UTISAK KOJI JOŠ UVEK TRAJE...
" Avionu, slomiću ti krila
Da ne letiš, ona bi tu bila
Joj, ako ti uhvatim pilota
Lišiću ga njegovog života ...
Ćutim i kroz staklo gledam
Boing sedam-četiri-sedam
Ti si jedina, ti si dragocena
Čista desetka, to ti je ocena...."
Ovu pesmu je Bora Đorđević posvetio svojoj pokojnoj-bivšoj ženi Dragani-Gagi. Letovali su u Crnoj Gori, i ona je morala ranije da se vrati u Beograd, avionom, i pesma je nastala po njenom odlasku.
Prestonica još uvek priča o Gaginoj tragičnoj smrti. Šire se ružni tračevi, i potpuno razumem Boru zato što ne želi da daje intervjue i što je promenio broj mobilnog telefona.
Kada čitam štampu, ne razmišljam o tim tračevima.
Raznišljam o nečemu drugom.
Koliko je hrabrosti potrebno da bi se izvršilo samoubistvo? Šta je to u ljudskoj ličnosti što ga nagoni da sam sebi oduzme život?
Da li je samoubistvo rešenje kada se razočarate u život, u ljude, u ljubav...kada vodite jedan pomalo besmislen život i kada niste srećni?
Za život, ovakav-kakav je, potrebno je mnogo hrabrosti, ali i za samoubistvo treba biti hrabar. Kukavice ne mogu da ga učine.
Šta se to desi u ljudskom umu kada se odluči na takav korak, i oduzme sebi život?
Komentari:
a sada da se vratimo na temu, išla sam malo prekoreda
Sećam se rasprave oko pripovetke " Prvi put sa ocem na jutrenje" o Mitru.
Bio je slab i sebičan čovek koji je imao razumnu ženu pored sebe.
Ponekad je najlakše podići ruku na sebe i prekratiti svoj život, ali da li mislimo o onima koje ostavljamo.
Često su to vrlo, naizgled, bezizlazne situacije, ali najčešće svaka situacija ipak ima neki izlaz
I opet se vraćamo na svrhu života.Viktor Frankl je to divno opisao u knjizi2 Zašto se niste ubili"