Hteo sam nešto o ribolovu i pravljenju riblje čorbe u kotliću naravno i belom vinu ali eto!...

Ponekad mi dođe da odselim odavde, a žao mi kuća je na diiivnom mestu i navikao sam na ovaj pogled ujutru, u osvit u ono rumenilo i buđenje dana i na zalaske na drugoj strani, i sutone, na miir.

Neko se sigurno pita zašto?

Pa kako zašto bre!Ne pitaj!

Evo, kad god idem u prodavnicu ili bilo gde, ona je tu. Žena na mrtvoj straži.
Ne mogu da verujem! Imam utisak da i ne spava i kad uopšte stigne da skuva ručak?

I kako je uopšte trpi muž i ukućani? Mada, on skoro nikada i nije kod kuće i sve mi je više jasno zašto.

Taman ja pomislim - ee sad sam prošao, kad:

-Dobro jutro komšiiiijaaaa, kako si? Kako si spaav’ooo

-Dobro jutro! Dobro, dobro, hvala komšinice - odgovaram i onda mi se otme i ono kurtoazno:

-„..a ti komšinice, kako si?“.

A ona čeka kao zapeta puška i onda kreće ono:

-Joooj mooj komšo samo da znaš, sve me nešto muči pa ne mogu na da se naspavam, a onaj moooj uf! da ti ne pričam!

I taman ja pomislim, e dobro je neće me smarati ovaj put, kad ono:

-A jesi ti čuo ovo za banke komšo?...a ovo za Z...u kako je na**bala glupača?....ma kako lažu za taj kurs i cene, a sve je skuuupoo!(inače ona u svakom momentu zna tačan kurs, nemam pojma kako!)...Znala sam ja za Tomu! Odma’ mi je sve bilo jasno. I treba. I neka ga!..Kad može Ivica, a šta njemu fali, a pametaaaan je pametan...Eto prođe i taj peti oktobar i ništa! Opet ništa. Džabe smo 'odali i pištali ko pilići Zorkini okolo. Evo još gore.

Jes' vidio ima boga,a? Evo i ovi amerikanci su sad na**bali i nek su! Dosta i njihovog bilo!...joooj, a ona mala D...a je naaaopako bezobraznaaa, a tek majka joj, ubi’ Bože. Više se ne zna moooj komšo ko s skim, d'izvineš...to je straaašno!

-Nisam ni znala da je ona takva,  i kako ne bi bila iz kak’e je kuće..ih ta današnja mlaadež, samo im je to na pameti...kad li će nam dati ove akcije? Ma laže i onaj Dinkić stoposto! Neće ni on dugo vladati, je l' de?..izvini komšo moj, ja se nisam stigla ni obući još pa nagrnula ovu krpicu (intervencije rukom po bujnoj kosi i bogatom dekolteu, uzgred i smešak)...

Kad vidi da se ja pokušavam izvući i ni u šta neću da se zakačim, onda sledi:

-Jaaao izvini molim te komšo. Vidi mene lude! ’Ajde na kafu, ima i rakijice, domaća! Pa nećeš valjda proći da ne kreneš makar pet minuta (mislim se nešto - ma (s)kren'o sam ja i više od toga, al' ćutim dalje i slušam "hvalospev")...

-Kako si tiii vredan, blago tvojoj ženici, Bože draagi (pa onda ide njen čuveni keeeezzz i značajan pogled ispod oka).

-Samo nekud žuriš pa i ne vidiš kako te ova mala A...a streeelja očima kad se sretnete i kaže...

-Ma ’ajde, ’ajde da ti i to ispričam, a znaš li ti moj komšo da ona R..ova i J....o se ne razdvajaju? Sumnjivi su oni meni odaaavno...(opet keezzz i još značajniji pogled).

I sve tako dok ne izređa sve okolo pa onda ispadne da sam jedino ja diiivan-predivan Bože mili pa jedva odolim da ne poverujem. Ego mi k'o kuća ali se srećom brzo dozovem pameti.

Da mi je znati nekako, šta li priča o meni kad naiđe neki drugi komšija?

Ipak, pokušavam uporno da se izvučem, na pristojan način i ovaj put.

-Da komšince,...da, ..da! ali ja žuurim , neka drugi put ćemo, baš ti hvala. Ljubazna si stvarno. (pa sad sledi moj keeezzz, mada ne volim da se kezim)...

-Uvek ti žuriš nekud, a ja baš volim da se malo ispričam sa tobom..

Khm!

Ko zna koji put prekorevam i psujem sebe zbog glupe navike da budem ljubazan i uzvratim sa tim ..“a ti komšinice, kako si?“, zaboravljajući s kim imam posla...

Tako mi treba!

Glupan jedan sa ljubaznim osmehom!

Nikad se neću naučiti pameti!

Ljubaznost da! ali ne uvek i svugde!

