SRNENA

19 April 2008

Желудац на поставу

Моја бивша пријатељица промакну поред мене. Данас. Пред црквом, са кесама - полако. Изгужвана, зарозана. Увијена у слојеве одеће. Шљампаве, огромне. Мушке. Смркнута лица. Знојаве косе. Погрбљена, никаква.

Фуј.
Натера ми желудац на поставу. Замало да бљувнем. Помислим, јебем ти Женско. Има дар да се направи на Говно. Не мора чак ни да се труди.

Јадна, ружна је изнутра. Трула. Зла и подла.
Уме да мрзи и сплеткари, да подбада и лапрда.
Кукала јој мајка.

17 April 2008

OTOK

Из мене отиче река малих срндаћа. Неколико дана већ. Отказала сам, два пута, Секс За Бивше. Чудим се сама себи, како сам постала, за годину дана, двојици бивших, Златна Резерва. Свесна сам да треба да ме буде срамота, ал' није. Свесна сам да сам се срозала на заказивање и уклапање дневних распореда и мољакање, док ја одлазим да се појебем у његовом стану. Или мом. Или негде на некој пољани, на неком пропланку.

Без гриже савести. Без трунчице самокритичности. Ни кад  задихана спустим своје голо дупе у седиште, црвених образа и црних гаћица око зглоба једне ноге, косе која ће јасно поручити чики на пумпи, док ми Драги купује "Сникерс" и "Књаз" да идем из штете.

Неће осетити ни мирис стишке земље са мојих дланова, ни даљине које носи Морава, неће видети блато на ђоновима, ни ситне младе травке покупљене на рукавима... помислиће нешто вулгарно и ружно. Нешто што бих можда и могла да прочитам са његовог лица да га дуже гледам... ал'ја не гледам чике са пумпе после секса поред реке. Није мој стил. Чувам мирисе и сличице у себи да их прострем по кревету.

Кад гола легнем, сапране коже, да се у њих опет уваљам. Лепше ми усправанке - нема...

16 April 2008

Шест месеци без Тебе

ТОШЕ ПРОЕСКИ

првих, дугих шест месеци

без Тебе

11 April 2008

Neverovatno...

9 April 2008

МОЈЕ ДУПЕ НА НАСЛОВНИЦИ

Сликаћу своје дупе и залепити га на насловницу. Изгледа да је то мода. Набавићу још читалаца и провокацијом освојити 100000000000000 коментара, што ће ме учинити популарном. Ипак...

Пошто ћу да искористим БАШ моје дупе, морам да га припремим. Стидљиво је до зла Бога. Зато му треба спонзор, стилиста, менаџер и лични тренер, лични фотограф и лични шминкер. Заборавих, требаће и козметичар после бразилске депилације јер не могу длакаво дупе да истичем, није "ин".

Не би било лоше да му унајмим професора певања и глуме, откуд знам, какве ће му аспирације бити после првог појављивања у јавности? Можда пожели да се окуша у тим водама... можда сними рекламу? Можда га позову да учествује у најновијем серијалу "Великог Брата ВИП"?

Ко зна, где ће га популарност одвести?

Помозите, добри људи, својим коментарима, да ова ствар крене!

