Настојао сам и настојаћу да се овде као и у животу, што је могуће мање бавим политиком али понекад је то збиља немогуће..
Просто боде очи све што се дешава око нас и ваљда је апсолутно немогуће то не приметити.
Крше се међунардони споразуми, договори на свим нивоима, изврћу се историјске чињенице као џепови старих капута и то (на жалост!!) упорно на нашу штету, па докле више људи?! - имате ли душу? А образ - где вам је образ?
Зато ме је и одушевио између осталих и господин Антонић са својим виђењем дела оваквог стања око нас с једне стране и (не)сналажења наше политичке елите у том галиматијасу.
.."Ако мислите да је овај текст произведен у некој муџахединској ћелији, негде у буџаку Босне или Авганистана, или у каквој западнохерцеговачкој биртији, уз звуке Томпсонових песама – варате се. Текст је написан у Београду, а објавио га је медиј који је перјаница „друге” Србије. Текст је заиста надахнут. Истина, осећањем које се не би баш могло назвати љубављу. Али, текст свакако има поетику. Та поетика деструкције, тај ватрени говор Мехмеда пред вратима Константинопоља, показује дар барбарогенија. Али, он је и добра слика свих мисаоних и моралних понора тог дела наше елите"...
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
))....