Najgore je što nema načina da joj nekako dokažem da smaaraaa.

To znam po komšinici Ž...i i komšiji G....u, koji zbog toga nigde više nemaju mira od nje.

(Danas sam se nekako izvukao, jer su srećom naišle dve komšinice i ovaj sunčan dan će mi ipak biti u lepom sećanju ali sledeći put koo zna..)

(Toliko od mene za sad, a sledeći put ću o ljutim paprikama (ali okruglim) ili možda o drugoj komšinici i njenom životu sa dva poslušna muža, koji tresu orahe i grtaju lisje žuto.)

Tiho prolećno jutro, miriše behar, buja život, kao i svakog proleća i ovde na železničkoj stanici uobičajena vreva – putuje se nekud uvek, vozovi kasne, ali ipak stižu.

Sedim u uglu, ali blizu prozora (po navici već) da bih mogao da vidim peron, mada ne žurim, jer voz kasni više od sat vremena. Ima da se načekam još, ali mi je sasvim prijatno nakon prethodne večeri i onog susreta što me čeka tamo i pozdrava, ali neću vam sad o tome, možda drugom rprilikom, nego tako ja zanešen u mislima – sanjarim i kraičkom oka opazim na vratima poznat lik sa koferom u ruci i ne mogu da se setim, dok mu se neko ne obrati imenom – tada sam bio siguran da je on - Bane.

Momčina i po Bogati - zgodan, fin, naočit.

Onako baš visoko čelo, lep, siguran i čvrstim korakom gazi smeška se siguran u sebe, szreo.

I on i celo društvo posedaše tamo, bliže vratima.

Mahnu mi - i ja njemu, a onda je prišđe i pruži mi ruku:

- Kako ste komšo? – upita me.

- Dobro, Bane! dobro, hvala na pitanju. Kako si ti? Putuješ opet tamo, na zapad? – uzvratih ja, a neka milina mi prođe što ga vidim, k’o da je moj.

-  Da, mora se, posao je takav, radi se, ali sam jako zadovoljan – uz osmeh mi odgovori i vidim mu sada na licu da blista od zadovoljstva, ali i tračak neke tuge u očima..

- Ti si tamo baš dobro se snašao, zar ne? – pitam, a znam da je on vodeći inženjer tamo u proizvodnji specijanih brava, stručnjak kakvog je teško pronaći, zato su ga i odveli tamo i dali mu sve samo da radi za njih i radi eto, kad ga ovde niko nije zaposlio i obratio pažnju na njegove sposobnosti i znanje.

Nudili su mu, ali tek da bi radio ni za šta i da mu slabiji strčnjak bude nad glavom..

- Pa, jesam, verujte mi, - nastavi on - jesam. Stvarno me poštuju, a i ja radim uzvraćam pošteno i patentirao sam nove brave specijalke, doskočio sam kradljivcima nadam se – smeška se opet – nego haj’te vi nešto popijte na moj račun molim vas, a ja odoh ovamo kod mojih. Pozdravite ćerku i gospođu obavezno – rukovasmo se i on ode..

I drago mi je i žao u isto vreme – ne mogu da se opredelim.

Drago mi je zbog dečka, pametan. Celo školovanje je prošao sa maksimalnim ocenama. Talenat neosporan, mislim  da je na dedu i on je bio majstor dobar u svoje vreme, a i stas mu je takav.

Ali ipak mi žao što dečko ne živi ovde, među svojim svetom i što mu roditelji čeznu za njim (jedinac), a i sestra pa i svi mi ga volimo, jer je vaspitan i uljudan jako..

Iz razmišljanja me trže nečiji glasan pozdrav, tamo sa vrata.

Pogledah i malo me prođe neka jeza. U pratnji dva policajca u restoran ulazi Marko, Banetov školski drug i jedini ozbiljan konkurent u struci, još iz srednje škole, kome su jedno vreme predviđali još bolju karijeru.

Njih dva su se nadmetali, ko će bolje i više pokazati znanja iz zanata i ne retko je Marko znao biti za nijansu bolji – veštiji..

Markovi roditelji su odavno rastavljeni, a on je kod dede i bake i oni ga vole kao sina.

Ali dok je Bane predano učio i skromno živeo, posvećen kući i struci, Marko je (što je više odrastao) sve više izlazio sa društvom i počeo da se bavi lošim rabotama pa je već nakoliko puta bio privođen zbog krađe, uglavnom, jer “nema te brave koju on ne ume i ne može da otvori” – hvalio se okolo i tako postao “faca” i pokupio simpatije nekih naivnih klinki i klinaca po gradu..

Bože moj – kakav kontrast, nekako mi prostruja kroz glavu i neka jeza me prođe, dok su se njih dvojica prepoznali i pozdravljali, onako srdačno, drugarski sa suzama u očima, (uz dozvolu policjaca iz pratnje naravno).

