorka tecnost mi se lepljivo spusta niz grlo. Cini mi se da prolazi kroz nos. Odvratno. On poteze jos jedan dug gutljaj, puni usta, prislanja ih na moja i prebacuje mi tecnost. Tako je vec bolje. Lakse za varenje. Osecam kako mi povlaci majicu i ljubi bradavice. Volim kada to radi. Ionako sam stalno napaljena. Ne znam bolji nacin da neutralisem nervozu.

- Srecko da te preznojim malo? Bice ti bolje onda...

- Ah bejbi, da... Mmm... Znas koliko to volim. - Provlacim ruku medju njegove noge. Kurac mu je opusten, mlatara izmedju butina i deprimira me. Guram mu jezik u uvo, znam da mu je to slaba tacka. Pomaze... Zver se polako ukrucuje.

hladnakaoled@gmail.com

22/5/2006

Ela

- Imate katapleksiju i anksiozno depresivni poremecaj, ne mozete da izbegavate lekove...

- Ali dali ste mi to sranje, taj paroxetine, seroxat, ne mogu da funkcionisem... - kazem ocajno.

- Vi Elena gurate izgleda jos sto sta u sebe - gleda me k'o zbir, pravi komunisticki sa petokrakom na celu i partijskom knjizicom plus legitimacijom u dzepu.

"Ma popusi kurcinu gaduro matora" - jedva se suzdrzavam da ne izgovorim. Cimam nogom kao da sijem na singerici, grizem se za jezik i kompulsivno vlazim gornju usnu. Onda joj kazem kako zurim i kako cu redovno da dolazim na kontrole. Lazem, razume se. Matora gleda u kljuc od kola i nastavlja da kenja kako ne smem da vozim pod terapijom. Ignorisem je. Samo uzdisem i lutam pogledom po prostoriji da joj dokazem da mi je uzasno dosadno. Na kraju me tiranin od zene pusta da se uhvatim za kvaku sve vrteci glavom kao da hoce da kaze da sam nepopravljiv, neizleciv slucaj.

Vec u Bulevaru revolucije me hvata lagan napad panike. Ne verujem sta se dogadja. Imam utisak da svi trube samo meni. Klosari neopevani. Predvodjeni raspomamljenim taksistima i ostalom bulumentom. Kocim na sred desne trake i spustam celo na volan. Ruke su mi potpuno mokre. Magarac izlazi iz crvenog Audija i njace li njace. Kuca o prozor. Gledam ga prezirivo. Onda vadim telefon i zovem Vuka.

- Sta je lutko, problemi?

- E crko majci kretenu, kada tebe zovem kad sam u problemu.

- Gde si?

- Negde u Bulevaru, ovde kod ove sugave picerije Aleksandar, ili tako nekako, nadji me.

- Stojis po sred ulice ili na parkingu...

- Imam jebeni napad - cvilim u slusalicu - na sred srecice...

- Jebote, skloni se na parking, evo dolazim, 'ajde to ti je lako, samo se skloni ili bar ukljuci sva cetiri, ubice te neko...

- Ma pusi ku...

- Koliko hoces?

- Standard.

- Desetka?

- Pa sta pitas, kad znas kretenu.

- Evo stizem drzi se.

....................................

- Sta bre zvonis ko manijak, znas da nisam spavao tri dana... Koji ti je?

- Cekaj, evo ga Vuk, penje se...

- Lepo, pa kretenko, kod lekara sam te poslao, sta ce ti Vuk. - Gleda me izbezumljeno.

- Doneo da se sredimo... - Guram mu jezik u usta.

- Ludaco, jel bi radila jos nesto, osim sto bi se drogirala i jebala. K'o musko si. - Okrece dupe u slip gacama i hoda prema kuhinji, tako copav, jer mu je leva noga kraca. Zbog nekog metka, ah, ne, pao je sa bicikla, to bi trebalo da kazem svima.

- To je tvoja skolica macko mala... - cerim se.

- A ti si ponavljacica, ima sada da te prevaspitavam. - Otvara frizider i vadi kiselu vodu, pa je nateze iz flase.

