SRNENA

20 March 2008

ДИЈАГНОЗА

Волим приватне клинике. Некако прија мањак пацијената и вишак осмеха, боли ме уво какви су, говоре ми исто - биће све уреду. И ја стварно мислим да ће све бити уреду.

Ординација је у сиво, бело - црвеној комбинацији, испуњена тишином и намештајем. И доктор и ја, али ми нисмо ту да би било шта испунили. Скидам се и не осећам стид, године ми просто не дозвољавају такав луксуз, да имам због чега још да се стидим, то је заборављена и превазиђена категорија.

Немам ни страха, немам баш никаквих емоција. Док његови дланови прелазе преко коже леђа не осећам оне слатке трнце. Некад ме је тај покрет доводио до лудила. Као да не осећам. Као да нисам ја. Мојих 175 висине се претвара у дужину док покушавам да се углавим на кревет. Доктор не виђа жене моје корпуленције често. Смејем се јер ми стопала висе. Тргне ме осећај хладног гела по стомаку, и познати осећај палице ултразвука по кожи.

"ДИШИ - НЕ ДИШИ, диши - не диши." Дишем, па не дишем. Па не дишем. Па не дишем. Питам се докле могу тако? "Обуци се."

"Лумбаго. Није ти ништа друго. Греј леђа, ево ове лекове одмах да пијеш, овим да се мажеш. Ако те идаље буде болело, дођи да ти дамо боцу."

Имам 34 године и ужасан бол у леђима већ 4 дана. Лумбаго.

Е, јебем ти живот...