Volim život....i rado ga se sećam. https://www.blogoye.me/diogenius/ sr Thu, 16 Jul 2026 17:48:03 +0200 BlogOye! Некад, сада већ  могу да кажем јако давно, у једном од прва четири разреда у којима су ме водили до школе, из читанке  смо читали неку причу. Не сећам се аутора али сам добро упамтио једну реченицу. Много, бре, паметну.   У то време, наравно, најчешће се читало о подвизима другова Партизана (опростите ми на великом слову, ја реч Партизан увек пишем великим словом и другова пионира.  Елем, тај неки пионир водио је краву а зауставио га је на мосту неки омражени фашистички војник 'талијан, рекло би се, и питао га где је пошао. Друг пионир је мртав 'ладан одговорио:  - сињоре, ио чуваре, краваре, пасаре, траваре.  'талијан га је, очито све разумео па га је пустио да пређе преко моста.  После сам  у школу, још увек основну, ишао сам. Једном на час српскохрватског језика дође наставник Цоле  и рече:  - за сутра да сте ми прочитали Покондирену Тикву.  Мислио сам у себи....прочитао ја њу, одавно. Само се нисам хвалио. Тачно сам знао да је покондирена! Није хтела да погледа ни једног од нас. За њу су били интересантни Петар, син гастарбајтера који је због школе седео код деде и бабе, и Горан син председника општине.  Наредног дана Покондирена Тиква обила ми се о главу. Није било речи о Покондиреној Бојани из осмог три већ о Стеријинoj.  Код њега је Фема, жена од неког Пере опанчара, јунакиња, стално говорила нешто...."ноблес, ноблес" терала Јована да се зове Жан или Ханс и слично.  После више нисам хтео да идем у школу. Натерали ме.    И тако....на часовима српског, од тумачења прво талијанског преко немачког и француског некако заврших са школом. Данас ми је, рецимо, занимљив овај енглески. Акценат није битан...аааааа, просто ми дође ко у Стеријино време. Фема до Феме, нигде Бојане. Ех, да је до Бојане па да...  Седнеш пред ТВ и гледаш емисију. Ин, неку, или у тренду.   Ту, брате, свашта можеш да чујеш. Просто да се замислиш којим језиком говориш. Односно којим језиком говоре гости. Тако, они, нама неписменој светини покушавају да делују што образованије. Да ли зато да би нас "убили у појам" њиховим знањем или да би нам доказали да су писменији него што јесу па нас натерали да им се дивимо зато што, наравно, не разумемо шта причају, не знам, али имам утисак. Чудан неки утисак.  Чини ми се да хоће да су нобл...Начин размишљања је скроз једноставан.  Ако ја не контам, онда је сигурно нешто много паметно.  Чујеш тако да му је атитуде да приликом бранча треба да носи кежуал аксесорис. Ако си целебрити мораш да имаш јак персоналити и уз то будеш тренди. Све то падне у воду ако не умеш да пливаш у води мејнстрима уз обавезно посећивање перформанса. Мање битно да ли су опен варијанта или су клозед али најчешће будеш примећен и запажен на онима који су виајпи.  Ово клозед ме, на крају крајева, највише збуњује. Вероватно нисам био на часу кад се учило прелазак п,к,т,ћ....у б,г,д,ђ. Можда је клозед у ствари клозет? Шта се ту ради сви знамо...питање је само хоћемо ли у клозет или ћемо у нужник иако је најбоље то радити пред камерама.    Да сам хтео нешто да вам кажем, верујте, рекао бих....ал' имам повелики проблем. Не знам енглески па можда нећете моћи да ме разумете. Tue, 19 Feb 2013 14:52:00 +0100 https://www.blogoye.me/diogenius/98133/ ДОЧЕК Гледам кроз прозор канцеларије општу  јурњаву и метеж у граду. Свако негде жури, за нечим. У току су  последње припреме тза дочек Нове године. Седим сам у канцеларији. Откад радим на овом радном месту, увек око поднева пустим све колеге кућама а ја останем да одрадим последње радне сате у години. На столу испред мене шољица црног вина, сви дописи су написани, потписани и проследњени секретарици, а ја слушам неки стари рок, смењују се Дивље јагоде, Кербер, Генерација 5...повремено улети нека страна балада. Слушајући ту музику у мислима сам одлутао далеко уназад, више од  20 година,  31. децембра 1987.  Те године, живео сам у селу и са другарима договарао дочек Нове године. Било је коментара да ли ћемо у сеоски дом, да ли ћемо живу свирку наших другара или ћемо да слушамо касете и плоче...