Exit je za mene u emotivnom, muzičkom i političkom smislu gotovo jedno. To je za mene neka vrsta oduška ali u najplemenitijem smislu te reči. Ne neka vrsta divljanja, već opuštanje i odmaranje od one Srbije koja nije baš sjajna.. Sve najbolje što je u njoj, najpozitivnije, to je Exit. Onako kako ja zamišljam zemlju u kojoj bi voleo da živim, ta zemlja bi se sastojala od onakvih ljudi koje srećem ovde na Exitu. Voleo bih da mi se život sastoji od svakog Exitovog stejdža pomalo: malo Main, malo regge, malo jazz, malo blues... Ne bih voleo da zvuči kao neka fraza, ili kao neko ulagivanje, ali tih četiri - pet dana, to je kao da si otišao negde drugde a zapravo si sve vreme tu. Što se prethodnih Exita i mojih favorita tiče, to je definitivno bio prošlogodišnji nastup Iana Brauna, pošto sam veliki obožavalac - njegov i grupe Stone Roses – to je nešto što je obeležilo deo moje ranije mladosti. Bio sam potpuno odlepljen, ljudi koji su bili oko mene u čudu su me gledali jer sam se bio skroz otkačio... Potpuno božanstveno mi je bilo a posle je pala ona čuvena kišurina koja nas je dodatno razvalila... Sve to mi je ostalo u vrlo jakom sećanju... Rado se sećam i nastupa Triky-ja. Znao sam da je genije ali dok ga nisam čuo uživo... Nisam znao da je toliki genije... Sinoć sam zakasnio na Cardiganse, stigao sam da odgledam Franca Ferdinanda i The Cult. Franc Ferdinand je bio fenomenalan, oni su momci na vrhuncu karijere, u naponu snage, posle dva mega uspešna albuma, za očekivati je bilo da budu odlični. A i stigli su na vreme na Exit, u pravom trenutku a ne s nekim zakašnjenjem kao neke ocvale zvezde... To je bio veličanstven koncert i onda dođe The Cult i ti misliš, ma to sam sve čuo, jebeš to, međutim, moram da priznam da je The Cult bio zastrašujuće dobar. To je onaj bazični, elementarni, suvi rokenrol u najčistijem stanju, to je ono zbog čega se, kad čuješ onu jebenu gitaru, smrzneš, prođe te nešto od glave do pete, prostruji ti nešto celim telom. Sat i po stojiš i ne možeš da veruješ. Stajali smo u prvim redovima, neko moje društvo i ja, i bili smo potpuno šokirani. Večeras čekam Morrissey-a, a do kraja Exita, od ovih hedlajnera, sigurno neću propustiti Pet Shop Boys-e, mada oni nisu neki moj afinitet ali u tome što rade, perfektni su i zato ću ih svakako slušati. Naravno, neću propustiti i neke odlične bendove na ovim nekim manjim stejdževima.