7 April 2008

all

5 April 2008

fudbal

4 April 2008

Ne dam se

3 April 2008

Čovek koji je umeo da bloguje

Sedeci tu s Akiko u praznoj kafani na Fulham Roadu, nisam ni slutio da se suocavam s iskustvom koje ce me potpuno promeniti. Pijuci caj i cavrljajuci s malom Japankom osetio sam se kao neko ko je propao kroz kartonom pokriven saht na drugu stranu sveta. Slicni osecaji obuzimali su me i pre. Kod jedne devojke u stanu u Kijevskoj kod Borodinskog mosta. Drzim njene pletenice. Ona ima zute sokne, a ja joj ljubim ledja, bas ono mesto gde se jos vidi otisak kopce brushaltera. Zazmurim samo na tren. Kad otvorim oci ja vise nisam tu. Izvanjstio sam se, izvratio, kao te njene sokne i sad sam na uglu Dobrinjske i Admirala Geprata cekajuci Ivanu. Sedim na klupi u basti pub-a na Strawberry Hill-u, sanjiv sam i dosadno mi je, srknem malo piva iz case, zevnem i zazmurim gledajuci iznutra tamno crveni ekran spustenih kapaka. Otvorim oci, lezeci potrbuske na velikom krevetu u pansionu u Svajcarskoj, zurim kroz visoki prozor na Lugansko jezero, tesko disem jer Jasmina, bosa u svojim ispranim farmericama hoda po meni drzeci se jednom rukom za svetloplavi zid sobe i pevajuci 'Par godina za nas'. To cudjenje kako sam dospeo ovde obuzima me sada, ali ne ono: Otkud ja ovde, kako sam se stvorio tu, vec cudjenje pred sasvim drugim svetom jedne emocionalne dimenzije, nepoznatim ali otvorenim u izrazu lica, osmehu i ocima ove devojke.
Kao da mi nedostaje nesto sto znam da je neprimereno i suvisno. Nema onog vrebanja, prikrivanja, one igre zvane optrci jos koji krug. Njene oci kazuju nesto drugo, nesto sto nije zaboravljeno jer nikad to nisam ni znao, prosto nepoznato, drugacije ali privlacno i bezazleno, nesto sto treba zastititi. Za mojim pogledom ne srlja nevidljivi, prikriveni i divlji Gile, moj neobuzdani dvojnik s cetiri para ruku koje joj cepaju odecu, grabe je i pipaju, prikivaju za sto. Dvojnik je ne napastvuje tu u kafani ne mareci za ista drugo, ne zaglusujuci strascu usi, mene svog fizickog lika. Cujem je jasno i glasno, ali je razumem samo na pola. Njeno telo govori nepoznatim jezikom, zato sam slobodan da je cujem iznutra, da uhvatim smisao.
Nemust, a opet podsvesti glasan, cesto urlicuci dijalog koji vodimo sa zenama nase rase, pricajuci naizgled o sasvim drugim stvarima, a ipak bivajuci svestan da se on odvija, ovde je potpuno umuknuo. Prepustam se slusanju onoga sto mi zaista kaze.
Objasnjava mi da je njeno ime, Akiko, vrlo cesto u Japanu i da znaci dete jeseni. Dobijaju ga devojcice rodjene u jesen ili one ciji su se roditelji upoznali u jesen ili one cija je majka ramisljala o jeseni kad je upoznala njenog oca i tako u milion kombinacija. Posto izgleda jako sretna, vesela, opustena i razigrana spekulisem glasno o tome kako bi se zvala da sam joj ja dao ime. Kombinujem neke reci vrlo labavog Latinskog s emocijom koju ona zraci i dodajem nastavak 'ko'. Cuvsi rezultat mog 'mozganja' nasmeja se i stidljivo i iznenadjeno u isto vrame. Pa to je ime mog klana, ali ne znaci to sto si mislio. Prica mi o porodicama i klanovima. Njen klan potice iz grada Izumo, poznatom po tome da se tu nalazi najstariji Shinto hram u Japanu. Taj klan dao je Japanu masu glavoseca, jedan od njih veoma poznat istorijski lik. Ne bas Milos Obilic, vise kao Japanski, recimo Jovan Kursula. Otkad znaju za sebe njeni mlataraju sabljama, a kad ih je imperija razoruzala poceli su da sluze u armiji. Njen godinu dana stariji brat je prvi koji je posle nekoliko vekova prekinuo tradiciju. Muzicar je, tradicionalni, lupa u neke taiko bubnjeve.
Otac joj je 35 godina stariji od majke koja je bila balerina, ne bas uspesna. Njeni su jako tradicionalni, vernici su Shinto religije iako postuju i Budizam. Kaze da je Shinto najstarija religija na svetu i da je Budizam u Japanu prihvacen samo zato sto su neki elementi veoma slicni. Njihova carska dinastija je isto tako najstarija na svetu. Pitam je kako je tako sigurna. Kaze da istorija svih ostalih dinastija pocinje na zemlji u telesnom, a Japanska carska porodica potice direktno od femininog spiritualnog bica zvanog Amateratsu koje se rodilo iz bozijeg oka, tek kasnije su se njeni potomci inkarnirali na zemlji. Izlaze ovo bez ikakvog ubedjivanja, Englezi bi rekli 'as a matter of fact'. Kazem da mi to lici na Atinu koja je izasla iz Zevsove glave, ali Akiko me upozorava: Vidis, ti mislis kao tipicni zapadnjak, sve nepoznato poredis s vec poznatim, zato uvek propustis da to nepoznato zaista upoznas. Hm, zena je u pravu.
Zavrsavamo caj i krecemo do Holland & Barrett. Pratim je dok kupuje, neke cudne soli i dodatke za hranu. Mislio sam da se ponudim da joj to ponesem kuci, ali sve je stalo u jednu malu kesu. Vozis li bicikl? Naravno, slazem k'o iz topa. Hoces li da idemo sutra da se vozimo? Naravno, a gde cemo se naci. Pa ovde ispred radnje u 7. Ujutro? Pa da. Dobro, kazem. Ja moram kuci treba da ucim, kaze ozbiljno. Ne znam kako da se pozdravim, nekako sam se spetljao. Ona se nasmeja. Stani ovde, kaze mi, pokazujuci mesto pored jednog ulaza. Uradim to cudeci se sta ce joj to. Ona se pope na stepenice, cmoknu me brzo u usta i skoci dole. Smesim se potpuno ispunjen cistom radoscu, gledajuci za njom. Ona odlazi niz ulicu, okrecuci se par puta. Gledam je dok ne zamakne u desno. Zaljubljen sam, a nemam bicikl.

