Sonaticin kutak

Ispod jednog drveta u mom komšiluku, nakon opširne priče, zagrlio me je i poljubio. Taj poljubac ću zauvek pamtiti.

Naša veza bila je puna uspona i padova.Bila sam veoma ljubomorna jer se u to vreme družio sa svoje dve drugarice-koje su inače rođene sestre. Nikako nisam mogla da se pomirim da su mu njih dve nekada bile važnije od mene.

Pamtim te loše trenutke veze, ali pamtim i one dobre.

Odlasci kod njegove tetke u Zemun, da zalivamo cveće i čuvamo stan dok je tetka u selu ili u banji. Tamo smo ostajali dan, dva.

Bioskop, večere, šetnje...poljupci...moje prvo " vatreno krštenje " upravo sa njim, u njegovoj kući, dok su mu roditelji bili na placu...uz zvuke Balaševića.

Raskidali, mirili se, pa opet raskidali-na nedelju, dve...i tako stalno.

Šest godina smo D i ja bili zajedno. Bio je omiljen u mojoj porodici. Bila sam omiljena u njegovoj porodici.

Svi su se nadali da ćemo do kraja života biti zajedno. I mi smo to želeli.

Ali...počelo je sa dočekom jedne Nove godine. Na žurku sam došla sama. On je rekao da će ići na doček u drugi grad, kod brata od ujaka.

Dosta sam pila te večeri. On se pojavio negde u sredini noći, sa svojim drugaricama. Poludela sam od besa.

A on je poludeo što sam ja bila malo više cirke. Tada sam se prvi put u životu napila.Dopratio me je, na silu do kuće i vratio se na žurku.

Ali, prešla sam preko toga.

Te godine moje društvo je bilo šaroliko-imala sam prijatelje policajce, advokate, zubare, ali poznavala sam i narkomane i one ljude sa druge crte zakona. Njemu se to nije dopadalo.

Nije voleo ni policajce, ni moje žestoke drugove-momke velikog srca...

Ali, i on je prešao preko svega toga.

Bili smo opet srećni i zaljubljeni, sve do 26.07.-do mog rođendana.

Boli me i sada, dok ovo pišem.

25.07. - dolazi kod mene, provodimo zajedno popodne i veče...proba fil za tortu koju pravi moja mama..dogovaramo se za sutradan, kada da dođe, poljupci na odlasku...i obećanje da će doći u ranim popodnevnim satima.

Sutradan me ne zove i ne dolazi.

Posle dan, dva, zovem ja. Njegova mama kaže da je otputovao na more sa bratom od ujaka.

Zovem ponovo posle 15 dana.

" Žao mi je, shvatio sam da smo mi dva različita sveta. ".

Samo to je rekao.

Sutradan se sastao sa mojom sestrom-da razmene stvari- knjige, kasete, neku garderobu. Bio je nervozan i uplašen.

U februaru ga zovem na kafu. Dolazi. Ali, to više nije onaj moj D, veseo i nasmejan. Ćuti, pije kafu, beži brzo kući.

Par meseci kasnije idemo u bioskop i u Zemun, kod njegove tetke.

Neformalna, slobodna veza traje dve nedelje.

Nismo u kontaktu do 1999. godine. Bombardovanje. Zovem ga. Smejemo se i pričamo kao da nikada nismo raskidali. Ne može da dođe kod mene, ne može da se sastajemo u kafiću.

2001.godine opet ja zovem. Pričam mu o svom životu, on meni o svom, smejemo se, ali do susreta ne dolazi.

2002.godine mama i sestra šetaju po gradu i vide ga. On njih ne vidi. Ide ulicom i priča sam sa sobom.

Nedavno prolazim pored njegove kuće-obrasle u neki korov, mračne i tihe.

Saznajem da i dalje radi na istom radnom mestu, da nema devojku, da se nije oženio..da je sam, i psihički loše.

Plačem zbog toga.

Često se pitam šta se to sa nama dogodilo- oboje smo sami, oboje nismo srećni...

Odgovor na ovo i na još mnoga pitanja ne nalazim...