U jednom kišnom danu...
Dok kišne kapi dobuju po prozoru, tuga se budi u meni. Ponovo mi misli lutaju u neke dane prošle, dane daleke...Sećam se kišnih dana koje smo provodili zajedno. Kao prijatelji. Oduvek smo to bili, samo prijatelji. Sudbina nije želela da naše dve duše, naša dva srca, spoji u jedno.A protiv sudbine se ne može.
I ovog kišnog dana ja se sećam. I razmišljam da prekinem nešto što sam, po treći put počela. Glupo je čitati knjigu čiji kraj znamo.
A za ljubav je najpre potrebno prijateljstvo.Mi čak nemamo ni zajedničke teme. Bolje je da prekinem. Ne volim ga.
Ljubav je najlepše, najdivnije, najiskrenije osećanje. Ljubav je kada ti je lepo sa voljenom osobom. Kada bez straha govoriš sve-jer voljenoj osobi možeš sve da kažeš. Bez straha da li će te pogrešno razumeti. Jer ljubav je i razumevanje.
Ljubav je kada se dva srca spoje u jedno. Kada želite isto. Kada imate zajedničke snove sa voljenom osobom.
I na prvom mestu, ljubav je i prijateljstvo. Ljubav je kada plačete i kada vas voljena osoba teši. I kada se zajedno smejete.
Kada se radujem njegovim uspesima, i on mojim.
Kada mi nije važno da li mi je dobra frizura, ni da li je on u odelu, ili u trenerci. Garderoba i izgled nisu važni.Važan je fluid koji se oseti..ili se ne oseti.
Ljubav je kada želim da zbog njega uradim sve, i on zbog mene.
Ljubav je...
Samo sam dva puta u životu iskreno i mnogo volela.
Sada želim ponovo da volim. Iskreno.Mnogo.
I čekam. Strpljivo čekam nekog anđela. Ili vilenjaka. Da svojim bojama oboji moj svet.
Pošalji komentar
Komentari:
valjda će pomoći da čekanje bude ugodnija