2 April 2008

Maslačak

1 April 2008

Analiza

30 March 2008

bilo nekada

Držeći ruku na vratima auta rekla sam „Ne budi patetičan, ne stoji ti!“, uz tresak se okrenula i lako pretrčala ulicu. Vozio je pored mene dok sam preskakala barice i ubrzano postavljala brane suzama, bar do hodnika, bar do stepenica, bar do prvog boljeg decembarskog mraka. Samo da pređem ulicu. Samo da prođem još ovaj izlog. I prodavačicu kokica, oh Bože ne ne ne ne ne ne, ne plači sada, još korak dva, samo još malko izdrži, vadi ključ ne ne ne ne ne plači sada – masivna ulazna vrata se zatvoriše iza mene uz škripu. Pala sam na mrak stepenica hodnika, možda na isto mesto gde sam se jednom ljubila. Zajecah, bezglasno. Zgrčena popeh se do stana.

Popila sam flašu vina slušajući Norah Jones. Promenila broj telefona. Spremila emisiju. Plakala u snu. Ujutru vrištala u autu vozeći na posao. Plakala i na poslu. I za vreme emisije. I to veče. I tu noć. I svaki dan. Svaku noć. Dok nije malo po malo, prestalo toliko da boli.

***********************************************

Zvonilo je; spremala sam pitu - stan je mirisao na sveže rendane jabuke sa medom, obrisala ruke o krpu. Prestala sam da se nadam da to on zove danima pre toga. „Molim?“ rekla sam mazno, malo je oćutao pa rekao „Zdravo M…“

Oćutala sam i ja. Odeskla sam sebi jezik pošto je on odsekao bilo kakav osećaj u mojim kolenima svojim „zdravo“. I ćutala sam. I ćutala. Sve ono što sam isplanirala da kažem je nestalo. Ono planirano drsko, bezobrazno „šta hoćeš?“ postalo je ljupko, nežno „Ohhhh, ti si…?“

Mučnina je najavila ponovni susret. Žmurećki sam znala da lagano zaobiđem. Pametno odćutim da tu leže. Izgažene, sušene Suncem, srebrene Mesecom, zavedene vremenom, uspavane pesmom iz obližnje kafane, svetle u ovoj noći.

Još tada sam ih bacila pod noge, ogorčena, povređena, stiskajući jaknu oko tela, suzdržavajući suze šutnula ih pod sneg. Samo da se smrznu. Da se zalede.