шта ће се јести, ко све долази. Углавном, један део организације дочека био је мој део. Моја породица имала је малу продавницу а ја  сам,због мало већег обима посла, тог дана помагао служећи муштерије. У продавницу је дошао мајстор Сава. Пензионер, столар. Човек  од кога је мој отац учио занат. Мајстор Сава је један чикица са седим брчићима и седом главом, имао је нешто више од шездесет  година. - Чигро, помажеш, а? – обратио ми се. Звао ме је Чигра јер сам много волео да играм фудбал  а он био један од најватренијих навијача нашег локалног клуба. - Радим, чика Саво, треба да се заради нека парица за дочек . Изволи, шта треба? Набројао ми је "иће и пиће" у прилично великим количинама. Просто сам био зачуђен зашто толико купује пошто сам знао да он живи сам . Није имао наследнике, жена му је умрла пре пар година, а он је све што је имао распродао, да би како је причао могао мирно да умре. - Ево, изволи чика Саво. А што оволико, очекујеш ли госте вечерас? - Ма ко ће мени, синко, да дође, па и сам знаш да немам ни кучета ни мачета ал ето, волим да свега имам. Ко зна, можда деда Мраз реши да сврати до мене и поведе неко друштво, да поједемо оно прасенце и попијемо ово пиће. Него, упиши ми ово на вересију, молим те, до пензије, ваљда ми Добросав поштар донесе одмах после празника. Кисело се насмејао, а ја му брзо спаковао то што је купио и уписао у свеску за вересију. Узимао је на вересију, али је био најредонији платиша од свих дужника. Одмах по пријему пензије плаћао је рачун а за њега шта остане, и тако до наредне пензије. Погледом сам га отпратио преко улице где је зашао у свој сокачић. Било ми га је жао. Толико, да је у души почело да ме изједа. Што је више људи долазило у продавницу прича је била све опуштенија, све више било је смеха...само сам ја ћутао мислећи на мајстор Саву и његову самотињу. Око осам,  код мене су свратили Магаре и Паја, а онда сви заједно отишли у сеоски дом на журку. Нас двадесетак малдих из села уз вриску и песму дочекивали смо нову годину. Око пола десет, једноставно сам устао, обукао јакну и пошао напоље. За мном су кренули, моји најбољи другари, Магаре и Паја. - ти рече немаш петарде, а, а сад ћеш без нас да бацаш? - викали су у глас, вероватно изгубивши осећај за јачину гласа од силне буке у сали. - па немам – рекао сам – само,  не могу више да седим, досадно ми је. Идем кући. - их кући...па види Биљу из средње ветеринарске, игра око тебе, а ти је ништа. - пусти Биљу, идем кући. Не иде ми данас. - Ти нећеш кући, знам те - рече ми Магаре - имаш ти нешто друго у плану!! Код које девојке ћеш? - имам, али да никоме не кажете.Није девојка у питању, идем код мајстор Саве. Жао ми човека, не могу да дозволим да буде ноћас сам кући. - их ти и твој обожавалац, "Чигро"....иди кад нећеш са нама!!! – готово се наљутио Паја. И одох. Снег је шкрипао под ногама, мраз штипао образе, док се на црно-белом шалу који ми је био увијен око уста хвалало иње. Из сваке куће чула се је музика и весеље, повремено би одјекнула која петарда, и залајао неки сеоски џукац у даљини. Десетак минута касније куцао сам на врата мајстор Савиног дома. Отворише се врата, и из њих извири седа глава - ЧИГРООООО....ОТКУД ТИ ОВДЕ???? - Чика Саво, ја дођох, рекох да помогнем да поједемо то прасенце и попијемо пиће. - Чигро, Чигро...а журка, а девојчице...а диско? - Има времена за девојчице, чика Саво. Вечерас славим са тобом. Уђосмо у кућу. Са првог програма црно-белог телевизора ишла је музика, народњаци. Тозовац, Оливера Катарина и многи други. -  Седи, Чигро,  сад ће Чкаља и Мија, да се смејемо заједно. Седели смо, пили бамбус, причали о фудбалу, наравно, повремено о девојкама, он ми причао како је то било у његово време, до поноћи. Пало је честитање, уз најискреније жеље, како то обично бива. И баш кад смо наздрављали Новој години, подижући ко зна коју по реду чашу бамбуса, пред кућом су почеле да грувају петарде. Тачно сам знао шта се десило. Она двојица, мојих пајташа, Магаре и Паја, нису могли да држе језик за зубима. Цело друштво са журке скакало је по дворишту и певало навијачку песму "мајстора Сава леееее, мајстор Сава лее, мајстор Сава леале". Нису ни сачекали да човек честито отвори врата, нагрнули су "к'о гладни" унутра. Мајстор Сава их је гледао сузних очију, пропуштао поред себе унутра, и кад су сви ушли рекао: - уђите, децо, уђите. Добро ми дошли. У кући код мајстора сви заједно остали смо близу два сата а онда кренули назад у сеоски дом. Све нас је редом загрлио и пољубио, а кад смо се растајали на капији рекао ми је: - Чигро, хвала ти, улепшао си ми овај дан и моју самотињу. - Чика Саво, нисам ја. То су, ова двојица, Магаре и Паја урадили. - Хех, њих двојица....ко да ја не знам. Да ти ниси дошао, не би ни они. Све једно, хвала и њима. Давно је била 1988. година, давно сам отишао из села, мајсто Саву виђао сам тек по некад, кад свратим код родитеља и са друштвом седнем у продавници или бих  га чуо на утакмицама како из свег гласа виче: "Чигроооооо!!!" Поздрављао бих га, машући му руком, а он мени узвраћао дугим аплаудирањем, кад год бих постигао гол.     Fri, 28 Dec 2012 11:36:00 +0100 https://www.blogoye.me/diogenius/97621/ МАГЛА   Вуче се лењо магла низ пусте улице мог малог града као да носи неку скривену тугу у себи.   Корачам  лењо кроз њу слушајући споре кораке а срца пуног тешког бремена неузвраћене љубави.   