- Naucices me sta je ljubav... - Karticom razbijam poveci grumen.

- To je maco nemoguca misija. - Podriguje.

- Eh svinjo jedna.

- Nisam ja, majke mi. - Smejemo se.

- Al ste se oraspolozili! - Vuk upada kao sa Marsa.

- Alo klosaru, ' sam ti rek'o da se kultivises malo, stoko ruralna. Imam zvono, mozda ne znas.

- Kakvo zvono maco? Oko vrata k'o jarac, da te ne zagubim u masi. - Unosim mu se u lice.

- Prava si kurva.

- Tvoja maco i ti si kurvetina gora od mene. - Gadjam ga karticom.

- Mirni, mirni... Alo bre, sredite se malo, poubijacete se. Jebote, koliko niste normalni.

- Ma pusi kurac! - Okrecemo se ka Vuku i izgovaramo u isti glas.

- Zvoni vam fiksni... - Kaze nam umesto odgovora, ljubazan i sa svojim naduvanim osmehom. Mi se gledamo, jer troje ljudi, plus greske mogu da budu. Niko se ne pomera.

- Javi se idiote. - Vristi, a ja hladnokrvno rolam novcanicu i povlacim crtu.

- Imam drugu liniju. Valjda vidis maco.

- Halo. - Kaze oprezno. Gubi boju lica, sve je bledji. - Kada? Kada tacno? Sta su rekli? Ne brini, ne brini. Cekaj sekund...

- Vuce, riknula nam gajba. Ajmo ciscenje, Ela, nemoj da blenes tako, radite...

hladnakaoled@gmail.com

15/4/2006

RaniRadovi PartTwo

- Halo… - Promuklo je izgovorila.

- Sta Pavle?- Sela je umorno na stolicu.

- Kakav skandal na Kalemegdanskoj terasi? – Cutala je minut.

- Pa dobre vesti se brzo sire, lose jos brze.

- Molim? Pa jebi ga Pavle… - izgovarala je pomirljivo. – Jedino da zapalim iz zemlje. Nisam ga ja nasla. Nasao je on mene. – Ponovo je zacutala.

- Znas da ne podnosim ovakve razgovore, nemoj jos i ti. Necu tebi da objasnjavam, kada sve znas. Ko mene uopste moze da zastiti? Ti? Naravno. Jedino da sacekam da umre, nema mi druge.

Spustila je slusalicu i jos neko vreme sedela i posmatrala jednu tacku na zidu. Zatim je navukla frotirsku trenerku i opet se latila telefona.

- Lilijana moja… - nasmejala se prodorno. – Hocemo li veceras da zovemo druga Tita?

- Ok. Bicu kod tebe oko jedanaest.

Bacila je slusalicu na krevet i pokupila video kasete sa poda. Stan je bio suvise mali i jednostavno nije imala gde da ih ostavi. Pokupila je kosu, zakacila je na potiljku plasticnom stipaljkom i izjurila napolje. Ispred oronule, sive zgrade, zaostale iz soc-realistickog perioda, se upravo bio parkirao sportski crni auto. Prevrnula je ocima i probala da eskivira susret, zurno krenuvsi prema prvom uglu. Medjutim, mladic je bio brzi.

- Dobar dan gospodjice komsinice. Uzivate? – Raspitivao se ironicno.

- Ej cao Dare. Kako si? – Sa dozom lazne ljubaznosti naslonila se ledjima na njegov auto.

- Nije lose, nije lose. – Lupio je dva puta po krovu automobila kao da rasteruje maler. Pogled mu je zainteresovano setao izmedju njenih grudi i lica.

- Shta ima novo malena kod tebe?

- Nema nista, posla do video kluba da vratim kasete, pa idem do Lilijane na zensko vece. – Vesto je glumila naivnost.

- I bas nista vise. - Sumnjicavo je podigao obrvu - A, cujem danas na “terasi” bio neki problem. To mi ne prijavljujes. Da se nisi mozda uplasila da cu da te kritikujem... - Zavrteo je glavom. 

