Причам јутрос сапријтељима из детињства о ономе што је некад било и случајно се дотакосмо једног догађаја с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година прошлог века.

Прича  је кренула баш без разлога, случајно.

Код мене у канцеларији седели су Златко и Милорад када ме, телефоном, позвао брат. Попричасмо о томе ко је како, к ако је мајка, баба, има ли снега у селу, кијавице итд. кад ми је рекао:

-         еј, сећаш се оне старе куће код млина у селу? Срушили су је јуче, појавили се неки наследници донели папире и кренули у рушење. Градиће стовариште грађевинског материјала.

Наравно да сам се сетио, у дворишту те, још тада напуштене, куће играли смо фудбал као клинци. Сетили су се и Златко и Милорад.

-         шта мислиш, да ли су на њој још видљиви наши графити? - питао ме је Златко.

Ова реченица вратила ме је у прошлост, пуних 30 година. У време комунизма, у време братства и јединства, самоуправљања и бриге за друштвену заједницу.

 

1979. године у мом крају одржавала се једна од војних вежби названа ЈУГ 79.

 

Данима су кроз село пролазили камиони са активном војском, камиони са резервистима...једног дана пролазили би камиони са црвеним тракама око ретровизора, другог дана камиони су имали плаве траке. Ми, деца,  били смо одушевљени, срећни седели пред капијама и махали војницима који су нам узвраћали поздраве.

Једног дана чули смо да, у ствари, сви ти војници и нису били "баш наши".

"Црвени" су били наши, "плави" су били "омражени непријатељи наших народа и народности", "окупатори" и ко зна каквим називима још названи.

И баш тада, ти "плави" држали су наше село.

Они су га освојили и кроз село патролирали. Неки су ту вежбу схватали озбиљно па су и патроле биле озбиљне. Други су вежбу користили да "вежбају" пред продавницом са мештанима који су били дружељубиви и који су уз пиво и ракију "сарађивали" са окупатором.

Повремено би се у току дана по брдима изнад села чула пуцњава, чуо се прасак пушака као да се водио рат, а повремено би у селу владала таква тишина да је изгледало као да је стварно рат и да је село стварно окупирано. Све то трајало је десетак, можда петнаест дана.

Једног, од тих, дана седели смо у Златковом дворишту спремали се за риболов. Поред ногу био ми је клип кукуруза који сам узео и руком покушао да убацим у кош у коме се кукуруз суши. Погодио сам из прве што је насмејало Златка и Милорада који су, под утисцима "окупације" и "народноослободилачке борбе" прокоментарисали:

-         убацио си га к'о Бошко Буха у фашистички бункер.

Та реченица навела нас је да се из дворишта склонимо у сеник где смо одлучно дошли до закључка да морамо да покажемо окупаторима да село није њихово и да им ту није место.

Правили смо разне планове у којима смо смишљали и то како да им украдемо муницију што је било лудо храбро, а потом је предамо "црвенима" које ћемо наћи негде у брдима.

Међутим, Милорад који је био две године старији од нас мало је боље размишљао и рекао:

-         људи, ово није рат, и ми нисмо Бошко, Сирогојно и остали другови пионири. Можемо да се боримо тако што ћемо да пишемо пароле. Имамо кући пуну кофу креча и четку, спремили моји да крече кућу, вечерас после 10 састанак је у напуштеној кући код млина ја ћу у току дана да пренесем четку и креч и сакријем је тамо, а онда крећемо у писање парола по зидовима.

Тако је и било.

Село ко село, без уличног осветљења, кад падне мрак људи се завуку у куће, велика већина и, уморна од пољопривредних радова рано легне, да би рано и устала.

Лежао сам у кревету и чекао време за полазак. Кад је Златков Џеки залајао знао сам да је време за полазак. Након Џекија чуо се је и мој Моми. Искрао сам се кроз прозор а потом преко ограде, са Златком хватајући заклон кроз мрачнија места како нас "непријатељ" не би опазио стигли смо до напуштене куће где нас је чекао Милорад, већ нервозан.

-         вас двојица касните, не може се у рат тако неозбиљно!!! Брзо, хватајте кофу један с једне, други са друге стране и за мном.

Прва парола исписана је на зиду старе куће. На зиду који је гледао ка главној улици.

написали смо: "МИ СМО ТИТОВИ, ТИТО ЈЕ НАШ!"

Те ноћи пси у селу су баш лајали. Лавеж је био изазван нашим кретањем кроз дворишта и сокаке у некој нашој борби против "окупатора".

На деда Васиној плевњи исписали смо: "ДОЛЕ ПЛАВИ!!" ... "ПЛАВИ НАПОЉЕ!" исписали смо на зиду столарске радње мајстор Милета...на помоћној згради деда Тилета сеоског брице написали смо "НАРОДЕ, НЕ ДАЈМО АГРЕСОРУ МИРА, СВИ У БОРБУ".

Све пароле исписане су тако да гледају на главну улицу, да ко год прође мора и да их уочи. Кад смо завршили са писањем Милорад је рекао:

Јесте да нам је било криво што се понашао као да је он главни...послушали смо, био је и старији и јачи од нас.

Наредног дана седели смо пред мојом капијом на клупи у хладовини старе тополе и гледали понашање "непријатеља". Да ли су приметили пароле, да ли су се питали ко је исписао никад нећемо сазнати. Одлазили су. Одлазили, а на ретровизорима њихових камиона нису биле плаве траке. Вежба је била завршена и у село се поново враћао нормалан живот.

Нас тројица, "јунака", супротставили смо се "непријатељу" у духу онога што су нас у школи учили.

Сада, тридесет година касније...сећамо се тог доживљаја и смејемо се. Не смејемо се нама, ми смо били деца.

Смејемо се онима који су били заведени једном идеологијом, потом поново њима заведеним другом идеологијом...сада, гле чуда, поново њима али и "неким новим клинцима",  који се воде неким новим идеологијама, а ми, и даље стојимо идеолошки неопредељени према политичким опцијама, неувучени и борбе за гласове и игре које из тога произилазе.

Највише се смејемо "мајци мудрости" и "учитељици живота" коју прекраја ко како хоће.

Аха. Нас тројицу је "измагистрирала" таман толико да размишљамо да једне ноћи одемо у село и на неким зидовима испишемо неке нове пароле...само, још нисмо одредили против кога ћемо их усмерити, некако нам се чини да их превише има, а немамо довољно фарбе.

Креч више нико не користи.