Kao I uvek sve zeznem, da ne kazem zajebem.. Pomislim da je ovaj put drugacije, da cu uspeti, da cu nekako proci taj zid u koji udaram svaki put, da cu ga preskociti, prokopati tunel ispod njega ili samo jednostavno proci kroz njega ma koliko bolelo.. Ali jos uvek radim isto.. jos uvek se sklanjam od njega, ostavljam ga nedodirljjivog, jer jednostavno mozda u njemu vidim sebe… Jer sam uvek nedodirljiva za one koji mi se svidjaju, koje zelim pored sebe, a otvorena za one koji mi nista ne znace... Da li zbog toga gubim ljude koje volim, ili zbog neceg drugog??
Da li je to zato sto se plasim ostavljanja, sto se plasim gubitka ili toga sta ce ljudi reci, ili sam jednostavno nesposobna da prihvatim nekoga takvog kakav jeste, sa svim svojim manama I vrlinama, sa svim onim sto je on, takav kakav je I da ne pokusavam da ga prilagodjavam sebi ili menjam.. Ne to ne bih bila ja, jer ja uvek moram da nadjem nesto sto mi se ne svidja, nesto sto mi ne odgovara, neku sitnicu za koju se uhvatim I ne pustam je, jer uvek moram da nadjem nesto sto ce me skloniti od njega.. kao sto je boja kose, oblik noktiju, pravopisna greska.. sve je to dovoljno da mene pocne nervirati neko, neko ko je sigurno bolji od mene, neko ko me ne zasluzuje, jer ja jednostavno ne znam sta hocu.. Ponekad se pitam da li sam ukleta ili samo kao I svaka devojka.. Nesposobna da volim ono sto imam I da budem zadovoljna time, nego jurim ono sto mi je nedostizno.. Ono sto znam da necu imati, ono sto je tesko dobiti, ponekad ono sto je tudje.. Da li tako dizem sebi samopouzdanje, ego?? Ne bih rekla, pre je to zato sto mi to stvara izazov, u to nisam sigurna na cemu sam.. ta igra vruce, hladno me izludjuje.. Ali cim uvidim da se nekom decku svidjam toliko da ne bi pogledao ni jednu drugu pored mene.. pojavi se taj zid… taj neprobojan zid.. koji nas razdvaja, koji cini da ja jednostavno zelim da pobegnem odatle, sto dalje od njega, sto dalje od svega toga.. zelim da raskinem, kao I uvek uradim to ili on sam uvidi na cemu je I on zavrsi sa tim, a ja se osecam kao govno, kao zao lik u seriji koji sve zavlaci, I na kraju ostane sam…
Neki bi rekli da sam cudna, da nisam normalna.. Ponekad I ja to sama mislim, jer tek kad nesto izgubim tek onda shvatim sta sam imala, ali imam osecaj I kada bi opet bilo moje, I kada bih mu se opet isto toliko svidjala da cu opet uraditi isto… Da cu opet ponoviti isti film, ali film koji gledas drugi put nije isti kao kada si ga gledao prvi put, jer ovaj put znas kraj, onda mozda I uspes da izvuces ono najbolje iz njega ili jednostavno pritisnes stop, izvadis CD I ostavis za kasnije ako zatreba…