Nisu se videli nekoliko godina već i očito su se uželeli razgovora, jer su bili skoro nerazdvojni u srednjoj, sve dok Marko nije počeo da "tone", a Bane i pored svih napora nije uspevao da ga odgovori od toga pa su pred kraj već bili prilično udaljeni i svako išao svojim putem, pa Marko ni fakultet nije uspeo da zvrši još uvek.

Ne sedoše za Banetov sto, ali su seli blizu za sledeći pa su mogli da razgovaraju..

Pozdravio je Marko i mene mahnuvši rukom. Naravno da sam prihvatio pozdrav, jer mi je i on nekako mio, onako vedar i izrazito inteligentan momak, muškog držanja, ali sa nekom neobičnom finoćom i stilom u ponašanju. Uvek je vodio računa o odevanju, ali i bio pristojan sa ljudima u ophođenju i posedovao je neosporne manire..

Iz njihovog razgovora saznadoh, da Marka vode u Požarevac na izdržvanje višegodišnje kazne, zbog obijanja i pljačke nekih banaka i pričali su još o koječemu i o Banetu, i o devjokama, muzici, ali mi je jedna rečenica, koju je Marko izgovorio pozdravljajući se sa Banetom na rastanku, ostala da zvoni u ušima:”… hej Baki, nemaju ovi bravu za mene, a ti hajde mi javi gde si ugradio taj najnoviji model brave, da je Mare testira” i sve to začini osmehom...

Bane je samo mahnuo i osato da ćuti.

Mislim da mi sada stoji neka knedla u grlu i da ne umem da sebi objasnim taj neobičan osećaj, koji me eto toliko drži i ne mogu da zaboravim  taj čudni susret i sopstvenu upitanost nad ljudskom sudbinom..

- Je l' ovo kajsijevača, starino? – upita moj drugar sedog starca koji je lovio ribu nedaleko od nas u jednom zatonu. Videvši nas, starina pozdravi i ponudi flašu, koja mu je ležala kraj noge i nasmeši se..

- Dobro jutro, momci! Hajde nazdravite, osvežite se i da nam bude srećan lov na kapitalce. Jeste-jeste kasijevača, ali moja, ja pekao – dodade uz osmeh..

Žurno krenusmo da raspakujemo pribor i tražimo mesto, jer je već uveliko svanjivalo i polako jedan po jedan počesmo pecati, pričajući uzgred o mestu na koje smo došli, svežem jutru, neobičnom starcu i odličnoj kajsijevači, koja nas je malo zgrejala..

- Stari ti si verovatno odavno ovde, tebe ribe poznaju, a od nas izgleda beže – dobaci moj drugar, vraćajući flašu uz smešak..

- Poznaju, poznaju Bogami još kako dečaci moji - pa tolike godine ja ovde dolazim da ih lovim pa sam ih sve upoznao i većini imena nadenuo, a one lopuže jedne šegače se sa mnom često – raspriča se domaćin, a obrazi mu sve rumeniji, što češće poteže iz one flaše, koja je povremeno išla u krug..

Gledao je neko vreme u vodu, a zatim potegao naglo štap, mašinica zaškripa, on poskoči, a oči mu zasjaše i neobičan osmeh se razli licem..

- Tu je moja Verica, tu je! – uzviknu radostan očigledno i nastavi da lagano mota najlon privlačeći ribu znalački, lagano obali. Malo je ćutao, a onda nastavi – hajd-hajde zlato moje, ne otimaj se toliko, priđi ti meni samo da te pomilujem.. Poželeo sam te ludice jedna i da izvadim tu staru udicu, što je toliko dugo vučeš..

- Treba li pomoć, stari? – upitam ja ostavljajući svoj štap.

- Ne-ne! Samo vi pecajte, ako mi ustreba zvaću ja, ali ja volim ovako da se nas dvoje razgovaramo – odgovori domaćin uz čudan osmeh zadovoljstva na licu.

Izvadio je on onu ribu, onako solidne veličine, ispričao se s njom, nešto joj je čak i šaputao i stvarno izvadio udicu na kojoj je visio komad najlona i osrednji plovak, a onda je poljubio na kraju i pustio u vodu, gledajući nekako čeznutljivo za njom..

-Vidite, ona mi dolazi već šesti put i zna me dobro lopužica jedna, a nije bila odavno – nastavi domaćin svoju priču sada već vidno raspoložen, a oči mu veselo igraju i sjaje čudnim sjajem..

- A ti to nju stvarno poznaješ? – upita moj drugar sada već ozbiljnije iznenađen.

Starac ga pogleda malo prekorno i upita

- To ti meni ne veruješ, dečko? – malo se zamisli, poteže iz svoje flaše i dodade mi je pa nastavi – znaš prijatelju moj, ja lovim ribu skoro šesdeset godina i prošao sam mnogo sveta tražeći najbolje primerke, one što ih zovemo kapitalci, od Kanade do Novog Zelanda. Ne kažem, bilo je velikih primeraka i većih mnogo nego ove ovde, ali ove su ipak nekako baš moje mezimice..To se prosto oseti, prepozna i povuče te to mesto...

