Lilith

Prva ljubav

Sedim sa njima. I mnogo su mi dragi… baš ih volim. Njega pogotovo. I teče neka lagana priča... neobavezna, dok čekamo gastarbajtera da dodje... a onda, ponovo, nenajavljeno... staklo.

Ponovo isti proganjajući osećaj da sam zatvorena u tegli... još bolje... da ih sve gledam na ekranu... da sam okružena jebenim hologramima koji govore, smeju se, kašlju, grickaju, piju, puše... ali do mene sve dolazi sa zadrškom... neznatnom stankom... tek tolikom da znam da nisu stvarni. Niko od njih.

Ovaj put ga dočekujem donekle spremna... nije prvi put da se dešava... u poslednje vreme je baš učestalo. Sada umem da prepoznam i sam početak... ono lagano isključivanje tona... i prevlačenje jedva vidne izmaglice preko slike. I spremna sam da otkrivam šta izaziva taj davljenički osećaj samoće i izolovanosti koji mi oduzima glas a glavu puni sve bržim i bržim i bržim mislima u kovitlacu koji se završi nemirnim snom kada se dokopam jastuka. Probala sam da ga suzbijem alkoholom, smehom... terajući sebe na priču... tvrdoglavim ćutanjem... nepodnošljivom veselošću... a jedino što bih uspela je da za neko vreme zamaskiram tup pogled koji bi me odao.

Da li je neko nešto izgovorio? Neki abraka-pokus? Neku šifru na koju moji odbrambeni sistem (pod pretpostavkom da je uopšte odbrambeni sistem u pitanju, naravno) reaguje automatski (ranije sam ga dizala ručno kao u srednjem veku, teškim gvozdenim lancima koji škripe preko masivnog drvenog točka... slično vratima...)? Da li sam nešto udahnula? Da nije neko prošao?

Ili se to samo ona druga Ja probudila u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, medju pogrešnim ljudima? Odraz moje nesposobnosti da pomirim dva dela sebe?

Pričali smo o... o... prvim ljubavima... Ne klinačkim, nego onim pravim velikim prvim ljubavima, koje od vas načine donekle zrelu osobu. Koje vam oduzmu čednost (ne samo fizičku!!!) za sva vremena? Po pravilu nesrećnim... Onim što označavaju prelomni trenutak, preskok izmedju detinjstva i mladosti... Sve znamo, On i ja jedno o drugom... mogla bih da pričam o Njegovoj prvoj ljubavi kao o svojoj... toliko smo dobro upoznali jedno drugo... ali mi ostalo nedorečeno... pred sobom samom. Taj preskok.

Kod mene je više nalikovalo crtanom filmu... u jednom trenutku sam letela preko ponora... I believe I could fly!!! I sve. I ništa. I onda se vreme zamrzlo. Na tren. Ostala da lebdim negde na polovini... da bih već u sledećem propala brzinom svetlosti.

Bila je posebna ta moja prva ljubav (zar nisu sve???). Ne po spoljnim odlikama, mada joj ni toga nije nedostajalo... i ne po početku... dobro, možda malo po kraju... već onako, neobična, nesvakidašnje ludačka... nenormalna po svim merilima normalnosti koje je Čovek uspeo da smisli i nasluti.

Svadjali smo se kao pas i mačka. Bila sam večno treća u njegovoj hijerarhiji (mama, gitara pa ja... ili gitara, mama pa ja sad više ne mogu da se setim, a nije ni bitno)... i mnogo smo ćutali... filozofski... šetali satima... zbog njega sam zapalila prvu cigaretu i ostala zavisna do danas... baš ništa posebno... ni trunčica.

