Jos uvek pod utiskom.. jos uvek u soku zbog bola koje su mi te reci nanele, ne zanima me vise, nije mi stalo.. sokirana da one jos uvek mogu da nanesu bol.. da opet otvore one rane koje su nastale pre skoro godinu dana, da samo strgnu te konce kojih su ih drzale zatvorene, da ih posecu kao makazama, ne, kao nozem.. da jos uvek jednako bole ako ne I vise…
Zasto jos uvek mi nije jasno zasto, zar to nije gotovo, zar nisam to zacelila, zar nije ostao samo bledi oziljak koji ce stajati tu kao uspomena, oziljak koji cak ni ne pece, koji sigurno ne treba da boli… ali eto je opet tu ta rana se ponovo otvara.. ponovo krci sebi prolaz da privuce paznju za sebe, smatrajuci da je dugo bila zanemarena, da joj nije posvecena paznja.. a samo koliko sam se trudila da mi postane dosadna.. da ne obracam paznju na nju I skoro uspela, skoro dosla do toga da ne marim za nju, ili bar da me vise ne boli..
Opet sve je opet palo u vodu… opet se otvorila opet napada, ali ovaj put nece biti vidljivih oziljka, nece se primecivati, samo cu ja znati za njih, samo cu ja cuvati to za sebe, samo ce mene izjedati polako iznutra… dok na kraju ne ostane nista.. dok ne ostane nista sto bi se moglo zaceliti nikakva rana.. dok ne ostane samo supalj otvor, kroz koji ce svako prolaziti ali niko ostati…
Ali ne.. zasto? Zasto dozvoliti to, zasto ne otici kod nekog boljeg hirurga nekog kog ce tu ranu bolje prisiti, nekog ko ce je naciniti neotvorivom, nedostupnom, zatvorenom zauvek, da ne moze vise da se otvara, da se zatvori kao lose napisana knjiga I da se nikada ne ovori opet, jer nema nista vredno u njoj, a ono sto ima sacuvati I secati se toga, pamtiti to…
da li je to resenje… ne znam, ne znam sta je resenje, ali znam sta sam resila, sta god da se desi sa tom ranom, bilo da je zasijem ili me izjeda, ipak postoji lek protiv bolova… ma koliko kratkotrajan bio…