Najviše vremena sam proveo ovde i na obali i u čamcu, pa čak sam u mnogo navrata i ronio. Eno tamo – pokaza rukom nizvodno od nas – na onom potezu živi Dragana, najveća riba ovde, zbog koje ponekad zaronim da je vidim samo, a njenu majku Nadu sam godinama pokušavao da ulovim, jer je bila najkrupnija riba i svi bi mi zavideli da sam uspeo. Kako je samo graciozno plivala. Ponosna riba lepotica, a mudra. Nije mi žao godina..

- A jesi li na kraju uspeo? – nestrpljiv je moj drugar.

- E moj dečače, pa ne ide to tako lako kako se vama mladima čini. Znaš, ribe su ti kao ljubav – razneži se starina - neko manje sreće-neko više, a samo nekima "lupi kapitalac" i onda ostanu da pričaju o tome ceo svoj život i ponose se i osećaju posebnim, ali je malo žalosno ako lupi prekasno deco moja, a zna i to da uradi...

Na momenta me je prošla neka jeza od njegove priče i kad sam ga pogledao, dok mi je dodavao flašu sa kajsijevačom, video sam mu neku duboku tugu u očima..

- Eto, odoh ja sad, vreme mi je, a ti momče pokušaj ponekad, tamo kod ona dva drveta i javi mi ako te Dragana bude htela, samo bih te zamolio što nežnije sa njom, bez naglog povlačenja, jer ona ako reši doći će sama ne brini, samo trebaš biti strpljiv i uporan i evo ti ova hranilica  - ona voli iz nje da jede..

Pomogao sam mu da skupi pribor, podigao ranac na leđa i dugo sam još gledao za njim, dok je odlazio obalom nesigurnim korakom..

Proleće je tu, eno vidi se ide - žuri, behar na sve strane osvaja, pupi, buja.., a onda zna se šta je moja glavna preokupacija, voćkice u dvorište i ruže u rtužičnjaku - rezidba, okopavanje.

Kad mi vreme dopusti ili me kiša pa čak i ovaj jučošnji sneg nateraju u kuću, onda pokušavam da čitam Dostojevskog ko zna koji put, ali ovog puta čitam radi selekcije za blog, paralelno čitam i Kamija, ali mi nekako sporo ide ovaj put, odnosno uvek na proleće sporije i manje čitam.

Kako bih mogao da ne idem na net, a obično počinje Blog0ye - pošta, ako ima vremena za neki komentarčić, a onda ono ostalo. To mi podigne raspoloženje najčešće. Volim dobre, mudre i hrabre komentare i rado učestvujem u raspravicama, ali okupira me i onaj romantičniji deo bloga, uz drage dame..:)

Kako biti uz voćkice, a ne prebrati koju notu na frulici mom omiljenom instrumentu još od najranije mladosti. Nisam baš nešto kao Dugić, ali dohvatim ponekad neku noticu, eto tako da ne zaboravim samo.,  a ja ti to mnogo više volim, nego što znam...:)

Ogladni se verujte na čistom vazduhu, ovde na zaravni iznad mog grada, a društva za dobar paprikaš se uvek nađe - nema da brineš,  osete po mirisu pa kao "slučajno" prolaze ili traže nešto baš tada, a znaju bećari da bi ih ja zvao svakako, nego ko vele da se ne mučim i okrećem borjeve..

Ostane se uz pivce (ima tu i drugo pitjence, nego je pivce pokriće za sve :) ) ponekad i dugo u noć, pa onda moram da se pravdam što sam toliko dugo ostao i nekako se svaki put oprvadam na sličan način romantikom..:)))

Tagovani su: 0100JA, prijatelj, Lady, Lanana, Minja :))

Aj’ sad i ja da se probam odtagovati (je l’ se tako može reći,a’ :) ).

Eeee, pa rekao sam ja odmah, da to sa mnom ide teško, jer sam navikao da sve sam odlučujem, ceo život.

Jasno vam je već po uvodu, da će moj način biti atipičan, jer ja drugačije ne umem.

Kad god je pismeni iz Srpskog bio na “slobodnu temu”, svi su gledali u mene u razredu, jer se moj rad morao obavezno čitati, a kad je na zadatu, onda prednjače drugi, a ja ćutim..

Na blog sisteme uopšte sam stigao pre par godina, ali sam se zadovoljavao uglavnom povremenim isčitavanjem i tek ponekim komentarom, a onda sam za dragom prijateljicom Natalijom, stigao i ovde i dopalo mi se prilično – malo društvance i znaimljivo.

Joooj, sad je meni najgore, da ja pričam baš o sebi.

