HladnaKaoLed
28/6/2006
Prijatelj je prijatelju najveci neprijatelj
Do urgentnog smo stigle za dvadeset minuta. Ne secam se bas precizno. Bila je neka velika guzva i policija je zaustavljala skoro svaki auto. Nas su srecom propustili. Zaka je delovala smireno, uprkos stresu koji je prezivela. Meni je sistala praznina. Praznina u glavi, praznina i u grudima. Ne, cak ni bol. Nista. Kao jednom kada me je nesnosno boleo zeludac i kada sam, ovakva kakva jesam, popila tri Ranisana u razmaku od desetak minuta. Bolelo je tako da su me hladni znojevi oblivali i hvala nesvestica, a onda je odjednom u delicu sekunde sve prestalo. Par minuta sam verovala da sam fizicki mrtva. Onda sam shvatila da nisam. U kolima, tog dana sam bila psihicki mrtva. I to saznanje niko i nista nije moglo da poljuja. Ukocila je kod ulaza za hitne slucajeve. Smrdelo je na krv i sredstva za dezinfekciju. Istrcala sam, uhvatila prvu zgranutu sestru za ruku i izgovorila prezime. Gledala me je sledjeno. Taj prazan pogled, cudan izraz lica. - Reci mi zeno! - Siktala sam. - Mrtvacnica ili sok soba. - Ovo je bilo moje skriveno oruzje. Jos verujem da se odgovor krije u drugoj alternativi. Zato sam tim redom i pitala. Podsvesno. - Ne znam ko je to. Morate na prijavnicu... - promrmljala je zbunjeno. - Ne ja! Ti! Ti moras na prijavnicu! Platicu koliko treba, moras da mi zavrsis. - Zena je klimala glavom i pokusavala da istrgne nadlakticu iz mog histericnog stiska. Pustila sam je i gurnula joj nekoliko novcanica u dlan. Gledala sam kako zurno koraca ka pultu. Zadrzala se dva, tri minuta. - Ziv, ali je u teskom stanju. Ko zna koliko je metkova dobio. - Klimala je saosecajno. - Nemojte gore, ima vise policajaca nego osoblja, morace da vam uzmu izjavu. - Evo vam broj. - Ona je izvadila papir i olovku iz dzepa. Nula, sest, tri... - diktirala sam. - Idem sada odavde. Nismo se sretale. Ok? I da ne zaboravim. Evo jos nesto novca, kupite drugu karticu, nemojte da me pozivate sa svojih brojeva. - Jasno sam videla da je prebledela. U tom trenutku je Zaka usla, uhvatila me pod ruku i izvela napolje. - Na ulazu stoji policija. Ovo je najgluplje sto si mogla da uradis. - Mlela je bez kraja, jer je to oduvek bilo njeno jedino oruzje da pobedi stres. Na izlazu su nas ipak zaustavili. Spustila je prozor do pola i dobacila da smo zaposlene i da smo upravo zavrsile smenu. Covek u plavoj uniformi nam je rukom pokazao da prodjemo. - Jesam ti rekla. - Pitala je pobedonosno. Nisam imala snage da hvalim njenu neospornu snalazljivost, samo sam pokusala da se nasmejem. Nije islo. Te noci se u mom stanu stalno smenjivali neki ljudi koji su dolazili, odlazili, uzdisali i prenosili najrazlicitije informacije. Kako o kretenu, tako i o dogadjajima od tog popodneva. Svi su imali slicne fizionomije, slicne frizure i skoro identicnu garderobu. Popila sam skoro celu tablu xanaxa i nisam se puno obazirala na stvari koje me inace izludjuju. Lebdela sam. Preko dnevne sobe, pa do kupatila. Povremeno sam odlazila u krevet, spavala u sekvencama od po petnaest minuta i vracala se u fotelju za razmisljanje. Mucila sam svoju savest, zelela sam da osetim bol. Nije islo. Bila sam ravnodusna. Neki su mi govorili da se nece izvuci i pominjali imena nekih ljudi za koje nikada nisam cula. Ostali su mi govorili da se pakujem i da bezim sto pre. Dolazili su i oni koji su mi ostavljali novac i savetovali da uzmem advokata i potplatim doktore. Na kraju je stigao Vuk. Mislila sam da mi se prividja. Bila sam ubedjena da je ili mrtav ili tesko ranjen. Gledala sam ga na monitoru dobrih tri minuta dok ga nisam pustila da udje. U svom maniru slegao je ramenima i brzo glavom pravio pokrete na levo i na desno, kao da iscekuje da ce ga neko napasti. Imala sam los predosecaj. Pustila sam ga unutra. Usao je u stan spustene glave. A onda me je cvrsto zagrlio. - Ne brini bejbi, sve ce biti dobro. - Jos jace me je stegao. - Ne brinem. - Odgovorila sam. - Jedino ne zelim da ova gajba bude provaljena. - Nema veze, selim te ujutru. Do tada cu biti ovde. Nece ti se nista desiti. - Hoce li se izvuci? - Tesko maco. Ali bolje ti je da to odmah prihvatis. Ti si znala ko je on. Nisi ga upoznala na fakultetu. - Hladno je izgovarao. - Da, ali... Zasto njega, pa bio je prema svima korektan osim prema meni. - To nikada ne znas. Ti si zivela sa njim. To nije isto kao kada radis sa nekim. Razumes? hladnakaoled@gmail.com
22:36, 28/6/2006
2komentara Link
Pošalji komentar
{ Last Page } { Page 3 of 14 } { Next Page }22:48, 28/6/2006 Poslao zaratustrakapirash?
22:22, 29/6/2006 Poslao miriamTvoja prica je tako pitka ali me uvek tera da se i najezim od odvratnosti... Kad ce sledeci deo?
About Me
Moj Profil
Arhiva
Prijatelji
Foto Album
Linkovi
ovde svratiteKategorije
Zadnje napisano
Milano comebackI Frojdu bi bilo tesko...
Prijatelj je prijatelju najveci neprijatelj
Profesionalni Ubica Ljudi i Emocija
Da li je teze ostaviti ili biti ostavljen?