Идемо, лењо магла и ја у  једно спојени различити а опет исти. Њу ће ускоро грлити сунце а ја и даље остаћу сам. Mon, 24 Dec 2012 16:35:00 +0100 https://www.blogoye.me/diogenius/97583/ Шта све човек неће да измисли, да се најежиш. Не знам што му то треба, мајке ми, да је неке користи од тога па да смишља. У ствари, можда сам ја само довољно глуп да не видим корист у умирању људи од разноразних болештина које се, чисто сумњам, саме од себе појаве. Вероватно су у питању ванземаљци, ко зна шта све могу да пусте одозго негде. Пре десетак година полудеше краве. Ја сам још увек живео у селу па се добро сећам. Потерам их на испашу, оне неће. Навикле на концентрат и зоб а и асфалт скоро прошао кроз село па им се не ходају по тврдом. Домаћин човек, увео сам и воду у шталу па кад је жедна само њушком гурне и вода дође сама. Све ово и није био неки проблем док није требало да кренем у мужу. Укључим апарат, пустим га да ради...он празан. Луде краве, ни млеко неће да дају. Е, ту сам им доскочио. Имамо у селу једног Ђоку, зовемо га Паче. Нећемо о његовом надимку, није битан за причу. Елем, тај Ђока Паче важи за највећег швалера у селу али и шире. Срачунато, позовем га ја телефоном и кажем да ли је заинтересован за посао, сваког поподнева од 17 до 19 часова, плаћам  по сату и он прихвати. Рачуница ми била проста, тај швалер кроз своје руке пропустио је ко зна колико сиса па ће, вероватно,  умети и са овим мени исплативим послом. Крене он, дакле, у мужу, како заврши са мужом, тако крава легне и ситно затрепка оним крупним окицама. Вучење за сисе за њу више није била ноћна мора већ уживање. Луде краве, брате. Не знам говоре ли неким своји језиком и споразумевају ли се на неки начин, али откад их Паче 'вата за сисе ем више млека, ем брате ни једна од њих не маше репом док он ради. Све сам се нешто питао, шта Белка и Милка раде пред вратима штале??? За оне који не знају, Белка и Милка су моје козе. Да можда и оне нису тражиле Пачета??? За луде краве сам чуо...и видео, козе још нисам ал вирус је изгледа био расејан! Прође пар година, ја око кокошарника кад оно, неће коке напоље???!!! Бацим ја пред кокошарник жито и кукуруз, јок бре. Налетеше гугутке, врапци, свраке само моје кокице не. Гледам у небо не лети ли неки кобац. Нигде ни једног, осим комшије кога тако зовемо, а оне опет неће напоље. Гледам оног мученика певца, па му просто завидим, сам у соби са 20 жена. Може да бира али певац не би био певац да не одлучи да изађе напоље. Поче да се врти око оног зрневља и да их зове....ко-ко-ко....ко-ко-ко...ко-ко-ко...и почеше да излазе, и онда схватим. Он је крив!!!! Како која дође до зрна жита тако је он зајебе. Ем поједе зрно, ем је појури и попне се на њу. Ајд што се попне, но је и у главу кљуцне. Одоше све у кокошарник и више нису хтеле да изађу. Штрајк, дакле,  за права кокошака!!! Штрајк за сексуалне слободе....Сада  лепо по четири у кавезу, кљуцкају концентрате, носе јаја и певца не виђају. Завршио у лонцу због гушења разноразних слобода гарантованим законима еу(в)ропских интеграција. Баш у то време кренула је и прича о птичјем грипу. Да су знали ово што сам ја својим очима видео знали би да је у питању један обичан штрајк. Једино што ме чуди је то што у то време Ђока Паче поче да кашље па су га шприцали у раме. До тада се, обично, шприцало у дебело месо. Пошто ми са кравама и кокошкама посао готово пропао, баш као што је случај са сваким малим бизнисом, одлучио сам се за свиње. Контам, увек ће Срби јести мрсно. Једини проблем биће ми за време великих постова. Сад посте и бивши заклети комунисти. Ај што посте, него што посте и пишу песме о благопочившем. Да је знао да ће добити толико песама, умро би раније. Кренем ти ја, тако, у производњу свињетине....кад, и ту ћорак. Свињски грип!? Ма одустао сам истог дана кад су га поменули. Позвао касапина, човек ставио рукавице, чудио сам се, јелте, пошто свиња нема сиду него грип, потом је ставио и маску превентиве ради и одрадио свој посао. Мој део посла, усољавање, качење у пушницу, ложење ватре одрадио сам сам. Без рукавица и без маски. Контам нешто, брате, о сиди се прича годинама па и даље већина  не ставља кондоме, што би сад стављали маске за ситницу каква је грип? У тренутку док сам скидао димљено месо синула ми је генијална идеја! Не иде ми сточарство, не иде ми трговина, не иде ми поезија, не лежи ми проза....(једино што ми повремено легне је жена, и то на несрећу моја)....одлучим да се бавим фармацеутиком. Конкуренција, колико видим никаква. На конкурс за лекове и вакцине јави се тек један или два кандидата. Куд ћеш бољег тржишта...само, мој рецепт продаћу ни мање ни више него кафанама, ту ће бити најбоље продаје. Одмах сам кренуо да уговарам посао....и у поверењу, кренуло ме.   