Uživam kad to drugi rade, al’ pošto me je tagovala, moja draga prijateljica Lady, koja se prva upisala na listu mojih prijatelja ovde, onda ja nemam kud, al’ neću ti ovo zaboraviti..:)))

Pa eto, o pisanju sam već nešto rekao.

Dakle, volim da pišem ponešto, eto tako, i nisam opterećen koliko to vredi i u šta spada. Ja to prosto pišem kako osećam.

Prvu pesmicu sam napisao mami za osmi mart, mislim u šestom razredu i od tada (prevarili me oduševljenjem) povremno mi “legne” poneki stih.

Pišem ih onako kako “legnu” i kad dođu.

Volim lake dečije pesmice, al’ ponekad ispadne i nešto ozbiljnija tema.

 Ali, ako se nešto sme ili treba nazvati mojim art workom onda je to ipak slikarstvo, jer u nekoliko stotina kuća, ne samo u našoj zemlji - zidove krase (nadam se još uvek?) moje slike i crteži, rađene u akvarelu, slojevitoj temperi, ulju, na raznim podlogama, od platna do lesonita i presovanog slikarskog kartona..

Važim za nadrelistu, pejsažistu i nekada sam u mladosti uradio i nekoliko murala, uglavnom u Bosni i Vojvodini..

Ponekad mi se oteo i po neki portret. Mislim da ćerka ide mojim stopama, ali izgleda da će biti bolja od mene u crtežima ili je već sad? :)

Volim da slikam, ali sam u poslednjih nekoliko godina, zapostavio tu ljubav i bavim se nekim drugim stvarima, pa i blogom kao što vidite, što nije baš pohvalno, ali verujem da ću se uskoro vratiti..
Ne! Neću odsutatu od bloga, nego ću više slikati I raditi još po nešto.:))

Slikam isključivo onda, kada mi „legne ideja“, nikako po narudžbi, iako sam i to morao devedestih u vreme one krize, kada mi je upravo ta pasija izuzetno mnogo vredela i spasila kućni budžet, tako što sam za nekoliko privatnih firmi, a i privantim licima, radio serije slika, koje su im poslužile kao pokloni za jubileje i za osmi mart ili šta već.

Teško mi je to išlo,  ali nije bilo izbora.

E sad, još da vam kažem, da kuvam neka jela odlično (tako tvrdi moja ćerka), a obožavam kotlić, a društvo nekako više naginje roštilju, al’ dobro ima tu i kompromisa..

Šta bi ste vi bolje od  nekog, ko je krenuo od tekstilca, preko građevinca stigao u komercijalu, heh! – pa onda još i na blog, opa la!! :)

A propos toga, bavim se takođe iz hobija povremeno ( a je l’ nekog to zanima? – dobro, ‘ajde..:) ) projektovanjem i izradom unikatnog kutijastog nameštaja od pločastih matreijala.

Mnogo bi bilo, kad bih sad nabrajao čime se sve još bavim, kad je o zanatima reč, a ja volim zanatstvo i umetnost, onako baš.

Da li sam možda trebao reći i to, da sam u školi nekoliko puta bio rekorder po broju pročitanih knjiga u školskim bibliotekama i da obožavam klasike i ne  samo njih.

Da naravno obožavam: Dostojevskog, a da su mi dragi i: Tolstoj, Puškin, Turgenjev, Šolohov, Jesenjin… Da su moji favoriti svakako i: Petrarka, Šiler, Gete, Šekspir… Ima li smisla da ne kažem da jako volim i: Džeka Londona, Marka Tvena, Hemingveja, Kiplinga, Remarka, Zolu, Koelja, Eka…

Na svoj način sam vezan i za dela: Freuda, Froma, Adlera, Junga, Hegela, Kamija, Markesa, Korbina, Nichea i Kanta.

A kako tek volim: Sagana, Hawkinga, Klarka.. .

Ništa manje od stranih volim i naše naravno: Njegoša, Andrića, Selimovića, Ćopića, Trifunovića, Erića, Stankovića, Lalića, Veselinovića i ine književnike, a spisak bi bio veći od ovog posta,  jer sam stvarno prilično toga pročitao i čitam i dalje..

Nikad nisam čitao – čitanja ili mode radi! – niti hoću.

Pijem čaj svako jutro i s rumom i bez njega, kako kad mi dođe.:))

Gajim oko dvadesetak vrsta ljutih papričica, a volim I da pojedem poneku..:))

Kako bih voleo znati, kako li ste me do sada zamišljali…

Odličan sam improvizator.

Imam solidnu reakciju i dobar IQ i jedan i drugi. .:) (je l’ i to bitno?:) )

Muzika je nešto što ume da me ponese, a slušam nekoliko pravaca, od mekog rocka, preko soula, džeza, do ambijentalne, ali i do bosanske ili vranjanske sevdalinke i čočeka…

Dugmići su moj izbor i naravno “Sve će to mila moja…”

Obožavam hor jevreja iz Nabuko, ali mnoge druge arije…

Mislim da slušam ustvari dobru muziku i to je to, trebalo bi mi mnoogo i vremena i prostora, da bih sve to naveo..