Al mi se dugo posle (sve dok nije naišao On, znači neke doooobre četiri godine) motalo po glavi jedno... koliko je moj osmeh bio iskreniji pre njega? Koliko sam radosnija dočekivala dan? Koliko čistije sam umela da mislim? Suština čednosti i nije u fizičkom smislu već u toj mentalnoj čistoti koju raznese razočarenje... prvo...veliko... nije ni suština u prvoj ljubavi kao takvoj... mada da nije bila...ljubav, mislim... ne bi ni razočarenje bilo... prvo i ogromno...  Koliko sam umela satima da se divim meni nerazumljivim bravurama na gitari...ok, kao lepo su zvučale... da osećam da ću se ako samo još jednom udahnem rasprsnuti? Tu. Na licu mesta. Dok me ljubi. Dok mi govori. Dok spava. Smeje se. Jede. Puši. Bilo šta. Zanos u koji sam padala... iz kog sam se nevoljno trzala da nastavim normalan život... osećaj da Ja nisam Ja već neko imaginarno Mi, koje malo vuče na On... ali nije bilo bitno... nisam ni želela da budem Ja a da ne bude i On... ili tako nekako.

I kada je puklo, a puklo je slavno... mislim da se još prepričava kao urbana legenda po fakultetskim kuloarima... dugo nisam bila ni Ja ni Mi a najmanje On... ništa. Baš ništa. Jedna prazna, bezimena... koja nema ničeg u sebi... ničeg po čemu bi znala da jeste... šta bilo...samo da jeste. Bilo je dana kada sam gordo dizala glavu i obećavala sebi da ću nastaviti da živim kao da nije... bilo je i onih kada sam se zatvarala u sobu satima slušajući Gary Moore-a (jer je to tako lepo umeo da svira...)... onih kada sam besomučno tražila mir u gužvi, alkoholu, dimu, drugim ljudima... nebitnim, bezimenijim za mene od mene same tih dana... neprepoznatljiva... bilo je dana i kada sma samo ćutala... u mislima izgubljena... zarobljena u patetici i samosažaljenju, uživajući perverzno u svom bolu... knjiškom... a onda su nastupili periodi mržnje, prema svemu što je nosilo pantalone kao prirodno stanje.

Godinu za godinom... kontakt je ostao... rodjendani (kakva ironija!!!), Nove godine.. i takve stvari... ume da iskrsne kada mi najmanje treba i dalje... vampir... da me oseti, telepatski valjda, kada sam ranjiva i izroni... odnekud... imala sam čak i časak osvete... onda kada je prestalo da bude bitno i kada ta reč nije imala smisao kakav sam joj pridavala sanjajući o njoj... I sada... kada sam srećna. Voljena. Volim. Donekle mirna, tačnije pomirena sa idejom večnog nemira u meni. Izgradjena ispočetka. Drugačija sasvim. Manje dobra. Manje čista. Sposobnija da opstanem i ostanem.

Zato i pišem... sada. Sve ovo.... da izbacim... oprostim se, jer... kako reče jedan veliki pesnik (Neruda)

„Ovo je poslednja bol koju mi zadaje,

A ovi stihovi poslednji koje za nju pišem...“

{ 08:16, 20/1/2007 } { Poslao/la zvezdana }

Odraz moje nesposobnosti da pomirim dva dela sebe?Samo to..., ali ima nade.

{ 15:30, 22/1/2007 } { Poslao/la Wolfie }

Nekada neke osobe ostavljamo u nasim zivotima samo da bi nam pokazale da smo jos uvijek zivi. Pribodemo ih, kao kukca ciodom za svoje srce, i pustamo ga da krvari (po potrebi). Bice da su to nasi dzokeri u rukavu, uvijek prisutni, negdje na periferiji uma, sa jednim parcetom srca rezervisanim za njih, sve dok ne osjetimo (shvatimo) da "Empty rooms" prestaju da tjeraju suze na oci i generisu pitanja tipa: "S(h)BB, KBB?" Sve dok ne zavolimo ponovo sebe, i svijet oko nas, pa tog kukca sa svog srca, stavimo pod sarenu staklenku sjecanja, toplu i kristalno cistu.