Mislila sam, vreme će da uradi svoje. Smrznuće se, otopiti pa će ih satrti u poletu hladna kiša, prekriti latice trešnjinog cveta a letnje sunce spržiti, jesenja hladnoća razboleti, kesten izbombardovati i da će konačno umreti do zime. Nadala se da ih više neću ni čuti ni videti.

Nema ih. Proverila sam. Mučnina me je napustila.

28 March 2008

kliker

Kupiću ti jedan. Šarenac. Staklenac. Srednji.
Dunuću u njega. Da isteram Dušu. Da sabijem ljubav. U crvenu boju njegovu.

Daću ti jedan. Šareni saklenac. I Sumnje. Strahove. Čežnje. Ljubomoru. Bol. U žuto obojene.

Pokloniću ti jedan. U zeleno dahom spakvaću Želje. Misli. Potrebe. Opsesije.

Biće tvoj. Ljubičasto da upije Strast. Požudu. Predaju. Dodire. Poljupce.

Uviću ga u papir. Od karamel-bombone. Da bude sladak. Sakriven. Zabarušen. Neprimetan.

Daću ti ga. Ko sebe da dajem. Da me nosiš sobom. Nebom. Drumovima. Morima. Da budem tvoja.

Kad nisam ničija.

27 March 2008

SKY VIKLERI

26 March 2008

Proleće je stiglo u naš grad...

Neću

I po 100 puta da hoceš a ja opet – neću. Neću ni da ti pod prozorom raste 1000 mimoza, neću ni za celo jezero, necu ni za sve breze ovog sveta. Neću ni za polje bubamara. Ni da mi sneg navučeš u dvoriše, ni da dovedes Panonskog sa bandom da mi peva pod prozor, ni da ti kosa poplavi i oči ozelene, ni za sve istine, ni za jednu laž, neću, neću, neću!

Ni za kap morsku. Ni za loptu tufnastu. Ni za svu boju zlatnu. Neću pa da je poslednja čaša belog, neću ni da znam da ce sutra od mog dvorišta pa sve do Morave napraviti ravnicu, neću ni da nestane svih... Neću ni za bilo koji asfaltirani put. Ni za jedan skriveni dodir, ni za jedan ukradeni poljubac, ni za jedno dočekano jutro u zagrljaju. Neću.

Ni za sve ananase ovog sveta, ni za sve sladolede od vanile, ni za vagon jagoda. Neću ni da mi pevaš, ni da za dan naučiš da sviraš gitaru.

Neću.

22 March 2008

Made in Serbia

20 March 2008

ДИЈАГНОЗА

Волим приватне клинике. Некако прија мањак пацијената и вишак осмеха, боли ме уво какви су, говоре ми исто - биће све уреду. И ја стварно мислим да ће све бити уреду.

Ординација је у сиво, бело - црвеној комбинацији, испуњена тишином и намештајем. И доктор и ја, али ми нисмо ту да би било шта испунили. Скидам се и не осећам стид, године ми просто не дозвољавају такав луксуз, да имам због чега још да се стидим, то је заборављена и превазиђена категорија.

Немам ни страха, немам баш никаквих емоција. Док његови дланови прелазе преко коже леђа не осећам оне слатке трнце. Некад ме је тај покрет доводио до лудила. Као да не осећам. Као да нисам ја. Мојих 175 висине се претвара у дужину док покушавам да се углавим на кревет. Доктор не виђа жене моје корпуленције често. Смејем се јер ми стопала висе. Тргне ме осећај хладног гела по стомаку, и познати осећај палице ултразвука по кожи.

"ДИШИ - НЕ ДИШИ, диши - не диши." Дишем, па не дишем. Па не дишем. Па не дишем. Питам се докле могу тако? "Обуци се."

"Лумбаго. Није ти ништа друго. Греј леђа, ево ове лекове одмах да пијеш, овим да се мажеш. Ако те идаље буде болело, дођи да ти дамо боцу."

Имам 34 године и ужасан бол у леђима већ 4 дана. Лумбаго.

Е, јебем ти живот...

19 March 2008

DOBROS JUTROS

17 March 2008

Treba mi ekser

15 March 2008

STRAH