SRNENA

3 April 2008

Čovek koji je umeo da bloguje

Sedeci tu s Akiko u praznoj kafani na Fulham Roadu, nisam ni slutio da se suocavam s iskustvom koje ce me potpuno promeniti. Pijuci caj i cavrljajuci s malom Japankom osetio sam se kao neko ko je propao kroz kartonom pokriven saht na drugu stranu sveta. Slicni osecaji obuzimali su me i pre. Kod jedne devojke u stanu u Kijevskoj kod Borodinskog mosta. Drzim njene pletenice. Ona ima zute sokne, a ja joj ljubim ledja, bas ono mesto gde se jos vidi otisak kopce brushaltera. Zazmurim samo na tren. Kad otvorim oci ja vise nisam tu. Izvanjstio sam se, izvratio, kao te njene sokne i sad sam na uglu Dobrinjske i Admirala Geprata cekajuci Ivanu. Sedim na klupi u basti pub-a na Strawberry Hill-u, sanjiv sam i dosadno mi je, srknem malo piva iz case, zevnem i zazmurim gledajuci iznutra tamno crveni ekran spustenih kapaka. Otvorim oci, lezeci potrbuske na velikom krevetu u pansionu u Svajcarskoj, zurim kroz visoki prozor na Lugansko jezero, tesko disem jer Jasmina, bosa u svojim ispranim farmericama hoda po meni drzeci se jednom rukom za svetloplavi zid sobe i pevajuci 'Par godina za nas'. To cudjenje kako sam dospeo ovde obuzima me sada, ali ne ono: Otkud ja ovde, kako sam se stvorio tu, vec cudjenje pred sasvim drugim svetom jedne emocionalne dimenzije, nepoznatim ali otvorenim u izrazu lica, osmehu i ocima ove devojke.
Kao da mi nedostaje nesto sto znam da je neprimereno i suvisno. Nema onog vrebanja, prikrivanja, one igre zvane optrci jos koji krug. Njene oci kazuju nesto drugo, nesto sto nije zaboravljeno jer nikad to nisam ni znao, prosto nepoznato, drugacije ali privlacno i bezazleno, nesto sto treba zastititi. Za mojim pogledom ne srlja nevidljivi, prikriveni i divlji Gile, moj neobuzdani dvojnik s cetiri para ruku koje joj cepaju odecu, grabe je i pipaju, prikivaju za sto. Dvojnik je ne napastvuje tu u kafani ne mareci za ista drugo, ne zaglusujuci strascu usi, mene svog fizickog lika. Cujem je jasno i glasno, ali je razumem samo na pola. Njeno telo govori nepoznatim jezikom, zato sam slobodan da je cujem iznutra, da uhvatim smisao.
Nemust, a opet podsvesti glasan, cesto urlicuci dijalog koji vodimo sa zenama nase rase, pricajuci naizgled o sasvim drugim stvarima, a ipak bivajuci svestan da se on odvija, ovde je potpuno umuknuo. Prepustam se slusanju onoga sto mi zaista kaze.
Objasnjava mi da je njeno ime, Akiko, vrlo cesto u Japanu i da znaci dete jeseni. Dobijaju ga devojcice rodjene u jesen ili one ciji su se roditelji upoznali u jesen ili one cija je majka ramisljala o jeseni kad je upoznala njenog oca i tako u milion kombinacija. Posto izgleda jako sretna, vesela, opustena i razigrana spekulisem glasno o tome kako bi se zvala da sam joj ja dao ime. Kombinujem neke reci vrlo labavog Latinskog s emocijom koju ona zraci i dodajem nastavak 'ko'. Cuvsi rezultat mog 'mozganja' nasmeja se i stidljivo i iznenadjeno u isto vrame. Pa to je ime mog klana, ali ne znaci to sto si mislio. Prica mi o porodicama i klanovima. Njen klan potice iz grada Izumo, poznatom po tome da se tu nalazi najstariji Shinto hram u Japanu. Taj klan dao je Japanu masu glavoseca, jedan od njih veoma poznat istorijski lik. Ne bas Milos Obilic, vise kao Japanski, recimo Jovan Kursula. Otkad znaju za sebe njeni mlataraju sabljama, a kad ih je imperija razoruzala poceli su da sluze u armiji. Njen godinu dana stariji brat je prvi koji je posle nekoliko vekova prekinuo tradiciju. Muzicar je, tradicionalni, lupa u neke taiko bubnjeve.
Otac joj je 35 godina stariji od majke koja je bila balerina, ne bas uspesna. Njeni su jako tradicionalni, vernici su Shinto religije iako postuju i Budizam. Kaze da je Shinto najstarija religija na svetu i da je Budizam u Japanu prihvacen samo zato sto su neki elementi veoma slicni. Njihova carska dinastija je isto tako najstarija na svetu. Pitam je kako je tako sigurna. Kaze da istorija svih ostalih dinastija pocinje na zemlji u telesnom, a Japanska carska porodica potice direktno od femininog spiritualnog bica zvanog Amateratsu koje se rodilo iz bozijeg oka, tek kasnije su se njeni potomci inkarnirali na zemlji. Izlaze ovo bez ikakvog ubedjivanja, Englezi bi rekli 'as a matter of fact'. Kazem da mi to lici na Atinu koja je izasla iz Zevsove glave, ali Akiko me upozorava: Vidis, ti mislis kao tipicni zapadnjak, sve nepoznato poredis s vec poznatim, zato uvek propustis da to nepoznato zaista upoznas. Hm, zena je u pravu.
Zavrsavamo caj i krecemo do Holland & Barrett. Pratim je dok kupuje, neke cudne soli i dodatke za hranu. Mislio sam da se ponudim da joj to ponesem kuci, ali sve je stalo u jednu malu kesu. Vozis li bicikl? Naravno, slazem k'o iz topa. Hoces li da idemo sutra da se vozimo? Naravno, a gde cemo se naci. Pa ovde ispred radnje u 7. Ujutro? Pa da. Dobro, kazem. Ja moram kuci treba da ucim, kaze ozbiljno. Ne znam kako da se pozdravim, nekako sam se spetljao. Ona se nasmeja. Stani ovde, kaze mi, pokazujuci mesto pored jednog ulaza. Uradim to cudeci se sta ce joj to. Ona se pope na stepenice, cmoknu me brzo u usta i skoci dole. Smesim se potpuno ispunjen cistom radoscu, gledajuci za njom. Ona odlazi niz ulicu, okrecuci se par puta. Gledam je dok ne zamakne u desno. Zaljubljen sam, a nemam bicikl.