Danas ću vam ispričati jednu istinitu priču, priču o jednoj grupi malih lopova i njihovom doživljaju.
Nadam se da ćete se složiti sa mojom konstatacijom da nema sladjeg grožđa od tuđeg.
Radnja ove priče odvija se  80-ih … u selu gde sam odrastao.

Glavne uloge u priči su namenjene za Zlatka, mene, Srdjana, Milorada i učitelja Rileta.

Dakle, ovako.

Učitelj Rile dugo godina je radio u selu.
Kupio je nešto zemlje, sagradio kuću a sve u cilju da se nastani trajno kad se penzioniše.
Na zemlji koju je kupio zasadio je vinograd. Na vrh brda i blagom strminom spuštao se prema selu. Celog dana bio je osunčan. Mislim da bi pravi vinogradari rekli da je na idealnom mestu. Postavio je stubove, uredio vinograd, a kao veliki esteta redove je ustrojio tako da kad gledaš izgledali su kao kolone vojnika u maslinastoj uniformi…pogotovo kad ih štiteći od plamenjače, pepelnice i ostalih bolesti štiti plavim kamenom.

E taj učitelj Rile je, svako posle podne, provodio u vinogradu.
Ritual oko odlaska u vinograd počinjao je od svetog Trifuna, kada je sa sveštenikom išao u vinograd, sekao slavski kolač i čokot zalivao vinom da mu bude dobra sezona, pa sve do berbe. A berbe u njegovom vinogradu bile su priča za sebe, dva traktora sa prikolicama u kojima su sedeli berači i pevali, milina jedna za gledati .
Inače, učitelj Rile bio je ujedno i velika stipsa…što nije ni čudo, jer je poreklom bio iz nekog sela sa Stare Planine…a ona je blizu Pirota.
Dakle…uzročno posledična veza sa zmijom u džepu je postojala.
Te, daleke, godine vinogradi su izuzetno poneli, ali, i jata čvoraka napadala su ih tokom celog dana.
Svi vlasnici vinograda žalili su se kako ne mogu da odbrane rod od čvoraka, samo je učitelj Rile trčao u vinograd, i celog dana lupao u neki doboš šetajući vinogradom plašeći tako čvorke.
Jednom prilikom čak beše se i pohvalio kako iz njegovog vinograda niko ne može da ubere grozod a da on to ne zna, i da će lovačkom puškom u koju je umesto sačme stavljao so "napuniti guzice svakome ko pokuša”
Kad je izgovorio tu rečenicu ni u najgoroj noćnoj mori nije mogao da sanja kakvog je djavola povukao za rep tim rečima, priča je nekako došla do Zlatka, pa do mene i plan je bio spreman.

Popodne, Zlatko i ja krenemo u jedno selo putem preko brda, da bi skratili put.
Put je, naravno, vodio pored učitelj Riletovog vinograda. Išli smo pored vinograda i videli ga kako lupa u doboš. Javili smo se, naravno pristojno.
- Dobar dan, učo!
- Dobar dan dečaci…gde ste krenuli?
- Idemo do Ivana u Ravno Selo. Dogovorili smo utakmicu sa njima, pa ćemo ovde da skratimo put.
- Samo se vi družite, ja evo branim vinograd od ovih zlotvora, pa ću malo sa vama do kraja pa na drugi kraj.
Ma znali smo mi da on sa nama ide da ne bi ubrali po grozd…ali on nije znao kakve smo planove imali.
Rastali smo se na kraju vinograda a onda se muvali po šumi gde su nas sačekali Srđan i Milorad, skidali smo gnezda od svraka, igrali se nekih naših igara u jednoj jaruzi gde smo za igru još ranije ukopalil i izgradili zemunicu…dok nije pao mrak, ali baš pravi mrak. Onda smo krenuli istim putem nazad.
Zlatko i ja smo išli napred glasno pričajući i smejući se namerno da nas učitelj Rile čuje. Čak smoi put osvetljavali baterijskom lampom.
Učitelj Rile nas je, kao što smo i očekivali, sačekao na početku vinograda, i izgrdio nas što se vraćamo ovako kasno.
- roditelji će brinuti, zašto kasnite, a i sutra ćete u školu.
Uz grdnje i učiteljske savete otpratio nas je do drugog kraja vinograda i otišao srećan što nismo ništa ubrali.
Ali….nije ni slutio da su iza nas bili Milorad i Srđan koji su napunili pune dve korpe dok nas je on pratio putem, i onda putem kroz šumu spustili se polako do “zbornog mesta”.
Zborno mesto bilo je pored seoskog spomenika palim borcima u prva dva svetska rata, koji se, gle čuda, nalazio u dvorištu škole.
Tu su nas čekale naše drugarice gde smo uz smeh i priču pojeli ono grožđe.
Ova priča ne bi bila intneresantna da nema neko naravoučenie…jel tako.
Poenta priče bila je u transparentu koji smo postavili pored spomenika na mestu gde su bile sve one peteljke od groždja.
Na njemu je bilo napisano, ali ne verujte mi baš sve do reči…ipak je prošlo više od 25 godina
“Učo, stipso, ne platiš na mostu…platiš na ćupriji!”

Jeste, uča se je posle branio kad su ga zezali da to nije iz njegovog vinograda…da je to neko namerno da bi se nasmejali na njegov račun…i trista drugih izgovora.

Celo selo znalo je da je taj posao odradila četa mala, ali odabrana.