- Ma jok, bezveze, nista. - Stezala je kasete u ruci. - Luka se naljutio sto sam izasla sinoc, a njemu sam rekla da sam umorna i to... I ne bih, nego me Maja naterala, htela da vidi nekog frajera. – Spustila je pogled zacrvenevsi se.

- Mala, ti znas… - napravio je dramsku pauzu od nekoliko sekundi. – U ovom gradu tebe niko ne sme da dira. – Znacajno ju je pogledao. – Ti si ipak tu nase dete i ne moze svaka budala da…

- Ma nema veze, nece vise – pokusavala je da skrati pricu.

- Nece, ako mu neko kao sto sam ja kaze da ne sme. Decko je ozbiljan indijanac, picka za posao zato i maltretira ribe… Ali moras da s'vatis Elice, da bi ja njemu bilo sta rek'o, moram da imam neko pokrice za to. Razumes?! Ne mogu tek tako… - opet je zacutao.

Ona je nervozno namestala stipaljku na kosi.

- Ali stvarno nema potrebe da pricas sa njim, mislim…

- Kada bi bila sa mnom Ela, tak'e stvari ti se ne bi dogadjale. Decko je stvarno nevidjen klosar, nema price, ali to sto je uradio, to je veliki minus za tebe. Ti znas da nijedan pametan, ozbiljan biznismen u ovom gradu nece biti sa tobom. To ti je valjda jasno. Samo neko ko te dobro poznaje. – Desnu ruku je nezno stavio na njen potiljak.

- E, stvarno zurim. Ne brini, nista Dare, Luka je dobar decko samo ima tako ponekad… - Zurno je krenula niz ulicu. Momak je ostao da stoji gladeci svoj zlatni lanac i klimajuci glavom, prateci pogledom njenu zadnjicu u frotirskoj trenerci...

hladnakaoled@gmail.com

8/4/2006

RaniRadovi part One

- Ako Jovana kaze da je nesto crno, budi sigurna da je belo. Bolje ne moze da bude. Uostalom i Petar koji je dve godine karao nista nije mogao lepse da kaze o njoj. Kako na bilo koga da se oslonis?! Dobro zeno samo cutis, hoces li mi reci gde si uopste bila ova dva meseca. Ni interpol te ne bi pronasao, da su kojim slucajem hteli da te nadju… - Crnka, vulgarno nabudzenih sisa, plasticnih noktiju i ne bas produhovljenog lica, pricala je bez stotinke pauze, dok se njena izblajhana sagovornica zadubljivala u jelovnik ispred sebe. Napokon je progovorila, ali veze nije imala sa temom, sto je crnku na neki nacin razljucivalo. Hladno je okretala strane sa spiskovima hrane, a onda podigla glavu i smireno smakla naocare do polovine nosa, tako da moze da je vidi iznad gornjeg okvira. Pogled joj je bio cudan. Beonjace pomale mutne, a zute pegice u velikim zelenim kruznicama su joj davale nekako zloban ton. 

- Ju, ju, vrati naocare nazad, kao zmija si neka, kada me tako pogledas. – Crnka je protestovala.

- Majo, jesi li odlucila sta bi da jedes? – Ne sacekavshi odgovor nastavila je umornim tonom – Sta god odabrala, verovatno ces se otrovati. Jebene sankcije, nista nije vise sveze u ovoj zemlji. Cak me i komsinica Dara juce nudila nekim sranjem, zube da polomis. Ja pitam sta je ovo? Ona kaze - "embargo kolacici". Cuj, molim te... Nasmejala se, pa potom, brzo skinula osmeh sa lica i zacutala. Maja se instiktivno okrenula u pravcu kapije, ne bi li saznala zasto se odjednom tako ukocila. Grupa momaka osisanih do glave, sa trenerkama uvucenim u pantalone isla je pravo prema njihovom stolu.

- Vidi, vidi ovo. – Jedan od njih se okrenu prema plavusi i hitrim pokretom ruke joj skinuo naocare. – Dame na rucku? – Osvrnuo se oko sebe kao da nekoga trazi pogledom – Dame na rucku bez dzentlmena. Uzasno Ela, zar ne?! – Zloban smeh nadjacavao je glasove ostalih na terasi. Svi su okrenuli i netremice posmatrali scenu, koja je pretila da preraste u skandal.

