Kako jedna greška, može da promeni sve.. samo jedan pogrešno načinjen korak, samo jedan drugačiji dan, kad poželiš da budeš neko drugi, kada pokušavaš da postaneš neko bolji, a na kraju postaneš gori nego sto si bio…
Onaj poznati osećaj, kada znaš da nešto nije dobro, da nešto ne treba da uradiš, da nečega treba da se kloniš, da nešto nije za tebe.. Onaj osećaj što te upozorava da staneš, da se okreneš I zapitaš da li treba ovo da uradim?? Da li sam na pravom putu?? Da li mi ovo treba?? Osećaj kada treba da zamisliš kako će ta greška uticati na budućnost, na ono što tek treba da se desi, na ono što bi mogao da postaneš… da to moze promeniti tvoj ugled, tvoj stav I tvoju licnost u ocima drugih ljudi, da ostavi trag koji I posle meseci, I posle godina ne bledi I ma koliko se trudili, ma koliko se mučili I koliko truda uložili da popravimo to, ipak ce uvek biti: “Ti si uradio to…” To nešto što znaš da ne valja, da ne treba, ali ipak ga uradiš, jer jedostavno nemaš snage da mu se suprodstaviš, želiš samo da se prepustiš osećanjima, jer je to ono što želiš najviše u tom trenutku, nešto što čekaš već duže vreme, nešto što će se konačno desiti ali ne na nacin na koji si ti to zamislio…
Znate li onaj osećaj kada nešto toliko očekujete, nešto toliko čekate, sa ushićenjem malog deteta kada otvara poklon, kada se spremate bas za taj trenutak sa tolikom paznjom I toliko dugo da ste vec zaboravili sta ste prvo hteli da obucete… Kada nedeljema unazad pominjete samo to, kada vam je svaka druga rec taj dogadjaj, kada znate da ce nesto da vam se desi… Onda se desi ono najgore, ne desi se to.. sve padne u vodu samo jednim njegovim pogledom, samo jednim okretom glave, jednim pokretom, jednom recju shvatate koliko ste se zavaravali, koliko ste pogresili… Onda pocinjete da mrzite taj prokleti dan, koji ste pre samo dva sata toliko velicali I sa toliko uzbudjenja I ljubavi pricali o njemu da je ljudima vise doijadilo da vas slusa, pocinjete da mrzite sebe sto ste se uzaludno nadali, uzaludno sebe mucili, jer ste svima redom pricali sta ocekujete u sta ste sigurni da ce se desiti, a sada suoceni sa porazom sa velikim razocarenjem u grlu shvatate koja ste budala bili…
Znate li taj osecaj kada bi ste sve ucinili samo da ga vratite, samo da bude vas ponovo, da vas gleda onim ocima kojima vas je gledao pre, da vam prica iste price I da vas opet ludo voli… Da bude samo vas, I to pokusavate na razlicite nacine, a ne shvatate da se ne moze uticati na nekoga, da ne mozete promeniti necija osecanja,… Kada to shvatate pokusavate menjati sebe, prilagodjavati sebe njemu, ali se ni jednom ne zapitate, vredi li on toga, vredi li pretvarati se da smo ono sto nismo samo da bi smo se njemu svideli, samo da bi nas on opet pogledao, samo da bi opet bio nas… Onaj osecaj kada lezite nocu budni smisljajuci strategiju kako da ga vratite, sta da mu kazete sto ce mu se svideti, sta da uradite, I onda pocinju one druge misli, sta ako mu se svidi druga… Ta druga postaje vas glavni predmet mrznje, olicenje zla, I pocinjete je vredjati pred njim iznositi njen prljav ves, makar to bila I vasa drugarica, mozda ona najbolja, ali ipak nedovoljno dobra za njega, nijedna nije sem vas… pricate mu to samo da on ne bi obracao paznju na nju, da bi opet pogledao vas, a ne shvatate da ce te ga tako samo jos vise udaljiti od sebe jer reci nekom da ne voli ono sto voli, dovesce do toga da ne voli vise vas, a da to drugo duplo zavoli, jer kad nekog volis volis ga zbog njegovih mana, a ne zbog njegovih vrlina…
Osecaj kada ste spremni sve da mu date, pa makar to bilo ono najdragocenije sto imate, ne auto, ne nakit, ne kucu, nego samu sebe… I ignorisete osecaj da tu nesto ne valja, da tu nesto nije u redu, da to treba da se zaustavi.. uprkos svim znacima I signalima vi idete dalje… Jer ste resili da u trenutku zivite.. ali zivot nije samo jedan tren, mada moze to lako da postane, on je jedan, I treba ga paziti, treba ga cuvati ispod staklenog zvona, isto kao I vas ugled… Ali u tom trenutku ne brinete za to, uopste vam to nije na pameti, vidite samo njegovo lice, osecate njegove usne, njegove dodire I prepustate se, jer ste konacno dobili ono sto ste hteli, a ne shvatate da zapravo ste to dobili prevelikom cenom, da ste previse platili za to, I da vas dobitak postaje mnogo veci gubitak…
Ne razmisljate o tome da je neko mogao da cuje za to, da sazna, I da taj neko moze to da kaze svima, ne iz zlobe (mada ima I takvih) vec da bio interesantan drugima, da bi privukao paznju, samo da bi rekao nesto ili cak cisto ovako jer voli da tracari, da tog nekog uopste nije briga za vas, da taj neko uopste ne pomislja sta time cini, da ne pomislja sta se vama moze desiti ako to neko sazna, da taj neko ne zna da tako svi vasi stavovi I sva vasa ubedjenja I uverenja bivaju bacena u vodu, sav vas ugled odlazi, ne vraca se vise, i posle ne moze da se ispravi, ne moze da se vrati na ono sto je bio, jer koliko god da se trudimo objasnjavajuci ljudima sta se desilo, jos dublje padamo, I jos gore smo zaglavljeni… Taj neko ne shvata da ljudi na vas nece vise gledati istim ocima, da ce im uvek biti pred ocima biti slika vas I njega…
Ali kada sve to shvatite, kasno je, vise nista ne mozete da uradite povodom toga, sem da se kajete, da mrzite sebe ili da kazete: “pa jednom se zivi, uradila sam to I to I ne kajem se, bilo mi je lepo I gotovo”... Da priznate I stojite cvrsto na svojim nogama jer onaj koji vas voli voli vas zbog vasih mana, a ne zbog vrlina, I prihvatice vase greske koliko god velike bile…