Kad je odlazio, nisam ga ni pitala

Zašto?

Rekao je:

Nigde ne idem. Tu sam. Uvek.

Zapamti one mastilom, škripući ispisane...

Skrivena slika

Sedeli smo na plaži i pekli ribu. Osluškivala sam nadmetanje šuma mora i savršenog zvuka koji su nudili njegovi spretni prsti po kraljici, gitari. Ni dan danas ne mogu da se setim da li su ti spretni prsti mazili gitaru, ili su se žice, same, dobrovoljno uvijale pod istaknutim jagodicama tih njegovih duguljastih, fino oblikovanih prstiju? Fokusirala sam prostor koji je nedostajao. U taj dodir...između...u pokušaju rasaznanja stvarnog činioca radnje...i nisam znala...ko, koga svira?

Zvuk je žurio direktno u pravcu penušavih talasa...tako mi se učinilo. U sledećem trenutku udario je pravac zalazećeg užarenog sunca... ili majušnih ljubičastih oblaka koji su išarali narandžastoroza nebo? Ili beše u pravcu peska ili školjke koja je ležela ispružena, tu, pored nas? Koju je jedan moćni talas predhodno veče izbacio, bas na tom mestu, kao da je znao...izbacio u ulozi nemog svedoka...da ćutljivo osluškuje...i da bi onda isti taj talas, njen drugar, noću, tiho došao po nju. Da bi saslušao njen monolog, priču...o tome kako su se neko dvoje opet pronašli.

Ili beše to ipak, samo zvuk, za školjke najlepših ušiju, kako je znao da kaže, na koje je oduvek odkidao...koje su se trudile pune čežnje, da prepoznaju onog spretnijeg virtuozu večeri...

Gurnuo je neki izgužvani papir u džep mojih pantalona.

Munjevitim sam pokretom zakopčala dugme na tom džepu.

Da se slučajno to izgužvano, mirišljavo vrlo važno, ne pogubi.

A možda je i trebalo da služi za neki pokušaj, dokaz, za one momente kada se nenajavljeno i bez puno logike pojave. Momenti sumnje. Kada spretno zaobilaze govor srca, tražeci neke odgovore i smisao samo pod izgovorom da su  tu, u svrsi preventivne zaštite. Kao štit za onu suptilnu i vrlo osetljivu tačku...bojazljivo srce? Čije, ustvari?

Juce,(pre par meseci) kad je otisao procitala sam

Jedna Ruža sto latica

jedno Nebo milion zvezda

jedno Sunce milioni života

jedno Srce jedna Ljubav koja na ružu miriše

kao nebo prostrano

kao Sunce vrelo.

Jednom u zivotu voliš.

Jednom mirišeš najlepši Cvet

jednom osetiš prostranstvo bez granica

i jednom, sjajiš kao žarko sunce.

Sve ostalo je bledo i veštačko

ako ne znaš sta je pravo.

A ja znam, koji miris najviše volim…

Miris tvoje koze.

Žar u njedrima koji osećam

u beskrajnom prostranstvu u kojem živimo

vrelinu u tvojim očima

koje je Suncu ravno!

Sunce moje SVE to

da bih živeo za Tebe

i umro srećan.

Više je, od volim te.

Pažljivo sam tu izgužvanu poruku ispeglala i uramila.

U okviru svoje duše.

I sada...

Sada koračamo u pravcima koji su nespojivi...svako u svom...Mogucnost ponovnog susreta je prosto ne-izvodljiv. Nepoznate su čak i koordinate.Deli nas vreme, prostor i umiruća želja da uokvirimo duše u nekim novim iskustvima...ramovima...u novim, nepoznatim, zvucima. Lepotama.

A možda su sva ta osećanja koja su i dalje tú ista, onakva, kakva su oduvek bila, sada… namenjena bogatstvu sopstvene duše...ovoga puta tako...ili da eto, više iznad nas...da se zna, da smo obleženi finim nitima, koje povezuju dvoje, koji su se voleli-vole.

No, nesumnjam u srce. Nikada nisam verovala da je ograničeno za jednog-jednu…Svaki put voli drugacije. Ili moze  biti, ali ne mora da znači?