- Sta hoces? – Suzdrzano je pitala, podizuci pogled u pravcu njegovih ociju. – Osmeh mu je iscezao sa lica. –

- Sta hocu? Kakva su to pitanja Ela? Ti si, koliko se secam, jedna dama … - Cinicno se osmehnuo – a ne bandit. Nije lepo da tako razgovaras sa mnom. - Kapirala je da je vrag odneo salu.

- Dobro ljubavi moja, zasto mi ne dozvoljavas da rucam na miru sa drugaricom, vidis da smo same i da nam niko ne prilazi, zasto me progonis? – Zvucala je mazno, mada pazljivom posmatracu svo to glumatanje nije moglo da promakne.

- Zato sto si sinoc bila tamo gde ne bi trebalo da budes! Poslao sam te kuci, ili mi se samo cini… -  Privukao je stolicu i seo sa njene desne strane.

- Maja nije imala sa kim da ide, pa me zamolila da odemo do jebenog splava ne bi li videla Andriju. – Klimnula je glavom u Majinom pravcu. Ova je prenerazeno sedela potpuno ukocena i nesposobna da izgovori bilo sta. Okrenuo se ka njoj i uputio joj upitan pogled.

- Jeste, tako je, bas tako, jebi ga… - Mucala je. Zamolila sam Elu da odemo zajedno, nisam imala sa kim… I onda, onda mi je ona rekla da ne moze bez tebe, ali sam je ja iscimala samo na pet minuta i… - Nervozno je uvijala pramen kose.  

Okrenuo se i uneo joj se u lice. Glas mu je zvucao nervozno.

- Tisina, bre! Ne kenjaj vise, dovoljno si rekla. – Crnokosa devojka je ucutala i savila glavu.

- A ti… - uhvatio je Elinu bradu vrhovima prstiju i izdigao joj lice. – Ti si jedna kurvetina koja ce da plati za ovo. Ja se blamiram ovde i posle ce ceo Beograd da prica kako sam kreten, a ti se jebes s kim stignes. Zapamti dobro, sad jedi i gubi se kuci da te ne vidim. Ako cujem da si u gradu, doci cu ma gde bila i polomicu te. Jasno?! – Glas mu je brujao, dok je na terasi vladao tajac. Ona ga je nemo posmatrala. Nije pokazivala ni trunku emocija. Momak je ustao, jos jednom upasao duks i podigao trenerku. Stavio je naocare za sunce i pokazao glavom ostalima da je vreme da krenu. Tek kada je sa svitom izasao kroz kapiju, terasom je prostrujao zamor, svi su odjednom gledali u pravcu dve devojke i sablaznjavali se. Ela je brzim pokretima ruke ugasila cigaretu izvadila nekoliko sitnih nemackih novcanica iz torbe i stavila ih ispod pepeljare.

- Hajde, pozuri, ne mogu da podnesem ove skotove da me gledaju, kao da sam cirkus. Hajde, hajde, spakuj se…