Пошто је реч о алтернативној медицини и парафармацији, рецепт почиње употребном чаробне речи. - КОНОБАР! кад он додје, бајалица се наставља - ДОНЕСИ ОВДЕ ЈЕДНУ ДОМАЋУ КЛЕКУ, (ако нема може и дуња или крушка) кад донесе, настављаш да бајеш - ЗА МЕЗЕ ЋУ УРНЕБЕС СА БЕЛИМ ЛУКОМ, БЕЛОЛУЧЕНУ ЉУТУ ПАПРИЧИЦУ И КИСЕЛИ КУПУС мезиш, пијуцкаш и чекаш га да додје по трећи пут, тада поентираш - ДОМАЋУ СЛАНИНУ СА РОШТИЉА! све то заличиш ко ноћ ЦРНИМ КУПИНОВИМ ВИНОМ....   Како је цена један од битних фактора на тржишту урадио сам и калкулацију. Клека=60дин Урнебес=80дин Белолучена љута папричица=10 дин комад Кисели купус= 80 дин Сланина=150 дин УКУПНО=380 динара     овд дол до прек тек збо прек у нап елект ен   Не мислите ваљда да је ово прошло без Ђоке Пачета? Таман сте помислили сте да ће прича да се заврши као код Лазе Лазаревића...нееее, Ђока паче не "туца камен", главни је пробач алтернативне медицине коју припремам, и каже да нема контраиндикација. Сеоске мачке и даље једу мишеве. Mon, 24 Dec 2012 14:22:00 +0100 https://www.blogoye.me/diogenius/97581/ Знао сам, миле ми мајке Станојке ако нисам знао,  да ћете прво за наслов да се у'ватите и питате зашто нисам написао Север и Југ. Нећу, бре, и .  У мом правопису неке ствари се пишу малим словима а Југ увек иде испред Севера и тако то. Него, хтедох да вам причам о томе како сам јуче био у селу, обишао деду, седео на љуљашци под трешњом и слушао славуја а у међувремену, са мермерног стола, врапци су, уз оно искрено  џив-џив, носили мрвице погаче које су ту остале од ручка. Слушам, тако, оног славуја и дивим се његовој песми кад мојим сокаком пројури један бесан ауто са страним таблицама. Деда  који је седео на клупи пред капијом, гушећи се од силне прашине коју је ауто подигао,  подиже штап и помену му "све по списку усиљено" и уђе у кућу. Сетих се, комшија Миливоје, дошао је из Швабије за Васкрс па повезао и Први мај.Одједном, она песма славуја ми се учини некако страна и далека. Тај  славуј, бре, има велике мане. Пева кад се њему ћефне, нема га зими, нема га дању, пева кад је хладовина, предвече и касно у ноћ. Оно, и врапци имају пуно мана. Не певају, купају се у прашини, кад праве гнезда затварају олуке...али су стално ту. Одавно је већ познато да нисам  неки уметник, велики писац и тако то а опет, иако свестан тога, одлучио сам да врапцима напишем песму.   п.с. слике сам преузео од тета Мире :) хвала јој *****   Волим ове, домаће, врапце што их покућарцима зову, они су стално,овде, уз мене чак и када је снег на крову. Џаба славују онакав глас и песма коју ми лети нуди, он је од оних које беже кад ветар, с јесени, загуди Волим ове, домаће, врапце што целе зиме мрвице једу, крију се под стрехом куће и цео живот ту проведу Не волим мале несташне ласте јер напуштају своја гнезда, можда им је судбина таква њихов лет води друга звезда. Волим ове врапце, џивџане што им не смета киша нит' суша цео живот ту су крај мене њихова је, к'о моја,  душа. Не волим шеву а ни грлицу што се лети крију у прућу, лепо певају ал' кад захлади и оне напусте своју кућу. Волим ове, немирне врапце, они су прави идеали, не смета им јад ни беда они су храбри а тако мали. Не волим, ето, птице селице јер у јесен оду одавде селице су и кукавице, зар само врапце имају наде? Sat, 15 Dec 2012 21:42:00 +0100 https://www.blogoye.me/diogenius/97535/ Мој школски другар, Мирко пре извесног времена кренуо је у интересантан бизнис са својим другом из студентских дана Славком. Студирали су економију на једном нашем приватном а престижном факултету док сам ја ишао најпре у војску а потом и уписао државни, онако преко буџета. Додуше породичног ал буџет је буџет. Њих двојица, показало се, били су бољи студенти него ја, па су завршили економију у року са високим просеком, вероватно отуд и идеја да оснују заједничку фирму М&С д.о.о. Одлучили су да раде маркетинг и консалтинг пошто им је тако нешто најбоље ишло од руке. Знао сам да су волели 'леба без мотике. Делили су савете шаком и капом и то дебело наплаћивали. Да не заборавим и ово, обојица су били чланови једне политичке партије, мада ми није јасно зашто вам ово причам кад, можда, и није битно. Мирко се први оженио. За жену је узео ћерку једног локалног политичара који је стално био у врху власти. Славко се оженио годину дана касније али се непуних шест месеци након венчања и развео. Жена му је отишла са једним младим бизнисменом коме су пружали консултантске услуге. Убрзо су у заједничку фирму примили и Леону, тек изашлу из студентске клупе истог факултета а која је дипломирала десетком на тему Консалтинг сутра. Њено име нису стављали у назив фирме али су склопили нови, сада тројни, уговор о ортаклуку, Једног дана најавили су ми се за госте. Дуго се нисмо видели и дружили а знали су да имам добро црно вино па су хтели да уз вечеру попричамо о новим пословима. Каква би вечера била без деде, помислио сам и позвао га да и он присуствује. Са задовољством је прихватио. Кад су наишли, деда је увелико седео у чело стола и