Tiho prolećno jutro, miriše behar, buja život, kao i svakog proleća i ovde na železničkoj stanici uobičajena vreva – putuje se nekud uvek, vozovi kasne, ali ipak stižu.

Sedim u uglu, ali blizu prozora (po navici već) da bih mogao da vidim peron, mada ne žurim, jer voz kasni više od sat vremena. Ima da se načekam još, ali mi je sasvim prijatno nakon prethodne večeri i onog susreta što me čeka tamo i pozdrava, ali neću vam sad o tome, možda drugom rprilikom, nego tako ja zanešen u mislima – sanjarim i kraičkom oka opazim na vratima poznat lik sa koferom u ruci i ne mogu da se setim, dok mu se neko ne obrati imenom – tada sam bio siguran da je on - Bane.

Momčina i po Bogati - zgodan, fin, naočit.

Onako baš visoko čelo, lep, siguran i čvrstim korakom gazi smeška se siguran u sebe, szreo.

I on i celo društvo posedaše tamo, bliže vratima.

Mahnu mi - i ja njemu, a onda je prišđe i pruži mi ruku:

- Kako ste komšo? – upita me.

- Dobro, Bane! dobro, hvala na pitanju. Kako si ti? Putuješ opet tamo, na zapad? – uzvratih ja, a neka milina mi prođe što ga vidim, k’o da je moj.

-  Da, mora se, posao je takav, radi se, ali sam jako zadovoljan – uz osmeh mi odgovori i vidim mu sada na licu da blista od zadovoljstva, ali i tračak neke tuge u očima..

- Ti si tamo baš dobro se snašao, zar ne? – pitam, a znam da je on vodeći inženjer tamo u proizvodnji specijanih brava, stručnjak kakvog je teško pronaći, zato su ga i odveli tamo i dali mu sve samo da radi za njih i radi eto, kad ga ovde niko nije zaposlio i obratio pažnju na njegove sposobnosti i znanje.

Nudili su mu, ali tek da bi radio ni za šta i da mu slabiji strčnjak bude nad glavom..

- Pa, jesam, verujte mi, - nastavi on - jesam. Stvarno me poštuju, a i ja radim uzvraćam pošteno i patentirao sam nove brave specijalke, doskočio sam kradljivcima nadam se – smeška se opet – nego haj’te vi nešto popijte na moj račun molim vas, a ja odoh ovamo kod mojih. Pozdravite ćerku i gospođu obavezno – rukovasmo se i on ode..

I drago mi je i žao u isto vreme – ne mogu da se opredelim.

Drago mi je zbog dečka, pametan. Celo školovanje je prošao sa maksimalnim ocenama. Talenat neosporan, mislim  da je na dedu i on je bio majstor dobar u svoje vreme, a i stas mu je takav.

Ali ipak mi žao što dečko ne živi ovde, među svojim svetom i što mu roditelji čeznu za njim (jedinac), a i sestra pa i svi mi ga volimo, jer je vaspitan i uljudan jako..

Iz razmišljanja me trže nečiji glasan pozdrav, tamo sa vrata.

Pogledah i malo me prođe neka jeza. U pratnji dva policajca u restoran ulazi Marko, Banetov školski drug i jedini ozbiljan konkurent u struci, još iz srednje škole, kome su jedno vreme predviđali još bolju karijeru.

Njih dva su se nadmetali, ko će bolje i više pokazati znanja iz zanata i ne retko je Marko znao biti za nijansu bolji – veštiji..

Markovi roditelji su odavno rastavljeni, a on je kod dede i bake i oni ga vole kao sina.

Ali dok je Bane predano učio i skromno živeo, posvećen kući i struci, Marko je (što je više odrastao) sve više izlazio sa društvom i počeo da se bavi lošim rabotama pa je već nakoliko puta bio privođen zbog krađe, uglavnom, jer “nema te brave koju on ne ume i ne može da otvori” – hvalio se okolo i tako postao “faca” i pokupio simpatije nekih naivnih klinki i klinaca po gradu..

Bože moj – kakav kontrast, nekako mi prostruja kroz glavu i neka jeza me prođe, dok su se njih dvojica prepoznali i pozdravljali, onako srdačno, drugarski sa suzama u očima, (uz dozvolu policjaca iz pratnje naravno).

Nisu se videli nekoliko godina već i očito su se uželeli razgovora, jer su bili skoro nerazdvojni u srednjoj, sve dok Marko nije počeo da "tone", a Bane i pored svih napora nije uspevao da ga odgovori od toga pa su pred kraj već bili prilično udaljeni i svako išao svojim putem, pa Marko ni fakultet nije uspeo da zvrši još uvek.

Ne sedoše za Banetov sto, ali su seli blizu za sledeći pa su mogli da razgovaraju..

Pozdravio je Marko i mene mahnuvši rukom. Naravno da sam prihvatio pozdrav, jer mi je i on nekako mio, onako vedar i izrazito inteligentan momak, muškog držanja, ali sa nekom neobičnom finoćom i stilom u ponašanju. Uvek je vodio računa o odevanju, ali i bio pristojan sa ljudima u ophođenju i posedovao je neosporne manire..

Iz njihovog razgovora saznadoh, da Marka vode u Požarevac na izdržvanje višegodišnje kazne, zbog obijanja i pljačke nekih banaka i pričali su još o koječemu i o Banetu, i o devjokama, muzici, ali mi je jedna rečenica, koju je Marko izgovorio pozdravljajući se sa Banetom na rastanku, ostala da zvoni u ušima:”… hej Baki, nemaju ovi bravu za mene, a ti hajde mi javi gde si ugradio taj najnoviji model brave, da je Mare testira” i sve to začini osmehom...

Bane je samo mahnuo i osato da ćuti.

Mislim da mi sada stoji neka knedla u grlu i da ne umem da sebi objasnim taj neobičan osećaj, koji me eto toliko drži i ne mogu da zaboravim  taj čudni susret i sopstvenu upitanost nad ljudskom sudbinom..