E sad, da li je meni mesto na blogu, ne znam, ali evo tu sam.:)))

Nikog ne tagujem, a ako neko od mnooogo mojih dragih prijatelja želi, nek se računa tagovanim s moje strane, ja se ne ljutim, a spisak vam je tu sa strane..:)))

Jutros u kafani „Kod tri budale“, sedi Jovo Lažov, Marko Alapača, i Stevo Abronoša i piju pivo po običaju za stolom kod vurune, odma' do prozora prema pošti.

Ja krenuh da pitam da li je navraćao moj kum Đuro skoro, trebao bi mi nešto da ga pitam, a gazda Mile zapeo:

-Dobro jutro komšo, ’ajde more da popijemo nešto, pa onda idi.

-Neka Mile, hvala ti. Žurim – pokušah ja da se izvučema, ali ne vredi, Mile je to. Izađe iza šanka sa flašom vina (crnjak domaći) i dve čaše i sedosmo za sto. Samo što smo počeli piti i on zaustio da me  pita za izbore šta mislim (a ja zato i izbegavam to društvo, jer samo o tome se priča, ko Srbi o vojsci i po tome se i vidi da su to jednini doživljaji i putovanja vredni pamćenja i pažnje) kad neko doviknu otud spolja:

-Mileee! traže te ovi ljudi ovamo!

-Sedi ti komšo, sad ću ja – doviknu mi Mile izlazeći žurno.

Sedim ja i pijem ono vino, a i nema nikog osim mene, neka dva mladića tamo do vrata, nešto se tiho prepiru (ovaj jedan je pijan pa neće da ide kući, a drugar pokušava da ga ubedi nekako) i ova trojica tamo u ćošku polako pijuckaju, lože vatru i zaneli se u priču (oni su inače ovde „inventar“ i od njih možeš čuti svašta, samo ako imaš volje i vremena da slušaš).

Znam da nije pristojno, ali oni pričaju dovoljno glasno (popili ljudi šta ćeš) da i kad bi hteo, ne možeš, a da ne slušaš.

-Slušaj ti Stevo, burazeru – obraća se Marko – ’ajde ti to meni polako ispričaj pa da ja nekako povatam tu tvoju priču, jerbo mi nikako nije jasna.

-Ni meni, pravo da ti kažem – dodade Jovo i otpi dobar gutljaj piva iz flaše.

-Slušajte ako ’oćete sad, jer ja više ne mogu da ponavljam – zavapi Stevo, (koji je inače poznat po tome što poznaje ceo grad po imenu i poreklu, a i mnooogo šire kada ustreba. Od njega smo recimo prvo szanali da je Tito im’o švalerku ili da je Nikola Šunjo lag’o na sudu za Četnike da dobiju penzije itd.) povuče dva dima, zagleda se malo u plafon, pa nastavi:

 – Milanku Draginu znate, onu što ima one kerove?

-Znamo!! – odgovoriše ovih dvojica u glas i nastaviše da zure u Stevu, baš kao da će sa usana da mu čitaju..

-E, pa Milanke Dragine setra Milica – nastavi on pomalo piskavim glasom, a sav važan što ga tako pažljivo slušaju – pa Milicin dever je ženjen sa Jadrankom Maksinom iz Šapca, a njegov brat „Pujdo“ je opet oženjen Smiljom što ima sedmoro dece od četiri muža. – malo je zastao pogledao u praznu flašu, a Jovo skoči do šanka i žurno otvori drugu i donese.

-’Ajde -’ajde majke ti, baš me zanima – reče Jovo, požurujući Stevu.

-Sa’ ću more šta si zapeo k’o lud u trnje **bo te otac, da malo navlažim usta – odbrusi mu Stevo i nastavi sa smeškom ko da iz Biblije, Bože mi oprosti, isčitava:

–znači , k’o što i reko’, Smilja ima ...

-sedmoro dece od četiri čo’eka – ubaci se nestrpljivi Jovo..

-E pa, eto ti, pa ti pričaj - lecnu se Steva na upadicu..

-Nemoj bre Jovo, pusti ga majke ti – zamoli Marko – ’ajde bre prođe dan, nastavi neće te niko dirati više i popij malo tog piva, aj’ živeli!

-Živeli! – odgovorismo svi u glas, a Stevo onda tobož’ malo nevoljko ipak nastavi:

-Stariji sin od te Smilje živi u Beogradu i oženjen je nekom službenicom u skupštini čiji je rođeni brat potpresednik ove jedne stranke, od ovih iz koalicije kako je već zovu.

-Pa dobro i šta sad? – upade opet Jovo Lažov sav nestrpljiv.