hladnakaoled@gmail.com

4/4/2006

CocainEla

Pistalo mi je u usima. Zvono je bilo toliko prodorno. Obrisala sam pljuvacku koja mi je stvorila finu belu crtu na obrazu i osetila da mi je glava teza nego inace. Dobauljala sam do kupatila. Uzela kreditnu karticu sa lavaboa i sela na pod ispred tus kabine. Staklo je bilo fabricki zamagljeno. Rekla sam sebi, "Ela jos danas, od sutra ides u novi zivot". Privukla sam metalnu kutijicu u kojoj je bilo mozda jos dva grama. Kaziprstom i palcem sam dohvatila novcanicu od pedeset eura koja je delovala sveze odstampano i zarolala je medju prstima. Fini grumen kokaina sam razbila karticom i udubljenjima od slova mog imena se zadrzalo malo belog praha. Napravila sam dve crte, a onda savila glavu, strpala jednu stranu uvijene novcanice u nos i snazno povukla. Ivica mi je povredila sluzokozu nozdrve. Kroz sinuse i ceoni deo glave prostrujao je stari, dobro poznati sladak bol. Jezikom sam oblizala kaziprst, a onda ga lagano povukla po metalu. Kada se nakupilo dovoljno ostataka, nabila sam prst ispod jezika i dobro ga isisala. Glavu sam zabacila unazad i pogledala u strop. Iako je bilo dva popodne lampe su bile ukljucene. Svetlo se razlivalo i stvaralo pravilne zrakove koji su se medjusobno sekli. Vise nisam osecala tezinu i bol u glavi. Uzdahnula sam i povukla bratele tankog svilenog neglizea. Ustajala sam nategnuto, lenjo. Svila je sama spala sa mene. Cvrsto sam stisnula grudi rukama, a onda povukla staklena vrata i odvrnula tus. Voda je bila tako vrela, da se para u talasima podizala i potpuno zamaglila kupatilo. Plakala sam ispod tusa. Plakala jer opet nisam uspela da pobedim sebe. Posle sam dugo posmatrala odraz svog tela u ogledalu. Mlekom za telo sam masirala kolena.  Slatkasti miris vanile me je smirivao. Ne, nisam bila anoreksicna, mozda samo malo opustenija nego ssto je trebalo. Bila sam spremna da telefoniram Robertu. Ipak, trema nije nestajala ni kada sam se vratila na crni satenski carsav u spavacoj sobi. Prsti su mi podrhtavali dok sam okretala Robertov broj. Apsurdno, bili smo u braku. Zvonilo je. Posle cekanja, zacula sam kratko "Alo". Jos jednom sam duboko uzdahnula, ne bi li zvucala sto hladnije.

- Zvao si me - on je cutao par sekundi

- Spavala si, kao i obicno u dva popodne - bio je sarkastican.

- Pa...- prekinuo me je

- Necu ipak dolaziti do kraja meseca, nesto mi je iskrslo ovde. Ako hoces mozes da dodjes, zovi samo da ti zavrse kartu. - Delovao je poprilicno odsutno. To me je izludjivalo.  

Osetila sam grc u grlu i potom jak nalet besa koji mi prostrujao celim bicem. I odjednom kao da nisam ja govorila, kao da postupak nije imao nikakve veze sa mnom, zaprepasceno sam slusala svoj glas...

- Hocu da se razvedemo, ne zelim da budemo vise u bilo kakvom odnosu. Ovo je glupost, nije brak...- cutao je...

- Bolje reci da si nasla nekog. Uradicemo onako kako budess zelela. Nemoj vise da me zoves molim te. Zvace te moj advokat. - Zalupio je slusalicu ne sacekavsi da kazem bilo sta.

Sokirana, skocila sam do svog tajnog ormarica, izvadila dva xanaxa i zalila ih izvetrelim sampanjcem koji je stajao pokraj kreveta. Tamno crveni zidovi su se okretali oko mene. Rukom sam oborila svecnjake sa natkasne i prodoran zvuk lomljenja je zatrestao kroz kucu. Snazan bol mi je zaparao grudni kos i vec u sledeccem trenutku reka suza mi se srucila niz obraze. Bio je kraj. Kraj bez alternative. Ja sam pokrenula lavinu, a mozda me je samo on isprovocirao da to uradim. Perfidno. Nicega vise nisam bila svesna. U glavi mi je bila apsolutna konfuzija i sumanuti nizovi slika iz propalog braka. Nikome nisam verovala, nisam znala koga bih pozvala i na koju stranu da se okrenem. Imala sam samo dvadeset i sedam godina i proslost kao da sam prezivela cetiri zivota. Ostala sam opet sama, bez icega, ako ne racunamo ono materijalno sto mi vise nije pricinjavalo nikakvo zadovoljstvo

hladnakaoled@gmail.com

4/4/2006

Ostrige i Intrige

hladnakaoled@gmail.com

- Gospodjo Kovac, vas sto je spreman, otpraticu vas. – Konobar u fraku vestacki ljubazno deklamuje. Mia me je lagano udara laktom u rebra.

