HladnaKaoLed

14/12/2006

Milano comeback

Japanci  kao pobesnele muve sa fotoaparatima neprirodno velikih objektiva se roje oko mene. Prolazim kroz galeriju na Duomu. Idem u knjizaru. Spustam se stepenistem na odeljenje za strance. Trebalo bi mi nesto na engleskom. Krijem se medju knjigama. Ugodno mi je.

San Pietro, spomenik. Leonardo ga je stvorio. Nemam nikakvu emociju prema toj cinjenici. Samo blagu paranoju. On je vecan. Ja sam mrtva.

- Prilazi mi N u dugom kaputu. Dlanovi su mu pomalo modri. Deluje kao da mu curi nos. Guram mu knjigu u ruku. “Non tu muovere” .

- Kako ovo da shvatim? Kezi se.

- Kako god mislis da treba.

- Mozda neki tiramisu na San Babili? – Pita.

- Sa tobom bih i otrov jela.

Nema odgovor. Smeje se. Ne zna na cemu je. Nikada nije ni znao. U tome je i car.

Gledam ga preko kasike.

- Mrzim Milano. – Prosipam bez razloga.

- Znam… - Kaze onako usput i ispija vodu iz flasice.

- Mrzim mnogo toga. – N uzdise duboko, kao da me moli da prestanem.

- Idem ujutru… - posmatram njegovu reakciju. Savrseno je ravnodusan.

- Kako god. – Gleda u sto.

- Mnogo si me maltretirao nekada. Nisi mi verovao. – Okrecem glavu jer mi se oci pune suzama.

- Cekao sam te da se razvedes od matorog tri godine. Onda jos dve da ostavis onu budalu. Da ga nisu ubili, ko zna do kada bi bila sa njim. Izvini sta sam trebao da uradim.

- Stalno si negde bio N. Nisam ti verovala. Secas se.

- Bila si na lekovima. Nemas pojma o cemu pricas.

- Stalno si bio negde! Dve godine nisam znala ni da li si mrtav ili ziv. Apsolutno nista. Nijedna poruka, nijedan poziv. Nista.  

- Morao sam. Ne drami.

- Sto si sa mnom?

- Zato sto mi pripadas. To je SUDBINA.

On prica o sudbini. On zna. Opet crna rupa i ja plivam kroz nju. Obecao mi je toliko puta da ce me voleti zauvek. I po onim selima i rupama po kojima sam se vukla zbog njega. I zbog svih onih dana i noci koje sam provela davajuci izjave u nedogled. I Robertovih sumnji i maltretiranja od V. Boleo je on njih. Boleo je mene. A ja sam lazirala stvarnost ne bi li ukrala nekoliko sati sa njim. Sada ga gledam kako trepce nevino. Kao da me nikada nije zrtvovao ni za sta.

- Ja sam bila tvoje zrtveno jagnje. – Ispaljujem. 

- Ti si moje tele. Vidi kakve oci imas. – Ljubi me u oko. Ispituje me kada mi je let i daje mi instrukcije sta bi sve trebalo da uradim u Beogradu.

- Imas tacno dva meseca. Ne smes da sjebes stvar. Moras da mislis na detalje. Taj Pavle. Pa professor. Nase slike. Ono sto sam ti dao. Sve mora da bude. I imas zice za kontakt. I ljude. Malo su aljkavi. Ali, preziveces. D te vozi. Znas koliko sta vredi. Nije mesto da ti pricam. Pusti se depresije. Ti, ova dva meseca, moras da budes samo ti. Jer ako nam plan ovog puta ne uspe. – Steze me za nadlakticu i unosi mi se u lice gledajuci me pravo u oci.- Nece biti ni tebe ni mene. Imas tek trideset. Hoces decu, normalan zivot? Imacesh. Ako tako odlucis. – Stisak popusta. Mrmljam kako ga necu izneveriti sigurno. On deluje zadovoljno.

- Dobrodosli na zajednicki let Jat airways – a i Al Italia, na relaciji Milano – Malpensa – Beograd – Surcin. Let ce trajati devedeset minuta, kapetan …- Pored mene sedi indijac iz Delhia ili vec odakle. Prodaje sigurnosnu opremu za gradjevinare. Postavlja mi milion dosadnih pitanja o Beogradu. Nada se da cu ga gostoprimljivo pozvati u neki obilazak, izlazak, mozda kafu. Foliram da mi se spava. Ostatak leta zmureci razmisljam o N i planu i preispitujem se da li ce uspeti.

- Na aerodromu se drsko brecam na carinsku kontrolu. Ne gledaju mi prtljag. D me ceka ispred i bez pozdrava mi uzima kofere.

hladnakaoled@gmail.com

00:26, 14/12/2006 Poslao miriam

Taman sam htela da pitam sta bese sa onim upucanim u junskom nastavku...