Lilith

Asimetrija

Sredinom dana postala sam svesna...

Da je istina. Da ne mogu. I da ne pripadam. Nikome.

Ma koliko ponekad bilo jednostavno zeleti da se osetis necijim... i ispravno, mozda.

Ja ne osecam.

Da sam necija. Icija sem svoja.

Ne pretvaram se. Surova budem. Mrzi me da pakujem u celofan. Istinu.

I vidim da ne zele da cuju. Ni jedan ni drugi ni treci... nijedan...

Lakse je laskati sebi o neponovljivosti i vlasnistvu. A ja to nisam. Vlasnistvo.

Strahovi...

Nedoumice...

Sumnje...

Nepoverenja...

Sve sam to ja. Sve je to svako od njih.

I to je u redu. Sasvim u redu. Ali ta prosecna slicnost ne daje pravo na zig. Zig na celu. Da sam prodata, osvojena... u stadu ciji su manje ili vise ponosni gonici.

Zamaraju me... i vec gubim strpljenje. Opasno gubim strpljenje. Sve se teze kontrolisem.

Oduzima vreme ta kurtoazija. I energiju. Tera me da otvorim usta i izgovaram reci koje znam da bi zeleli da cuju. A mrzi me. I nervira.

Dosadno. Ovestalo. Prozaicno. Simetricno.

{ 21:09, 8/12/2006 } { Poslao/la zvezdana }

Uh..., lepo je to imati osecaj pripadnosti nekome ili necemu..., ali niko ili nista ne moze bas sve da ispuni u meni, nesto mi se svidja ovde, nesto malo tamo...,
i na kraju ostanes sam - samo svoj...