- I ovde si gospodarica… - namiguje mi.

- Whenever, whatever… Trudim se da gledam ravno ispred sebe. Gade mi se te sve njuske shto podizu radoznale poglede.

- Ignorises – kaze Mia dok sedamo za sto.

- Uvek. - Servijetu rasklapam i spustam na kolena.

- Vino? – poslovicno pita konobar.

- El greco di tartufo… -  ne podizem pogled – I desetak ostriga.

- Odmah.

Palim cigaretu i smejem se Mijinom prekornom pogledu.

- Pa bas moras? – Pita.

- Moram. – Duvam joj u lice seretski.

- Odvratna si. – Kaze smejuci se.

- Ahm. Pitaj i ostale. Isto ce ti reci.

- U to sam sigurna. – Pogledom prelazi preko okolnih stolova.

- Nikada nisam mogla da objasnim zurenje. – Kazem Miji glasnije nego uobicajeno na sta ona odgovara jednim tihim “Nemoj”.

- Ljudima je neprijatno kada drugi zure u njih. Osecaju se nelagodno, kao da su se isflekali ili im rastu rogovi. Sto puta sam pomislila da mi je carapa iscepana ili da mi se vidi bradavica. – Nastavljam mada znam da je njoj neprijatno.

- Mia, ti si tako lepo vaspitana, naravno da znas da je strasno blenuti u druge, posebno u one koje ne poznajes. No, imamo i pametnijih tema. – Igram se sa servijetom i gledam kako uzdise sa olaksanjem.

Stizu ostrige. Krupne su i svezze. Stoje na ledu poredjane kao cvet oko metalne posude sa limunom. Hvatam rukom jednu krisku limuna i sadisticki je cedim u ostrigu. Mia ponavlja moje pokrete. Gledam kako se ostriga grci i naglas zakljucujem da je apsolutno sveza.

- Volim ova ziva sranja da gutam. – Mia vrhom jezika opipava skoljku i nemo slusa moje komentare. Gutam sa uzivanjem i ukus mora pomesan sa ukusom limuna i ljigavom zivom masom mi silazi niz zzdrelo. Stizem do cetvrte i shvatam da ne mogu vise. Od vina me obuzima sladak talas topline. Prazne skoljke zveckaju po Mijinom tanjiru, a zatim ona servijetom brishe uglove usana.

- Samo sam hteo da pozdravim najlepse sestre u Beogradu!

Podizem pogled i nekoliko sekundi bezizrazajno blenem u muskarca koji stoji iznad moje glave. Onda se blago, vestacki osmehujem.

- Ah Aleksandre, kako si? – pitam dok vracam pogled na tanjir.

- Odlicno, tu sam bas sa jednim prijateljem koji nije odavde i kada ste ulazile on me pita, Aleks, ko su ove dve prelepe dame? – Gledam u Miu, sugerisuci nemusto da je rec o davitelju. On i dalje melje, ali ga ne konstatujemo. Nametnuta inferiornost mu ocito ne smeta, nastavlja zivo...

- Miu poznajes? – prekidam ga u pola recenice. Ona mu ne pruza ruku, vec samo klima glavom.

- Pa kako ne bih poznavao tvoju sestru, upoznala si nas jos pre nekoliko godina u…

- Bas mi je drago da sam te srela, videcemo se kasnije. – Presecam jos jednom njegov monolog i oznacavam kraj razgovora.

- I meni je stvarno. Svratite kasnije u “Lazarus” na pice. Bice super zurka nocas.

- Obavezno. – Kazem i nastavljam razgovor sa Miom kao da on nije tu. Krajickom oka vidim kako se okrece sa kiselim osmehom na licu i vraca za svoj sto. Mia se smeje.

- E stvarno si streptomicin za ove daveze, kako si ga svetski oterala, svaka ti cast…

- Mala budi dobra ili te vodim u “Lazarus” posle. – Pokusavam da delujem uverljivo, ali nju, naravno, ne mogu da prevarim.

