Vratila sam se kući. Operacija je bila uspešna. To je najbolja stvar u celoj priči.
Pre tri nedelje provela sam dva dana na VMA koja važi za dobru kliniku, ali sam otpuštena kući jer nisu mogli da obezbede potrebnu salu.
Za te tri nedelje nekoliko puta sam se čula sa mojim divnim, zlatnim, sjajnim lekarom zahvaljujući kome celu priču neću dati u novine i na TV.
Zakazao mi je prijem za 14.11. i rečeno mi je da će operacija biti 15.11.
Sve šta mi se tamo dalje dešavalo podseća pomalo na tragikomediju...
Dakle, primljena sam na VMA 14.11.2007. Ubacili su mi krevet u sobu br.1, i tamo sam zatekla tri bakice, jedna od njih je bila slepa i dementna.
Ručak je bio grozan, očekivala sam da na VMA ipak budu bolji uslovi nego u " običnim " bolnicama, ali nisu.
Tog popodneva upoznala sam jednu super ženu iz Niša i jednog mladića iz Sarajeva, koji nije prestajao da priča viceve i da se smeje.
Uveče sam ubila tri bubašvabe koje su komotno šetale po sobi.
Nisam spavala jer je slepa bakica non-stop kukala.
Nisam ni večerala jer sam bila druga na programu.
15.11. oko pola 10, samo sat vremena pre operacije dolazi u sobu glavna sestra i smeje se:
" Baby, jel si već čula...izvini!? "
Da, pomerili su, po ko zna koji put operaciju, ovog puta jer nisu dobili salu u kojoj može da se smesti potrebna oprema.
Odlepila sam od besa. Svašta sam rekla toj glavnoj sestri, zatim sam otišla u trpezariju, namerno zapalila cigaretu iako je zabranjeno pušenje, i počela sam da okrećem telefone...Zvala sam dva moja prijatelja, mamu, drugaricu, sestru...
Jedan od lekara sa tog odeljenja sreo me je na hodniku i pitao me " Da li će intervenisati glavni kabineti u državi, da li ćemo biti na TV-u ? Podigla si ogromnu prašinu."
Ušli smo u lekarsku sobu i rekla tom lekaru da ja zapravo njima pomažem da dobiju bolje uslove rada.
Želela sam da odem iz bolnice, bez operacije...ali, posle razgovora sa mojim divnim lekarom, smirila sam se.
Glavna sestra mi je rekla da sam sve samo ne običan pacijent...i ništa joj nisam odgovorila.
Slepa bakica je premeštena u drugu sobu, ali noćni šou je nastavio deda koji je urlao, zapomagao, i kome su na kraju dali morfijum da zaspe.
Ubila sam još nekoliko bubašvaba i pokušala da zaspem, ponovo bez večere...a večera je bila sastavljena od dve kifle, jogurta i kockice Imlekovog plavog putera.
Probudio me je oko šest piskutav glasić mladog bolničara. Na glavnoj viziti zamenik načelnika odeljenja zvanično me je obavestio " Gospođice, Vi ste prvi na programu "...Moj lekar i lekar koga poznajem preko zajedničkog prijatelja dali su mi signale očima, i ja njima-naravno....veliki osmeh...
Dobijam koktel inekcija i uvoze me u hodnik ispred sale. Čekam 15 minuta da uđem u salu.
U sali kažem " dobro jutro " anesteziolozima i sestrama, i tu ponovo počinje zabava...:)
Mlađa žena-anesteziolog počinje da se buni jer me prvi put vidi i ne poznaje istoriju bolesti. Šef anesteziologa nudi mi lokalnu anesteziju, ja je odbijam. Ulazi lekar iz tima koji treba da me operiše i besnim glasom pita " Hoćete li već da uspavate devojku, već kasnimo "...
Mom dragom lekaru je slava-Đurđić, i došao je samo mene da operiše.
Konačno mi daju anesteziju i upadam u san, jedino što čujem su reči šefa anesteziologa " ovo su jaki sedativi ".
Šamarima me bude dve sestre iz sale, ja ne otvaram oči i samo im ponavljam " budna sam ". Osećam dodir po kosi i na obrazu i čujem mog lekara " Otvori oči, to sam ja, odmah idemo na odeljenje..." Otvaram oči i kažem mu da se ok osećam. Zajedno sa mnom iz sale za buđenje izlaze i moj lekar i još dva lekara koji su odradili operaciju.
Pre ulaska u lift moj lekar me pita da li hoću da idem kući sutradan, jer je operacija uspela i da li da on zove moju mamu. Naravno kažem - hoću.
U sobu dolaze zajedno moj lekar i mama, i saznajem da on odmah sprema otpusnu listu i da mama treba da razduži pidžamu u prijemnom odeljenju.
Čestitam mom lekaru slavu, zovem komšinicu da joj čestitam rođendan i padam u san.
Popodne se budim, ustajem, idem da pijem kafu i večeram nešto bezveze. Pomažem i baki iz moje sobe-dodajem joj novine, papirnate maramice i vraćam se u krevet.
Piskutavi glasić mladog bolničara budi me oko pola 2, i kad je video da sam budna kaže mi da je i on sve čuo o meni i mojim " visokim vezama ".
Čitam te večeri, posećuje me i dežurna sestra koju sam upoznala još u kabinetu kada sam prvi put dolazila na pregled. Pričamo i smejemo se dok posmatramo lica bakica i dedica koji spavaju još od osam.
Sutradan se pozdravljam sa dežurnim lekarom, dobijam od sestre inekciju antibiotika i dolazim kući...Srećna i dobro raspoložena.
Sve što sam saznala i videla tamo neću objavljivati u novinama i to samo zbog mog dobrog i dragog lekara.
koji me trpi sve ove godine, a koji i ovde sada piše...zahvaljujući meni -