Sinoć napisano...
Ljubavi,
Ovu reč-ljubavi, retko izgovaram, retko pišem...Samo kada sam sigurna u svoju ljubav, i tako zovem samo one koji to zaslužuju.
A ti si taj. Nisam ni sanjala da će mi se dešavati ovo što mi se sada dešava, i nisam mogla da pretpostavim da ću se osećati kao neka mala devojčica koja se prvi put zaljubljuje.
Možda je bilo potrebno da prođem kroz mnogo boli, kroz razna iskušenja, možda sam morala mnogo da patim, da bih sada došla do sreće.
Sa tobom dragi moj. Činiš da se osećam bolje, sigurnije, srećnije nego ikada pre.
Isti su nam snovi i iste želje. Kao da sam pronašla izgubljeni deo srca koji sam davno izgubila.
Moj svet je lepši od kada si ti u njemu. Moje misli lete i sada traže samo tebe.
Budim se i uspavljujem sa razmišljanjima o tebi.
I možda ovo pismo nije najlepše, ni moje misli možda nisu složene, ali su iskrene...a u srcu vlada čitava bura emocija.
Sanjam da si ovde, kraj mene, i da mi šapućeš najnežnije reči. Sanjam da si ovde, i da mi govoriš kako je sve u redu, i da ćemo zajedno izgraditi stazu koja vodi do zvezda...možemo to, samo zajedno.
Sanjam da si ovde, i da ti šapućem da sve brige prestaju, i da te čeka ono o čemu sanjaš...a ti znaš šta je to...
Ljubavi, spavaj mirno, sanjaj slatke snove, laku noć....
Празник Сретења Господњег се слави у спомен на дан кад је Богородица, четрдесети дан по рођењу Христовом, однела свог Божанског сина у јерусалимски храм, да га посвети Богу, а себе очисти. У Храму ју је, Богом надахнути првосвештеник Захарија, одвео на место где стоје девојке, што је изазвало негодовање међу фарисејима. У храму је био и старац Симеон, коме је било проречено да неће умрети све док не види Спаситеља. Угледавши детенце на рукама Богородичиним, старац Симеон је у њему препознао Месију. Узео га је у руке и сузних очију рекао: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; Јер видјеше очи моје Спасењје твоје." (Лк 2, 29,30,) Ту је била и Ана, која је од младости служила Богу постом и молитвама, која је, као и старац Симеон, препознала Месију. Она је молитвом прославила Бога, а потом је свима у храму објавила да је то Спаситељ кога су тако дуго чекали и чији су долазак пророци вековима најављивали. Фарисеји су већ били љути на првосвештеника Захарију, због одвођења Дјеве Марије на место за девојке, а кад су чули речи Старца Симеона и Ане, одмах су отишли цару Ироду и све му испричали. Ирод је тражио тог Спаситеља, још од кад су му три мудраца са Истока рекла да следе звезду која ће их одвести до Цара Славе, који треба да се роди у околини Јерусалима. Хтео је он одмах да погуби Богомладенца, али су му мудраци измакли. Сада му се указала прилика, кад се његов непријатељ, који је имао само четрдесет дана, налази у храму, па је одмах послао војнике да га убију. У међувремену, божанска породица, Праведни Јосиф, Богородица Марија и малени Исус су били већ измакли и упутили се у Мисир, јер су анђели Праведног Јосифа обавестили о опасности која се надвила над њих.