- Da, da, vazi… - okrece se i mase nekom ushiceno.

- Kome mases?

- Maji, tvojoj divnoj drugarici, koja ima jacu reputaciju nego sve porno dive zajedno. – Zlobno se smeje. – Rekao mi Petar da je interno zovu plantaza kondiloma, ali sam mu ja rekla da nijedna zena, ma kolika kurvetina bila, to ne zasluzuje.

- Nemoj da mi je dovlacis za sto. – Kazem rezignirano.

- Kako to mislis kada ovako razdragano trci. – Napokon dizem pogled u tom pravcu i vidim priliku u najdekoltiranijoj mogucoj haljini kako pretrcava pola sale skakutajuci na stiklama dok joj se vec izandjali silikoni u grudima, vidno pomeraju gore – dole. Hvata me mucnina. Pokazujem konobaru da dodje, ne bi li kako pozdravljanje sa Majom sto vise skratila.

- Ah draga kako izgledas! – Kresti. Ta haljina ti nevidjeno stoji. Stvarno su ti grudi napravili hiljadu puta bolje nego meni. Savrseno. – Toroce  u jednom dahu.

- A ti Mia? Ja sam uvek pricala da ces ti biti svetska lepotica.  Ja sam morala da piskim – Mia prevrce ocima – ali kada sam se vratila svi su brujali o vama. I bas vas trazim pogledom, ali nikako da vidim gde ste tacno. Dobro sam vas snimila.

Pokusavam da se nekako setim kako sam mogla uopste da se druzim sa ovako fizicki rudimentiranom, moralno izopacenom i mentalno iscasenom osobom i nisam nikako mogla da dozovem slike iz tog perioda u bistriju stranu uma. Cinjenica, nema uobicajenih opravdanja jer ona nikada drugacija nije bila. Ista ovakva samo u povoju, evoluitivno na nizem nivou sto se poimalo kao jos opasnije i tragicnije. Mozda zbog mladosti ili eksperimentalnog rada. Mozda i zbog nesrecne faze kada sam bila uverena da moram da budem ista kao drugi jer cu tako biti mnogo srecnija, nipostadavajuci svoj kompletan karakter ili jednostavno urodjeni sadizam je iziskivao nekog toliko inferiornog u odnosu na kulturnu revoluciju i moralnu evoluciju da sam jednostavno odabrala najnize bice u okolini sposobno da se nazove necijom drugaricom. Btw. Maja i ja osim seksa i kokaina ili njenih maratonskih ogovaranja trecih, za mene, uglavnom nepoznatih lica. O muskarcima nikada puno, s obzirom da sam je ja po tom pitanju svesrdno dezinformisala koliko sam znala i umela, bivavsi sigurna da ce ona sa zadovoljstvom preneti uvek kada ne bude stopostotno sigurna da ce zbog svog jezika snositi zestoke posledice. A bila je sigurna mnogo puta, uglavnom bez cvrstog razloga za to. Uostalom, nisam zelela da je srecem i razlozi za to su bili mnogobrojni, cvrsti i zaista nepodlozni bilo kakvim aktima doticne.

3/4/2006

KresanjeNeurona

Mia stoji pokraj prozora i zamisljeno gleda u ulicu. Ja seckam zanoktice i pokusavam da se dozovem pameti. Ne ide. Mia se naglo okrece, pa bulji u mene. Osecam njen pogled, ali hladnokrvno nastavljam sa svojim poslom.

- Kako si mogla da se udas za Roberta? – pita zabrinuto. Pitala me je isto hiljadu puta do sada.

- Sto  kako sam mogla? – Jevreji su me naucili da je na nezgodno pitanje uvek najbolje odgovoriti pitanjem. Tako sagovornik najbrze gubi samopouzdanje i nit razgovora.

Sagovornik je u ovom slucaju moja zabrinuta mladja rodjaka koju smo interno vodili u rubrici “rodjena sestra”. Nijednu blizu, ni bolju, cak ni lepsu ni pametniju nisam mogla da zamislim. Samo, godine joj ne dozvoljavaju da me razume.