-Čekaj polako videćeš dok ispričam sve pa me onda pitaj pi*** ti mat*****– odgovori Stevo pa nastavi

-Znači, sa njima je Drago bio na moru kad je išla i ova starija unuka sa njima, ona što je pobegla iz škole i udala se za Branka Majmuna.

-Ma znamo bre to, ’ajde dalje – požuri ga tiho Marko.

-I drugi, mlađi brat od Smiljine snaje, što je udata za njenog starijeg sina, je isto bio sa njima na moru tamo i jedno veče se upoznao sa ovom Milankinom unukom i zavol’o je oće sa njom da spava, a on se njoj ne dopada nikako, jer je mnogo ćelav i ima kaže neki čudan nos, a i zrikav je i ćopav na levu nogu i ona ga neće, pa neće nikako..

-Pa i ne treba ako je taki, lepa je ona devojka bre, ta mala kako se zvaše Milodajka čini mi se baš – ubaci se Marko.

-I ja mislim da ne treba – dodade Jovo, već nervozan k’o da mu se nekud žuri, a žao mu da ostavi društvo i ne čuje priču do kraja.

-Hahaha, pa i ja kažem da ne treba al’ ’oćeš, nije to baš tako lako – dodade Steva i povuče dim, a sav bitan pa nastavi:

– ima tu mnogo važnija stvar.

-Pa pričaj onda jbg! – skoro da podviknu, ma nekako prosikta Marko.

-Njih tri brata su ti brale u tri stranke, pa vi vidite na šta to liči – nastavi Steva, sad malo veseliji, ajoš piskavijim glasom

– i sad ovaj mali, što ova Milankina unuka neće sa njim, upoznala na povratku i njegovog starijeg brata i on joj se dop’o, a kad je ona otišla kući, oni se onda posvađali i to dobro i sad ne govore.Milanka sumnja da su se i potukli.

-I šta onda? – upita Marko nakon male pauze.

-Bili su neki dan oni ovde, ta dva brata, kod Đorđa što ga zovu Titin, a oni se znaju još od bomabardovanja, jer im je on ost’o dužan nekih dva’es televizora i još neke sitnice, al’ kaže ipak i dalje sarađuju na uvozu robe, ne znam kako.

-Dobro i? – upita Marko i pogleda na zidni sat.

-Ne znam, ali Milanka kaže, da je nezgodna stvar skroz, zato što ovaj mlađi brat ne odustaje od Milodajke i onda je i ovaj stariji molio da pristane, jer ovaj ne da svojim poslanicima, a to su sve njegovi pajtaši, a u stranci gvozdena di’ciplina, da glasaju za ove neke zakone, što se treba da ide u Evropu i šta ti ja znam tamo. Kaže ona meni: „ Steeeevo ti da si samo bio da to čuješ i vidiš, oni su se i ovde posvađali i ’mal’ se ne potukoše opet“. „Ti si kriv što ona neće sa mnom sram te bilo, kaki si ti brat da mi otimaš žensku“ - sikće ovaj mlađi, a ovaj stariji se pokunjio sramota ga i mene moli – „molim te gospođo, probaj da je nagovoriš ako ikako možeš, pa ako vam šta zatreba, ja imam dobre veze u Beogradu i u Vladi i gde god vam treba, kod lekara nekog, evo ako treba na VMA samo joj recite da pristane, evo imam veze da joj nabavimo jeftinu diplomu ako želi“..

„Gledam ga Stevo brate, pa mi nekako dođe žao, a znam nju beštiju, moja je, al’ eto s kim sve nije bila, al’ kad nekog neće, onda neće“. „Pričala ja i mom Dragi i on se posle smejao kad su ovi otišli, jer Drago je opet u toj nji’ovoj opoziciji i o’šo odma’, te kupio Milodajki mobilni što joj je još letos obeć’o, jer mu milo što se ta koalicija razbila zbog nje i kaže meni neki dan“..

„Vi’š Milanka Boga ti tvoga, ko bi rek’o da će naša Milodajka ispasti tako važna, da od nje zavisi da l’ ćemo mi uz Evropu il’ uz Rusiju. E, pa ljubi nju njen Deda Drago, ako i ne more zaustviti, nek makar malo prikoči i nek vide ovi kol’ko vredi Dragina unuka“ i smeje se ..

-Pazi Boagati, stvarno to tako ispade **bo te andrak tvoj – ubaci se Jovo.

-Pih! Majku mu vidi ti to, je li moguće, **bem ti i Evropu! od čega ona zavisi, mada ja baš i nisam siguran opet, kak’e veze ima ta Smilja sa celom ovom pričom, al’ nek’ vam bude – zaključi Marko i ode da plati piće i odnese ’leb kući.

