На вратима пусте пустиње како сам од миља звала тај кафић на периферији града, стајао је плавокоси дечак. Имао је можда једанаест или дванаест година. Нисам могла да му одредим године.
Био је збуњен, погледом је тражио некога. У делићу секунде схватила сам да гледа у мене. Позвала сам га да уђе.
- Ви сте Роза...
- Да, ја сам, - одговорила сам и пре него што је стигао да до краја изговори моје име. Одмах сам знала ко је он.
- Тата Вам шаље ово писмо. Замолио ме је да Вас потражим. Он је данас поподне отпутовао.
- Хвала ти. Хоћеш сок? – сада сам ја била збуњена.
- Не, касно је, идем кући. Довиђења.
Брзо је изашао из кафића. Нисам стигла ни да га поздравим. У рукама сам држала његово писмо.Плашила сам се да отворим коверат и да прочитам шта пише.
Дебели конобар који личи на Ренеа пустио је музику са радија. У кафани пуној дима чула се песма « Овај Д мол ме развали, неки би то тугом назвали..»
Платила сам, и изашла у још једну зимску ноћ.
Код куће сам отворила коверат, и почела да читам:
- Малена моја, ово сам писао у ноћима без сна, у ноћима које сам проводио са тобом у мислима. Можда ти се неће свидети...али то није ни важно. Признајем, кукавица сам, и зато своје речи стављам на папир, уместо да их гласно изговорим.
- Малена, тако сам звао моју збуњену, тужну, често депресивну девојчицу. Ја сам био њен чаробњак, и бојио сам њен свет шареним бојама среће. Желео сам да је насмејем. Лепа је када се смеје. Лепа је и када је тужна. Малена је мени лепа увек.
Ја, мангуп са београдског асфалта, адвокат, и угледан у својој професији, алкос и романтик, луталица, пронашао сам мир у њеним очима. Желео сам да проведем остатак живота са њом. АЛИ...Она је одлучила за нас обоје. Није желела да растура једну породицу. А та породица је одавно растурена, и оно што је растурено, не може поново да се растури.
Мајка мог сина одавно је само то- мајка мог сина. Варала ме је годинама, и ја сам варао њу. Свађе су биле свакодневне. Лутао сам и пио, и тражио срећу. А онда сам срео њу-моју малену.
Био сам срећан са малецком. Али, нисам знао да јој то кажем- да је постала моја мирна лука. Нисам знао да јој кажем да је волим. И сада, док покушавам да све заборавим, ја и даље мислим на њу. На моју једину-малену.
Питам се да ли је здрава, да ли је тужна или весела, питам се да ли је пронашла срећу. Да ли ме је заборавила, питам се.
Јесте, сигурно ме је заборавила. Како да воли једног усамљеника и једну луталицу, једну птицу којој треба много простора за лет...а сада је та птица рањена...и збуњена, збуњена својим осећањима....осећањима која су јака. «
Малена, опрости ми што нисам био одлучнији, одлучнији у свему. Не могу да напишем сада ЗБОГОМ, јер не могу да се заувек опростим од тебе.
Видећемо се малецка моја, обећавам, и зато ово писмо завршавам са ДОВИЂЕЊА...
Плакала сам док сам читала писмо. Нисам знала где је отпутовао, када се враћа.
Одлучила сам да ствари иду својим током. Да чекам...И чекала сам.
Била сам сама. Радила сам, поподне излазила, увече гледала телевизију, читала, и чекала сам. А време је неумитно брзо пролазило.
Једне вечери се појавио у оној пустој пустињи од кафане.
- Наставиће се -
.gif)