- Mogla sam – kazem joj. Dobro me je kresao. – Ne dizem pogled ali osecam kako blene.

- Dobro te je kresao? – Izbecila se.

- Dobro Mia, pricale smo o tome…- pokusavam da je skinem sa kurca lagano.

- Pricale – da, ali nikada mi nisi objasnila.

- Jos si mlada – Kazem tonom koji znaci kraj razgovora.

- Nisam vise – Hocu da znam. Odvratan je, mator je, pokvaren, maltretira te mentalno... Sta je tvoj problem? - Pita sugestivno i polako mi se unosi u lice.

- Moj problem?! Pa moj problem, ako bas hoces da to zovemo problemom je u tome sto me svi ostali iskljucivo karaju izmedju nogu, a on pravo u mozak. Znas Mia, jebanje u mozak je posebna vrsta jebanja. Zamisli ovo - neko ti je mator i odvratan. Neko te ponizava i koristi. Neko te maltretira, a ti opet svrsis pri samoj pomisli na seks. Cak ne i na sam seks, vec na nagovestaj. Njegove ruke na tvojim bedrima. Kako izgovara reci dok je u tebi. Sise koje steze... On zna Mia. On zna kada mi je stvarno dobro. Tolike zene, tolike godine iskustva… Ja sam addicted to … Uostalom znas vec…

Mia uzdise i seda na stolicu do moje. Posmatra nemo kako za nijansu agresivnije kidam zanoktice.

- I niko te nikada nije kresao tako? – Pita pomirljivo.

- Ne. Ne bar da se secam.

- Aha… - kaze zamisljeno. – Pa sto ga onda varas?

- Iskreno… Pa trazim nekog ko bi bio bolji.

- I?

- Opala ti je koncentracija. Da je naisao, Robert za mene ne bio medju zivima. Uostalom, ta njegova moc. Znas mala, postoje ljudi koji sa mnogo novca jednostavno ne znaju sta da rade. Polude pre ili kasnije. On zna. To je takodje previse seksi.

Podize obrvu i ponavlja “on zna”, pa onda uzdise i ustaje i vraca se do prozora. Ispod oka posmatram tu njenu krupnu figuru obasjanu popodnevnim svetlom. Kosa izblajhana, bash kao moja. Ne lici koliko imamo indenticnu mimiku pa ljudi nikada ne dovode u pitanje da li smo rodjene sestre.

- Trideset godina je stariji od tebe! – kaze ocajnickim tonom.

- Pa? To znamo Mia.

- Pa, nista samo ti ponovo kazem. A Pavle? Sta je sa njim bilo? Zar ga nisi volela nekad.

- To je drugacija vrsta ljubavi.

- Drugacija kazes. Bas bih volela da znam sta te je uvek sprecavalo da od svog zivota za promenu napravis bajku. Uvek ista sranja. Ti i tvoji “invisibile” razlozi.

- Pricaj na maternjem jeziku ako mozes ikako – kazem joj – a sto se ostalih pitanja i podpitanja tice, mislim da su suvisna.

- Oh gospodarice – teatralno izgovara – vasa rec je za mene zapovest. – Cuti nekoliko sekundi pa onda dodaje – Iako si autoritativno djubre od malih nogu.

- Ne znam odakle ti ta neverovatna potreba da me vredjas, ali pravicu se da te nisam cula – kazem hladno.

- Ne vredjam te, samo te volim najvise na celom svetu i ne smem vise da dopustam da od svog zivota pravish sranje. Pogledaj, apsolutno si nesredjena i nesrecna. Ta sranja koja trpas u nos, napadi panike, muz koji je na drugom kraju sveta i ima sto godina. Ljubavnik koji te ne jebe dva posto…

- Nemam ljubavnika.

- Ok, ajde nemas ljubavnika, ali imas tog Pavla koji je poslednjih petnaest godina tu negde i koji…

- Pavle nije ljubavnik. – kazem odsecno.

- A ovi sa kojima se kreses povremeno?

- Ni oni… Oni su prva pomoc.

Mia se smeje.