испијао своју црну кафу. Мирко и Леона сели су са једне стране а Славко са друге, наспрам Леоне. Ја сам сео поред деде са Славкове стране и послуживао госте редом. Најпре слатко и кафа, потом по ракијица, она дедина од двадесет и кусур година, потом добар мезе од сувог меса, спрже и киселог купуса насољеног љутом туцаном паприком а затим и вечером. Направио сам ловачки гулаш од дивље свиње. Кад сам поставио шерпу, Леона је прокоментарисала: - мммммм, дивно мирише – а онда сипала неколико парчића меса. Након вечере почели су да ме убеђују да уђем у посао са њима. Добро иде па им треба помоћ. Деда их упита: - јел, де, синко, а шта ви то радите па има толико посла? - маркетинг, дедо – рече Славко а Мирко се укључи – и консалтинг!!! - аааа, маркетинг?! – као да му је све јасно, деда подиже обрву – и консалтинг, кажеш?! Тешка имена, мајку ги, мора и да је тежак посао. - ма није – и Леона је ушла у причу. Само саветујемо људе где и шта треба да раде и улажу паре и на који начин. - Лепо, ле-по.....даклем, продајете маглу?! У ово мутно време, најбоље пролазе трговци с маглу. Једино боље од њих пролазе политичари – рече деда. А знате ли зашто? - Не знамо – рече Славко – ај нам појасни. - Зато што, синко, они уз маглу продају и муда ко бубрези! Насмејаше се у глас сво троје а деда узе да глади брке. Рекох им да ћу размислити да ли да послујем са њима и да ћу јавити за пар дана. Убрзо су, задовољни вечером и резултатом, отишли кућама. Деда је и даље седео за столом а ја сам распремао сто и спремао се да оперем судове. - Јел, синко, они су ортаци, а? Мора да нису чули да ортачку кобилу ни кучики не једев! Него, пази, опасна ова њи'ова. Чија ли је? - Ничија, дедо, Овај си има жену а она има озбиљног момка. Неког инспектора у финансијску полицију. - тешко да је ничија. Да ти деда каже, она је на њи обојицу. Ћути си и глеј па ће видиш. - дај бре, дедо.....ти само на секс мислиш. - Хм - рече деда - несу тој чиста посла. Опасна она. Чорбу гледа, месо вади!!! Видим гу ја да мерка овог Славка а седи до Мирка. Има туј нешто. Немој ти с њи у пос'о. Сумњив ми је и тај и'спектор. Него, да ти кажем један реч, у лоповл'к и курвал'к, нема ортакл'к!!! Увек ће један сумња да други узима више. Недељу дана касније, локална телевизија је као ударну вест објавила да полиција испитује пословање једне познате маркетинг и консалтинг агенције. Позвао сам телефоном Славка био је недоступан. Мирков телефон је звонио али се нико није јављао. Наредног јутра у новинама је писало: - Један од власника агенције М&С, извесни М.М (32) ухваћен је приликом покушаја да са, својом сарадницом, иначе девојком ортака С.С познатом градском старлетом Л.Л (25)  побегне преко границе. С.С је исте вечери ухапшен у стану М.М, где је затечен у кревету са супругом свог ортака, иначе ћерком локалног политичара Н.Н. Цео поступак око раскринкавања нечасних радњи М&С доо, покренуо је финансијски иснпектор Г.Г кад је посумњао да га Л.Л вара са М.М. Испоставило се да је С.С био у вези са Л.Л а да је она, иако вереница Н.Н била у вези са оба своја ортака. С.С је, сумњајући да се Л.Л упустила у везу са М.М одлучио да заведе жену свог ортака. Кад сам дошао кући и донео новине деда је увелико гладио брке и смејао се. - Реко ли ја, врзино коло, синко, не се зна кој кога оноди. Једна лујка три мужа око прс' врти!!!  Жена је, упанти, ко паук. Свакога мож' да у'вати у мрежу ал' гости се само с оној што она '' оће. Онај и'спектор је голема зверка, алал му работа!!!     Tue, 16 Oct 2012 10:11:00 +0200 https://www.blogoye.me/diogenius/97188/ Пре извесног времена одлучих да кренем у један озбиљан посао. Посао, који сам хтео да раширим свуда где сам имао информацију о конкурсу у вези с послом којим сам одлучио да се, као допунску делатност, бавим. Званично сам код АПР регистровао малу СЗР "Деда и унук",  у којој сам био и директор и једини радник а деда специјални саветник. Основна делатност била је маркетинг и пропаганда а адреса са које је пословала била је "деда Милетова падина бб". Кренули смо тако што кад чујем да је расписан конкурс  ја брже боље пошаљем своје идеје и документацију фирме, рачунајући на то да ако конкуришем на више места веће су шансе да посао негде и добијем а самим тим и  дођем до неке зараде. Посао је кренуо као и сваки други. Најпре никако није ишло, али сам на то и рачунао. Као маркетинг менаџер знао сам да тако иде. Фирма је била  нова, није се чуло за њу а поверење клијената пуно значи, посебно ако одлуке доносе комисијски. Увек, некако, у предности буде фирма за коју је чуо бар један члан комисије. Брзо сам донео одлуку да за моју маркетинг фирму морам да одрадим агресивнији лични маркетинг. Где год сам чуо да је организована јавна презентација трчао сам не бих ли се представио потенцијалним послодавцима. Сва улагања у маркетинг