Imam svoj voćnjak.

Sto stabala šljiva, nešto čačanke rodne, ostalo stenlej. Sto trideset stabala krušaka. Julsku lepoticu, Moretinijevu, Santa Mariju, Viljamovu, PasaKrasan i AbetaFetel. Imam nešto i onih bordo crvene boje kore ne znam im pravo ime neki kažu Star Krimson neki Krimson Smit. Osamdeset stabala jabuka, Green Smit, Ajdared, Jonatan i Jonagold i naravno stare, neponovljive sorte Kožara, Kolačara, Budimka, Šarunka. Prelepe jabuke. Tu pored je i mali vinograd, ja ga sadio. Sam. 150 čokota loze Afusali i Muskat Italia, prvi put dao prinos prošle jeseni.

I tako, dodje Sveti Trifun, da onaj Sveti Trifun što ga prekrstiše u Svetog Valentina oni koji ne vole da odu do vinograda i zarežu prve čokote odnosno oni koji više vole da tog dana odnesu cvet i bombonjeru i kažu "srećan dan zaljubljenih".
Na taj dan naši stari radili su ono što i dobri stari običaji nalažu. Okupe se pa u vinograd. Ko sam, ko sa popom. Sa kolena na koleno prenose se ti običaji vekovima unazad. Meni nije imalo ko da ih prenese. Moji nisu imali ni njive, ni livade, ni voćnjake. Sam sam kupovao zemlju, sam sadio, sam slušao stare kako pričaju o tim običajima....i, na žalost, sam idem da odradim poslove. Decu to ne zanima, oni su tu kad treba brati voćke, i ja sam zadovoljan što mi pomažu bar tada.

Obožavam kad dodje berba, lepše voćke iznesem na prodaju, one slabijeg kvaliteta meljem i spremam kominu za rakiju.

Pečenje rakije...jedan od poslova u domaćinstvu koje volim,ne, koje obožavam da radim.
Kažu neki naporan je to posao, kažu drugi prljav je to posao a ja...ja kažem lep je to posao.

Obično početkom oktobra moja komina je spremna za pečenje rakije. Ove jeseni ispekao sam 15 kazana i sve to pretvorio u stotinak litara prepečenice. Kruškove, Šljivke, Komovice i mešane voćne.

Verovali ili ne, i to sam sam učio...i naučio, kažu oni koji su probali moju rakiju.

Jedino što sam naučio od drugih je rečenica koju mi je pre pet godina, kad sam prvi put pekao rakiju rekao stari deda Rile, moj prvi komšija, 89-godišnjak.

-         Diogeniuse, nema velikih tajni za pečenje rakije. Postoje samo male tajne. Jedna od njih je i.....

I tako, slušajući njegov savet punim buriće "vatrenom vodom", mojom Pustorečankom. Valjda jednom sakupim dovoljno sredstava i sve potrebne papire da njeno ime zaštitim i krenem na neko šire tržište. Za sada moj proizvod piju moji drugari, prijatelji, poznanici. Kao svaki dobar domaćin kad krenem negde u goste nosim litar rakije.

Nego, da vam ispričam kako je to bilo u oktobru.
Pravo miholjsko leto nateralo me da odem i zavrsim poslednje poslove na imanju. Komina dobrano zrela prosto me je mamila kad god bih prošao pored nje. Kazan sam postavio desetak metara od bunara iz koga sam vukao vodu za hladjenje "tabarke". Grane koje sam tokom leta navukao bile su sa druge strane, pored njih panj, sekira i testera. Jedini problem mi predstavlja donošenje komine do kazana. To sam radio tako što kad napunim kazan i založim vatru pored njega stavim prazno bure i napunim ga kominom iz drugog bureta. Po dve kofe od 15 litara nosim tih 40-ak metara nizbrdo i onda sam spreman za uživanje. Sednem pored kazana na tronožac i ložim. Posle nekih pola sata do četrdeset minuta procuri i prva rakija. Prvenak. Izdvajam je, to je metil alkohol, beo gotovo kao mleko. Šta gotovo, kao mleko iz prodavnice. Litar, dva prosipam tamo prema koritu isušenog potoka koji prolazi kroz moje imanje. Od jednog kazana komine "vadim" 15 litara meke i nju skladištim u čisto bure. Do pravljenja prepečenice. Kažu neki može se izvući više, rano je sklanjam, rano razlažem kazan itd. Mene deda Rile naučio....."što manje isteče to je bolja", pa kako bude. I tako nedelju dana. Niti se zamaram od previše rada, niti uradim malo. Sve to sam. Bez pomoći, jer nakon pet godina stekao sam utisak ko god mi pomago više će mi smetati. Za doručak sir i paprika iz turšije, i pogača koju prethodnog dana pečem u pepelu ispod kazana. Zamešeno testo uvijem u alu-foliju i bacim u pepeo. Kome se ne svidja ne mora da proba. Ručak spremam tako što na žar koji izvadim iz kazana bacim dva - tri parčeta kobasice koju sam kupio prilikom dolaska, a za večeru specijalitet. Krompir, tek izvadjen iz zemlje ubacim u pepeo ispod kazana i tu ga ispečem, još dodam krišku sira i večera "boli glava".

Za poslednji dan već zovem pomoć. Obično pozovem brata, koji svira harmoniku i nekoliko drugova iz detinjstva. Znaju već, navikli, čim krene oktobar krenu i pitanja "kad pečemo rakiju".

Tada dolazi i moja žena. Da se nadje ako zatreba pomoć.
Napravio sam i električni ražanj. Postolje, bagremovo drvo na koje nabodem prasence ili jare. Elektromotor je od polovnog motora koji pokreće brisače za "Fiću", lanac od stare bicikle, a struja...struja je od akumulatora koji sam kupio na otpadu. I tako, curka prepečenica, okreće se prasence, a mi, malo malo pa ga poprskamo pivom. Brat rasteže onu njegovu staru "Dallapu" peva, pevamo i mi...ajde de, ne pevamo, uglavnom falširamo, ali zar je to bitno?!

Naravno, svaki od nas proba prepek..."uuuufff, dooooobra, domaćine alal ti poso".

Kad završimo sa rakijom, smažemo ono prasence sa svim prilozima koje je u medjuvremenu moja draga pripremila, uskladištimo je u bure, spremim kazan u šupu prekrijem ga starim vojničkim krilom, katanac na vrata, sedam u auto i povratak u "civilizaciju" naoružan voljom za narednih par meseci života u gradu, smogu...sve do 14. februara dana zaljubljenih.

Ha, tu sam vas ček'o. Slavio bih ga ja kao dan zaljubljenih...ali zaljubljenih u selo, prirodu, čist vazduh.