HladnaKaoLed

10/12/2006

I Frojdu bi bilo tesko...

Kravetina me pita da li sam ikada dobijala bilo kakvu dijagnozu. Iako mislim da overavam zbog straha od straha uspinjem se na laktove i bezocno lazem da nisam. Onda promrmljam kako sam kod doktorke te i te, njene koleginice, isla na razgovore, ali da smo samo upraznjavale analizu i nikakvu drugu terapiju.

Gleda me skepticno, izbuljena iznad jeftinog okvira dioptrijskih naocara, rekla bih tezak plus, i kao u magnovenju ponavlja za mnom “ Samo analiza”. Imam osecaj da mi ne veruje, ali ubedjujem sebe da sam generalno paranoicna i luda te otpustam laktove i vracam se u prvu pozu. U toj pozi, doduse mislim da cu umreti jer cisto fizicki osecam da imam knedlu u grlu koja mi onemogucava da disem.

Prvo vristi kako imam tahikardiju od koje se pada u komu, pa onda gleda da li mozda imam meningitis ili epi napad. Sa olaksanjem seda na stolicu, pise neku nebulozu na staroj pisacoj masini i onda me reda radi salje da uradim ekg.  

Dobro vam je. Samo… kaze metar i po visok kardiolog. “Vi ste mnogo tuzni”.

Javlja mi se potreba da ga zadavim. Ali odustajem.

“Svakog jutra kada se probudite treba da se pogledate u ogledalo i da se nasmejete sami sebi.”

Vazi, kazem, gledajuci kako su mi se bradavice na sisama ukocile od hladnoce. Svakako se non stop sama sebi smejem, nevezano za doba dana. To iskusno precutim, da mi ne bi prosledio uput za zatvorenu ustanovu.  

“Jel mogu sada da se obucem?”

Trudi se da bude duhovit. Kaze da nema potrebe. Ja prevrcem ocima i navlacim bluzu.

Spustam stvari na pod pored sofe. Izvrcem se pa studiram. Sedativi, laksativi, pumpica za astmatican napad, antihistaminik, kapi za oraspolozavanje, kapi za smirivanje, kapi za nos, antidepresivi, hipnotici, kinetici (ukoliko misici nevoljno krenu da se grce od gore navedenih), flasa vodke, smotuljak kokaina, tracerske novine, italijansko izdanje “Vogue”, smrvljeni ostaci nekog cokoladnog kolacha, cigarete, pepeljara u kojoj su ugasene dve do pola popusene i krema za ruke.

Gomila tog djubreta, koje opisuje moj zivot u kome samo gostujem me sludjuje. Secanja kao paranoidno kamenje mi dobuje po mozgu. Jasno vidim Milanovo lice dok mokra i gola lezim pored njega. Vidim profil sa malo vecim nosem koji rotira ka meni, prodoran pogled koji mi se uvlaci izmedju obrva. Cini mi se da cujem glas kako ponavlja da bi trebalo da izadjem iz zacharanog kruga. Ne zelim da ga slusam. Smejem se, smejem se na ivici histerije. On nastavlja. Droga, saloni, psihijatri, vidovnjaci. Solje koje prevrcem, tarot karte, kriminalci, depresija. I ZASTO??? Hocu da vristim. Znam da ne smem. Hocu da ga pitam zasto. Zasto bas ja.

Spustam mu ruku grudi. Savijam se, ljubim ga. Necu da slusam. Ja imam samo jednu zelju, zelju da umrem. Previse je ziv da bi to shvatio. To samo shvataju oni kao ja. Oni koji su vec mrtvi.

Svi mi tezimo jednom. Jednom osnovnom principu, naizgled glupom. Samo lazemo da je drugacije, pa i suprotno. Istina je da smo srecni onda kada smo kao drugi. Kada smo vecina. Tada smo jaci, tada smo mocniji. Ustvari… Lako mogu nazvati to vidom perfekcije. Sta? Ne razumes me? Lako je. Ispricacu ti nesto. Niksa trepce i zainteresovano bulji u mene.

- Imala sam osam godina. Isla sam u skolu. I tada sam znala da ne pripadam. Pripadanje je bilo samo gluma i stvar inteligencije. Istini za volju ja sam znala da ne pripadam. Mentalno. Jela sam cvece. Sto se smejes? Stvarno sam jela cvece… Roze boje, raste blizu deteline. Buket dnevno. Jela sam i dnevne novine. Imala sam strahovite nesanice. I jednu stolicu. Ma ne elektricnu. Malu, plasticnu i zutu. Mogla sam da je prenosim bez mnogo buke. Kada bi otisla u svoju sobu, prevrtala bih se u krevetu sat, mozda dva. Onda bi uzimala malu zutu stolicu iz kuhinje, stavljala je u mracnom hodniku ispred vrata spavace sobe mojih roditelja i kroz uzak prorez na odskrinutim vratima bih gledala filmove do duboko u noc. Molila sam se da zaspe sa ukljucenim televizorom. To se cesto desavalo. Spavala bih po cetiri – pet sati. Nikada me nisu uhvatili. Nisu saznali ni da jedem dnevne novine. U skoli sam htela da budem ista kao drugi. Nisam se pravila previse pametna. Kada bih pomislila da suvise znam namerno sam gresila ili cutala. Nisam htela da ih isprovociram. Htela sam da budem ONI. I mama mi je jednom donela neke cizme. Bile su srebrne. Od mikrofibera. To kod nas tada nije postojalo. Terala me je da ih nosim. Nisam htela. Valjda me je tukla zbog toga. Sta znam, ne secam se. Druga decu su nosila neki slovenacki model, zute i crvene od gume. Mislim da su se zvale Akiak. Mozda nesto slicno. Htela sam da imam iste takve. Htela sam, ali nisam smela da kazem. Nisam htela da je isprovociram. Nikako nisam zelela njen bes, ni da me mrzi. A osecala sam kako me mrzi. Imala sam komsiju. Starijeg od mene godinu – dve. Pozajmljivala sam leti od njega te gumene cizme. Imala sam stap u ruci, drvenu masinku koju mi je deda napravio od drveta i subaru od zeca koju mi je tata kupio u Moskvi. Umirala sam od toplote. Ali…

Izraz lica mi je nekako kiseo. N je zanemeo. Valjda ocekuje suze. Ali nema toga kod mene. Palim cigaretu i sramezljivo mu se osmehujem.

hladnakaoled@gmail.com

01:22, 11/12/2006 Poslao poglavica

a vidi ti rashladjene... probudila se ))
dobro jutro

07:14, 11/12/2006 Poslao Lady

"I tada sam znala da ne pripadam. Pripadanje je bilo samo gluma i stvar inteligencije.'...tako to nekako ispadne.Sabijaš se u sebe da bi ličila na gomilu.A tako su lepe osobenosti.

10:29, 11/12/2006 Poslao Nebbre

Ovo je stvarno super napisano. Ali glavna junakinja nekako kao da nije dovoljno zenstvena... Ustvari cini mi se da uopste nije zenstvena, neznam da li je ona uopste zensko?