фирме почела су да се отплаћују већ наредне сезоне. Презентације фирме показале су се успешним па је фирма "Деда и унук" послата позната и радо су јој слали понуде за посао. Неке сам прихватао, неке због раније  прихваћених обавеза свесно прескакао али су почели да стижу и први резултати. На неколико места остварио сам запажене резултате што се одразило на финансије а потом и на позитиван маркетинг. О фирми се чуло све даље. Међутим, нисам био  задовољан постигнутим, увек сма од себе давао максимум па сам и очекивао више. Убрзо сам по први пут схватио да ни у овој области посла нису потпуно чист. То је било онда  кад су две конкурентске фирме једна другој понудиле посао. Остали понуђачи су уредно одбијени уз захвалност за уложен труд и изради предлога. Други пут, схватио сам да посла дефинитивно нису чиста кад сам схватио да једна фирма послује са две па и више адреса а потом добио сазнање да није реч о једној фирми већ да на тај начин послује више њих. И поред сазнања одлучио сам да и даље будем упоран па како буде. Негде добијеш, негде изгубиш, трошкови пословања више нису били тако велики као прве године пошто у маркетинг више нисам морао да улажем а учешће на конкурсу коштало је таман колико копирање документације и слање писма. Чак сам престао да их шаљем препоручено. Деда је, као специјални саветник, увек био за то говорећи: - пријави се, синко, посао не добија само онај кој не учествује на конкурс. Од они који учествују неки ће добију а неки мож' ће добију.  Пар дана пре истека рока за подношење пријаве на конкурс подсећао би ме да је време за слање.Добијене послове заједно бисмо прослављали у кафани код Пере Муфљуза и Јоце Лажова. Годишњи биланс био је позитиван што је давало веру да вреди наставити. Међутим...... Једног дана до мене је дошла проверена информација типа "рекла-казала" да су неке конкурентске фирме прозбориле како сам почео са системом који они раде. Не дозвољавам да неко удари на моје поштење, поготово не кад нисам присутан, a тек никако на деду који је специјални саветник. Одлучих да пре него и званично одустанем од даљих учешћа на конкурсима за добијање послова, уз кафу и ратлук,  попричам са специјалним саветником. - Дедо, рекоше ми да за нашу фирму причају да не послујемо поштено! - Чек, чек, кој ти тој рече?!!! - питао ме зачуђено. Ако си и ти почео да прљаш руке и мажеш образи одма' напуштам фирму и да ме бришеш из име на фирму, нек се од данас вика само "унук". - Полако, дедо, не би ја твој образ каљао. Мој мож' би', знаш за оно да и поштенога мож' да купиш ако га поштено платиш. Оно, истина је и да не знам кол'ко би мене требали да плате, ал...нек буде да мож' би', ал' твој 'образ сигурно не би. - ама, ако си ти сигуран да ниси мутљавио не се секирај и упанти...кучики на вука лајев и врзани и пуштени кад су. Беше ми драго што ми је поверовао али су  ме мучиле сумње. Помислих у себи, дај се, бре, преиспитај. Да ли си некога звао да наместиш посао? Јок. Да ли си некога звао  да му понудиш први па да он има обавезу према теби? Јок.  Да ли си....НЕ. Да ли...НЕ; НЕ!!!! Да....НЕ, БРЕ!!!!! КОЈИ ТИ ЈЕ.!!!!! Једини пут кад сам позвао питао сам има ли резултата а они ме питали одакле зовем рекао сам им:  - не бих да се представим, да не нарушим тајност података а самим тим и услове конкурса. - Јел, синко, а кој тој  прича, знаш ли? - пита ме деда, видевши да се у себи ломим због нервозе. - Ма немам појма, тамо неки. - одговорих мрзовољно - А, ти, тамо неки, добијав ли пос'о почесто од нас? упорно је питао деда - Добијају - рекох. - Па, синко, коме чавка на раме он вика иш!!!!! - пљесну деда рукома о колено. Пуче ми филм. Испустих неке псовке које и не приличе кад сам са дедом у друштву. - е, сад ћу ја њима све да скрешем у лице!!!! - беснео сам - Чекни де, синко!!! Чекни!!! Немој си брзак. Знаш ли ти де си пош'о? - Знам!!! - Па, мислиш ли ти, синко, да стигнеш де си пош'о? - Мислим. - е, па, синко, ако там куде идеш почнев кучики да те лајев а ти сваки пут извадиш камен и станеш да гађаш куче, неће стигнеш....ел ће па дебело окасниш. Иди си ти полако по твој пут, и вук не се јавља кад га лајев кучики! Помислио сам, У праву је деда, али има и оно, . кад кучики малко заћутив он зине а они подвијев реп и скивкав.  Ипак, одлучио сам, боље ја да ћутим и слушам кучиће, умеју они и међусобно да се изуједају. У том тренутку на врата је зазвонио поштар. - Диогениииииуууус!!!! Писмо за фирму!!! Међународно! Потписао сам пријем, сео поред деде и отворио писмо. - дај, де, да видимо од кога је! Писмо је било од мени непознате фирме из Бугарске која ме позивала да са још једним представником фирме учествујем на међунарној презентацији "Маркетинг сутра" као једина фирма  из Србије. Образложење је било да су пратећи  излагања и резултате фирми које раде на пољу маркетинга утврдили да баш фирма "Деда и Унук" могу да побољшају квалитет учесника на овој манифестацји првенствено због специфичног начина изражавања и објашњења која иду уз наш начин рада. - виш, синко - рече деда - ти стално викаш да на свет нема ни правда ни Бог....