U tom naiđe i Mile i izvini se što mora ’itno do opštine, pa se mi pozdravismo i ja krenuh kući, a ne znam da l’ da se smejem il’  da ipak ostanem ozbiljan, kao vanstranačka ličnost. Al’ čim sam stigao kući napadoše na mene, što sam toliko dugo ost’o i nisam doneo hleb, a i zaboravio sam da javim kumu, da nema ništa od Evrope do daljenjeg, pa ću  morati opet dole da siđem, čim ovo pribeležim.

Naravno da se moze i na ovakav nachin razmishlajti ali...?

...I dok ovi ljudi rade svoj posao i hrane svoje porodice kao i milioni drugih ljudi, on se dopisuje s isto tako zaludnima i promašenima, i onda još diskutuju uvereni da to ima neku težinu ili korist.

...Još gore, zamislite sredovečnog ili starog čoveka, koji umesto da čita knjige, ide u galeriju, trči, pliva, kreše ili bar drka, provodi sate i sate upiljen u taj virtuelni prostor i tu sipa svu svoju žuč za sve promašaje svog života... Britni Spirs mu je kriva što ga mama nije volela, Madona što ga je tata šibao, Ceca što je propala komunistička partija, Karleuša jer mu se ne diže, Tadić jer ga niko ne primećuje, Toma jer mu žena loše kuva, a Koštunica jer je izgubio staru štednju...

Nigde čovek ne može da vidi koliko ovde ima paćenika, dok ne zaluta po srpskom sajber prostoru...

Eto, na primer, dok love lažne fašiste po Vojvodini, naše vlasti mirno puštaju potpunog fašistoidnog psihopatu da na netu objavljuje list "Stvarnost" i da u njemu mirno tvrdi da su žene niža bića kojima je mesto u kuhinji i porodilištu!!! Čovek još tvrdi da je filozof. U oglasu, u kom je objavio da voli ekstremno mlade devojke (rečju, em je manijak, em pedofil), isti još nešto kenja o patriotizmu i drži lekcije o tome ko jeste, ko nije patriota, i koga proterati a koga bi trebalo ukinuti, i još mu policijska patrola nije zakucala na vrata!!!...

Настојао сам и настојаћу да се овде као и у животу, што је могуће мање бавим политиком али понекад је то збиља немогуће..

Просто боде очи све што се дешава око нас и ваљда је апсолутно немогуће то не приметити.

Крше се међунардони споразуми, договори на свим нивоима, изврћу се историјске чињенице као џепови старих капута и то (на жалост!!) упорно на нашу штету, па докле више људи?! - имате ли душу? А образ - где вам је образ?

Зато ме је и одушевио између осталих и господин Антонић са својим виђењем дела оваквог стања око нас с једне стране и (не)сналажења наше политичке елите у том галиматијасу.

.."Ако мислите да је овај текст произведен у некој муџахединској ћелији, негде у буџаку Босне или Авганистана, или у каквој западнохерцеговачкој биртији, уз звуке Томпсонових песама – варате се. Текст је написан у Београду, а објавио га је медиј који је перјаница „друге” Србије. Текст је заиста надахнут. Истина, осећањем које се не би баш могло назвати љубављу. Али, текст свакако има поетику. Та поетика деструкције, тај ватрени говор Мехмеда пред вратима Константинопоља, показује дар барбарогенија. Али, он је и добра слика свих мисаоних и моралних понора тог дела наше елите"...

Vec dugo se spremam da napišem koju reč o stilu i sopstvu, koje se kod nas (mada i mnoooogo šire) jako brzo gubi i utapa u uniformnost i to što je najgore - zahvatilo je mlade u velikoj meri i skoro uništilo njihovu buntovnost, a to nikada nije bio bio dobar znak ni u manjim sredinama, a pogotovu je preopasno na globalnom nivou i onda naiđem na predivan tekst Gorana Markovića, koji je skoro u središtu moje teme, a on glasi..

"Đoka «Munja», umetnik neodređenog usmerenja i čovek koji je po filmskim ekipama radio najprljavije i najnemogućije poslove, nije se, na primer, nikada kupao. To je bio deo njegovog «imidža» i kada se uzme u obzir požrtvovanje i spremnost da skoči u najledeniju vodu ili zavuče ruku u najprljaviju septičku jamu, činjenica da je gadno bazdio nikome nije smetala. Uostalom, držao je do svoga izgleda. Svoju masnu kosu je češljao vrlo specifično, u stilu Rudolfa Valentina, i znao je ponekad da oko svoje štrokave kragne zaveže kravatu neodređene boje. Đoku sam svaki put angažovao prosto sreće radi, kao što je Felini u «Satirikonu» platio Vorholu da mu, kao nekakav skupoceni umetnički predmet, sedi pored kamere. Ja sam Đoku «Munju», za razliku od ženskog dela ekipe koji se stalno mrštio i u prolazu ga prskao raznim mirisima i dezodoransima, veoma voleo i cenio. Jer, imao je stila...."