Nemoguće je tačno proceniti, ali se možemo složiti da je Billy Idol najveća zvezda EXIT-a 06, barem do sada, i na osnovu doživljenog na Main stejdžu. Jednostavno čovek ima najveći broj hitova, što isplivava kada su svi gosti više nego ubedljivi (Morrissey, Cult, F.F.). I drugo - on je Billy fuckin Idol. Velika je to zverka: Englez u Kaliforniji, sa lokalnim muzičarima ekstra klase pravi pankersku zabavu na američki šou-biz način i neosporno osvaja sva srca, i stara i nova, opet i ponovo. Kako mu i odoleti? Preplanuli, nabildovani pedesetogodišnjak sa autfitom izblajhanog Sida i pozom Kralja rokenrola, peva o ljubavi, čežnji, snovima, podiže i dira u najtanju strunu. Kad već pominjemo žice, uz Billyja je vaskrsao i Steve Stevens, natapiran i naoštren, sposoban da ponovo stane uz sabrata (kako li su i živeli razdvojeno), virtuoz kakav se na Tvrđavi odavno nije pojavio, možda i nikad nakon Janike. Prebogata L.A. škola iznedrila je mnoge vrhunske majstore kulta šestožičane boginje, ali trenutno najbolji dolazi iz Njujorka i širi zarazu istinskog obožavanja. Za uzvrat, dobili smo sve dobro poznate rifove i teme, i sve best off momente koje volimo i znamo napamet, pa je i zabava bila stoprocentna. A najviše je u svemu uživao sam Idol, što mu i pripada, jer živi život kakav svi želimo, na lovorikama zaslužene slave i uspeha, okružen lepoticama i bodigardom. A šta je svirao? Sve hit do hita: "Dancin With Myself", "Money Money", "White Wedding", "Flash for Fantasy", "Sweet 16", "Eywes Without a Face", "Hot in the City", "Summertime" kao bonus poklon za leto i lepe sugrađanke, zatim nekoliko novijih pesama, na bis "novu himnu Srbije" - "Rebel Yell" i "LA Woman" kao jagodu na šlag.

Devojčice u dreskodiranoj odeći, devojčice u transu, devojčice sa suzama koje se kotrljaju niz lice, devojčice u histeriji, devojčice na nosilima, devojčice u nesvesti... Masovno... Da čovek ne poveruje... His Infernal Majesty – HIM - stigli su i kod nas, baš na vreme, da bace u totalni delirijum gomilu ozarenih tinejdžerki a i pokojeg tinejdžera koji su pristigli u pratnji svojih nežnijih polovina. Delirijum je, naravno, izazavao pevač grupe Ville Valo koji, sudeći po stajlingu (prevashodno vunenoj kapi) ima problema sa kostima ali i sa nekvalitetnim krejonom za oči.

Finci koji su karijeru započeli kao Black Sabbath cover band, predvođeni pevačem koji tripuje da je nešto između Jima Morissona i Michal Hutchenca, da bi nam prezentovali svoju dark storiju doneli su sa sobom i lustere u gotik stilu a nije izostao i sad već nezaobilazni hertagram. Fanovi su im zahvalili horskim pevanjem a totalni potop bio je na pesmu „Wicked game“... Trans koji je tog trena nastao možda bi se najbliže mogao opisati kao emotivni cunami, dok su oni kojima do tada nije bilo jasno zašto su na Eurosongu pobedili „sofisticirani“ Finci, sada postalo sasvim jasno. I dok su momci oko Villa uistinu prašili to što misle da je za prašiti, oni koji nisu njihovi fanovi i koji su sasvim nehotice nabasali na HIM-ov koncert, nisu bili sigurni da li je to možda na Exit skoknuo upravo taj, pobednički bend ovogodišnjeg Eurosonga. S fenomenološke tačke gledišta bilo je zanimljivo primetiti kako su na HIM-u u publici blistali telefoni i kamerice, kao obavezan rekvizit praćenja koncerta i memorisanja nezaboravnih momenata u elektronsko pamćenje ali i kao dežurno smetalo u istinskom uživanju u koncertu, dok su oni koji su se nešto kasnije otkinuli na – da ne poveruješ kako čovek izgleda, svira, peva i skače - Idola, na nežne numere poput „Sweet 16“ palili upaljače.