ал он како зашара тако ти је. Јуче за нашу фирму ники неје знао, данас се чуло у Србију  а јутре, ете не у Бугарску....после ће видимо куде ћемо, док још мог да путујем. Него, јави ти овде-онде да ти дошло писмо па си глеј алишта. Кукумавке ће сутра кукав ко што никад несу.   Wed, 10 Oct 2012 14:51:00 +0200 https://www.blogoye.me/diogenius/97162/ Мој деда је од од оних што у љубав не верују. Он ми је то рекао, не измишљам. Каже:- Како, синко, и откуд?! С твоју бабу несам се ни познавао кад ме одвели да ме жене. Гледа она мене, гледам ја њу, па погледнем у танџару што виси на зид. Ако кажем оћу гу, ће дигне татко танџару па ће пита "кој си ти да оћеш моју ћерку, гољо". Ако кажем нећу гу, ће дигне татко танџару па ће викне "кој си бре ти да нећеш моју ћерку, гољо". Ја сиротињка, она онако, домаћинска ћерка. Које ћу, реко ако би она 'тела за мене 'тео би' и ја њу. Она погледна, пет године постара од мене, ја шиљеже, тек шеснаесту навршио. И тако, тер по тер, с твоју бабу до дан данас се поштујемо. - чек, чек, дедо, рече поштујете се?! А љубав? Кам гу љубав?! - к'ква, љубав, синко. Тој ти је прича за деца. Љубав ти је само за своја деца, нема за другога место. Љубав ти је што се баба и ја поштујемо све ове године. Циле-миле,, сваки може ал не може да састави овол'ко. Гледам га и размишљам. Можда је и у праву. Ма, шта, можда!!! У праву је, кад па није био. Све што сам од њега чуо било је таман како треба. Паде ми на памет да га питам како им је успело да остану и опстану овако дуго. Ето, навршава се 65. година њиховог брака. Данас се све, те, велике љубави брзо заврше браком али још брже и разводом, што је и доказ више да љубави нема. - Дедо, жив ти ја, како вам је успело да се поштујете 65 године и да се не разведете? - Пу-Пу далеко било да се разведемо....куде би она а куде би ја под стари дани. Ми смо ти, синко, из оно време кад је немка владала. Кад се нешто поквари ми узнемо па поправљамо, несмо бацали ко ви сад. Насмејао сам се, увек је умео сликовито да ми то дочара. Да га разумем. Него, шта сам ја, оно, хтео да вам кажем. Љубав...ах, љубав. Песму сам написао својој највећој љубави. Кад кажем највећој изузимам оно што је деда рекао за децу, ту нема филозофије и мерке са којом би могло да се упореди тако нешто. Sahraniću sve želje koje sam sa tobom imao Dobre i loše uspomene takođe, da mogu što pre da zaboravim. Sahraniću slike i sve što je od tebe ostalo sva očekivanja i nade baciću u grob prošlosti Sahraniću svaki stih koji sam za tebe napisao potom i  radost i tugu baciću u katakombu stradanja Sahraniću svaku radost koju si sa sobom nosila Umoran od nadanja na kraju, sahraniću sebe. Mogu sve da sahranim, Grobar, to mi je časno ime Ostaviću samo ljubav prema Partizanu da se i dalje širi, plodi i uvek iznova rađa. Ja, Grobar, koji Partizan voli.     Wed, 26 Sep 2012 14:45:00 +0200 https://www.blogoye.me/diogenius/97098/ Наше мало село сакривено међу брдима живело је свој миран, идиличан  живот удаљено од токова цивилизације и свих дешавања. Путници намерници свраћали су и одлазили из села задовољни лептом природе која га је окруживала, љубазношћу људи, гостопримством и, посебно, мирним начином живота.   Мир нашег села први пут је нарушен кад је у село свратила Мари Хуана са својим љубавником. Мари Хуана, по мајци Францускиња, по оцу Шпањолка, а она сама држављанин  Индије била је на пропутовању бавећи се истраживањем рупа у законима слабо развијених средина. Дан након што су закупили собу у једином хотелу у селу, симболичног назива Подземље, њен љубавник је отпутовао бесан због њеног очигледног очијукања са Опи Јумом, рецепционером хотела. Сама, жељна добре забаве, пометњу је унела најпре међу момцима из села, савременијег начина размишљања. Одједном је  ту, странкињу, свако од њих желео  да проба. Узимали су је један од другога у круг а она сва зажарена прелазила је из руке у руку задовољавајући свакога од њих. Групно и појединачно, горела је  у свачијим рукама а они су пуним плућима упијали њене мирисе. Са њом су откривали неслућена задовољства, дизали се у висине и падали на дно поново је тражећи. Онда је једног дана нестала из села.  Момци су патили за њом а, за дивно чудо, у патњи су им се придружиле и неке девојке. Настала је једна општа криза коју је Раџа од Стенлеја, једини кога Мари Хуана није могла да обрлати,  решио бацивши госпођицу Мари Хуану полако у заборав. Међутим.... Једног дана у село је, током предизборне кампaње свратио Мет Амфетамин, портпарол политичке партије ДОП, и на младе гласаче оставио изузетно јак утисак. Већина њих прихватила је програм ове партије, презетнован од стране Мет Амфетамина, и почела да се према њему односи изузетно зависно.  