PISMO MOM PRIJATELJU KOGA NOSIM U SRCU
Najdraži moj Zvonko,
Voljeni ne umiru dok žive oni koji su ih voleli.
Živiš u mom srcu, u mojim mislima, u mojim snovima.
Život mi je bez tebe prazan. Tvojim odlaskom nestao je deo mene. Zauvek.
Darovao si mi nešto najvrednije- prijateljstvo.
Taj dar sam sada izgubila i moje je srce slomljeno na milion delića.
Bol zbog tvog odlaska trajaće večno.
Nosim te u svojoj duši, u svom srcu, i nikome ne dam da te ukrade.
Zvonce moje, bio si moj stariji brat, brat koji me je čuvao, pazio, vodio računa o meni, brinuo o meni.
Na neki način bila sam deo tvoje porodice. To se nikada neće promeniti.
Teško mi je sada. Boli me i sama pomisao da otvorim poslednje stranice novina i da u njima vidim tvoju sliku.
Osam godina je prošlo. Osam godina bola, suza, čežnje da ti bar još jednom čujem glas.
Osam godina su starije tvoje ćerkice, rastu deca, osam godina tvoja R i ja plačemo kada se vidimo, i zbog tog plakanja izbegavamo susret, zbog dece, dragi moj prijatelju.
Postao si anđeo, anđeo koji će me sačekati kada nestanem i ja.
Srešćemo se opet na onoj zvezdi, ponovo okupljeni...Gaga, ti, Vučko...ja...Ta zvezda postoji. Ona je večna kuća svih pravih prijatelja.
I neću ti reći zbogom, već samo doviđenja.
- Posvećeno Zvonku Osmajliću, čoveku koga sam volela i koga volim i dalje kao starijeg brata
- Posvećeno mom PRIJATELJU koga više nema a koji živi u mom srcu.