On je, definitvno, jedna od najvećih zvezda ovogodišnjeg EXIT-a.  Karijera za respekt, koja traje još od ranih osamedestih, kada je u životima mnogih od nas odigrao jednu od najvažnijih uloga. (Uh, kad se samo setim “londonki”, uskih podvrnutih farmerica i nakostrešene kreacije na glavi uz pomoć plavičasto-zelenog “Fiksogela”.) Stiven Patrik Morisi danas je sredovečni melanholični gospodin, koji od raspada The Smiths, pre bezmalo dve decenije, sa manje ili više uspeha gradi solo karijeru, povremeno se pojavljujući i na velikom platnu.  Problem (ako se to uopšte sme tako nazvati) koji je Morisi imao sa publikom na Main Stage-u, i koji verovatno ima i sa velikom većinom fanova širom sveta, sličan je onom koji je imao Darko Rundek prve večeri festivala. Savršeni muzičari i maštoviti aranžmani, iz svakog mišića na telu izlazi emocija, ali je feedback slabašan. Razlog je prost – publika je došla da čuje Smitse, a Morisijevu karijeru jednostavno ne poznaje (uz dužno poštovanje izuzecima). Ko je sad u pravu, pitanje je za raspravu. Da li fanovi kojima je Morisi bio idol iz klinačkih dana, ili mančesterski egocentrik koji od razlaza sa Džoni Marom 1988. tera samo svoju priču. Fanovi (mahom stariji) su sa osećajem blagog nezadovoljstva u stomaku napustili prašnjavi plato kraj glavne bine, iako vam niko od njih neće reći da je koncert bio loš. Zato što i nije, bio je odličan. I bio bih skroz na njegovoj strani, da nije jedne sitnice. Na albumu “Live at Earls Court” iz 2005. nalaze se i “Big Mouth Strikes Again” i “There Is A Light That Never Goes Out”. Znači, svira ih uživo. Onda je mogao i u Novom Sadu, pa nismo mi krivi što nije bilo šanse da gledamo Smitse uživo pre 20 godina. “Panic” je zaista nedovoljno, a za mosu kad je na prazno zapevao “and if a double-decker bus, crashes into us...” lično će mi platiti. Makar čekao još 20 godina.

Uz  EXIT-ovo obezbedjenje , pripadnike novosadske policije i MUP-a , na EXIT festivalu će sve četiri noći dežurati i ekipe Crvenog krsta, službe Hitne pomoći i vatrogasna služba.

Poslednji slobodan termin na Main Stageu festivala Exit 06 u petak 7. jula od 20.15 časova pripao je beogradskoj grupi Plejboj, koja se reoformila isključivo zbog nastupa na najvećem muzičkom događaju u našoj zemlji. Izuzetno atraktivan i ubedljiv bend naglašeno urbanog imidža osnovali su 1992. godine pevač/gitarista Igor Perović, basista Roman Goršek i bubnjar Miladin Radivojević. Sva trojica su i pre toga međusobno sarađivala u bendovima Presing i Euforija, a ubrzo im se pridružio i bivši saksofonista Dece loših muzičara Dušan Petrović. Live debi su imali na koncertu "Brzi bendovi Srbije", gde su pored odlične svirke demonstrirali i atraktivan scenski nastup sa kič odećom, perikama i plesačicama na stejdžu. Već naredne godine pojavili su se u predstavi Bitef teatra "Trinidad" u režiji Milutina Petrovića, a pesma "Ja hoću mambo" koju su sa njima otpevali Branka Katić, Boda Ninković i Bane Vidaković postala je veliki domaći radijski i TV hit. Sa debi albuma "Sviraj dečko" iz 1994. brzo su se izdvojile hit numere "Grizi metak", "Skidam se" i "Koliko", a u bend je stigao i novi bubnjar Goran Milošević. Ponovo su skrenuli pažnju objavljivanjem prvog domaćeg CD singla sa obradom numere "Zajedno" grupe Film, dok je druga numera "Znaj" zahvaljujući izuzetnom video-spotu ubrzo postala najveći hit benda do tada. Plejboji su zatim uradili i muziku za film "Do koske" Bojana Skerlića, a u numeri "Kokain" pridružio im se Bane iz Sunshinea. Naredno studijsko ostvarenje "Overdrive" izbacili su 1997. godine, a numerea "Superstar" zavrtela se na svim TV kanalima kao veliki hit. Pojavili su se i na kompilaciji "Korak napred, 2 koraka nazad" u izdanju B92 sa obradom pesme "Sad se jasno vidi" Šarla akrobate. Sastav je prestao sa radom 1999. godine, ali su svi članovi benda povremeno prisutni u javnosti kao saradnici na različitim muzičkim projektima.