Једини на кога овај програм није утицао био је најбољи атлетичар из нашег села, Хитро Ногић. Он се, након лечења кијавице и дисајних проблема,  придржавао помоћи др Ефедрина јер је утврдио да пуно више и брже може да трчи уколико остане његов пацијент.  На једном од атлетских такмичења, које се одржавало у иностранству, случајно му је у руке дошао примерак гламурозног  часописа у коме је на насловној страни била она. Његова прва љубав, Мари Хуана. Замолио је једног свог пријатеља да му преведе текст из часописа који је писао о њој. Новинар који је радио интервју писао је да је Мари Хуана постала глумица и да је, изузетно запажено од критичара, одиграла главну улогу у филму "у Екстази" познатог режисера Нарко Картела. Одиграла је Хероину која се борила за права и слободе летења и лебдења a била је изузетно активна и у друштву за заштиту животиња које се бавило заштитом и повећањем броја белих мишева и  розе слонова.  У последњем пасусу новинар је поменуо политичко ангажовање Мари Хуане а она је своју политичку активност појаснила реченицом да је од скора постала чланица ЛСД-а, партије опозиције у Парламенту и да своју кампању планира да отпочне у селу где је провела један део свог живота, рачунајући  на одазив гласача који су је добро познавали. Кад се Хитро Ногић вратио из иностранства, са медаљом око врата, у селу је затекао Мари Хуану која је увелико радила своју предизборну  кампању а  зарад виших политичких интереса ушла у љубавну авантуру. Њен избор била је секретарица председника месне заједнице, госпођа Кока. Њих две направиле су прави  бум у селу  разбијањем свих моралних норми које су до тада постојале  а касније и резултатом  у првом кругу избора. Резултати избора одјекнули су и ван граница нашег села тако јако да се и господин Кокаин из одељења за обраду статистичких података са изборних јединица изненадио. Убрзо, након избора, за химну  нашег села одабрана је популарна народна песма "Цело село шмрче бело" а госпођица Мари Хуана постављена на место председника месне заједнице. Даљи редослед догађаја био је невероватан. Резултати избора у нашем селу утицали су  и на то да је Премијер Хашиш поднео неопозиву оставку на своју функцију правдајући се тиме да Хероина Мари Хуана има лош утицај на жуто-белу коалицију тако што  је саботирала доношење Закона о забрани пушења и да је распад коалиције који је био у најави разлог због кога он подноси оставку и враћа се у поштен свет порнографије. Хитро Ногић,  и даље лудо заљубљен у Мари Хуану,  учествује на атлетским такмичењима али је због кривудавих стаза почео да трчи крос трке.   Thu, 20 Sep 2012 15:02:00 +0200 https://www.blogoye.me/diogenius/97070/ Мој школски друг, Бојан,  син је једног парајлије. Док смо ишли у основну школу увек је имао више џепарца од свих осталих дечака заједно. Док смо ми, за ужину, куповали бурек са сиром или спанаћем он је јео пљескавицу и пио кока-колу и никад није понудио никоме од нас. Наше „шангајке“ , од белог платна са гуменим зеленим ђоном, биле су смешне поред његових најновијих Пуминих или Адидас патика. Једном приликом, док смо сакупљали сличице „Фудбалери и тимови“ дошао је и питао шта радимо. Рекли смо му да мењамо сличице и играмо „пар-непар“. Убрзо је донео албум и пуну кутију кесица са сличицама. Наредног дана исто а потом је нудио по пет и десет за једну која му је фалила. Онда је напунио албум. Своје дупликате, бацио је у школски ВЦ а наши албуми углавном су остали непопуњени. Срели смо се пре неки дан. Oснивач је и и председник једне политичке партије у граду. Партија је мала али увек освоји пар одборничких мандата и он је стално међу онима на власти.  Пливао је у свакој коалицији. Деда и ја, седели смо у башти  кафане „Златно Грне“ кад је наишао и без питања сео за наш сто: - еј, чујем да ниси ни у једној партији ај' мало да радиш за мене, знаш оно, сигуран глас. Ено у кола свеске, блокчићи, оловке, упаљачи.  Рекох  му да нисам заинтересован али он је био упоран. – ајде, бре, плаћам. Колко ти треба? Колко тражиш по гласу? – не занима ме - рекох., а он ће – ајде се, онда,  учлани у странку, дам ти одборничко место. Треба ми неко ко уме да држи банку за говорницом. - ама човече, нећу. Не занима ме твоја понуда а још мање твоја политичка опција. Да избори нешто могу да промене били би укинути одавно!!  Погледао сам деду, насмејао се и засукао брк. Бојан се окрену и оде. – нема везе,  наћи ћу другу будалу, има ко 'оће, за паре.   Погледао сам деду, видно узнемирен. Деда, мртав хладан, насмеја се, засуче брк и рече: - батали га, синко...татко му ништа, сем паре, није оставио. Wed, 19 Sep 2012 08:58:00 +0200 https://www.blogoye.me/diogenius/97059/