On
je, definitvno, jedna od najvećih zvezda ovogodišnjeg EXIT-a. Karijera
za respekt, koja traje još od ranih osamedestih, kada je u životima
mnogih od nas odigrao jednu od najvažnijih uloga. (Uh, kad se samo
setim “londonki”, uskih podvrnutih farmerica i nakostrešene kreacije na
glavi uz pomoć plavičasto-zelenog “Fiksogela”.) Stiven Patrik Morisi
danas je sredovečni melanholični gospodin, koji od raspada The Smiths,
pre bezmalo dve decenije, sa manje ili više uspeha gradi solo karijeru,
povremeno se pojavljujući i na velikom platnu. Problem (ako se to uopšte sme tako nazvati) koji je Morisi imao sa
publikom na Main Stage-u, i koji verovatno ima i sa velikom većinom
fanova širom sveta, sličan je onom koji je imao Darko Rundek prve
večeri festivala. Savršeni muzičari i maštoviti aranžmani, iz svakog
mišića na telu izlazi emocija, ali je feedback slabašan. Razlog je
prost – publika je došla da čuje Smitse, a Morisijevu karijeru
jednostavno ne poznaje (uz dužno poštovanje izuzecima). Ko je sad u
pravu, pitanje je za raspravu. Da li fanovi kojima je Morisi bio idol
iz klinačkih dana, ili mančesterski egocentrik koji od razlaza sa Džoni
Marom 1988. tera samo svoju priču. Fanovi (mahom stariji) su sa
osećajem blagog nezadovoljstva u stomaku napustili prašnjavi plato kraj
glavne bine, iako vam niko od njih neće reći da je koncert bio loš.
Zato što i nije, bio je odličan. I bio bih skroz na njegovoj strani, da
nije jedne sitnice. Na albumu “Live at Earls Court” iz 2005. nalaze se
i “Big Mouth Strikes Again” i “There Is A Light That Never Goes Out”.
Znači, svira ih uživo. Onda je mogao i u Novom Sadu, pa nismo mi krivi
što nije bilo šanse da gledamo Smitse uživo pre 20 godina. “Panic” je
zaista nedovoljno, a za mosu kad je na prazno zapevao “and if a
double-decker bus, crashes into us...” lično će mi platiti. Makar čekao
još 20 godina.