Lilith

Mimoilaznost

Primećujem da me prilično popustio comitia exhaustum (videti: SRNA) i da mnogo lakše gutam sranja na TV-u. Mislim, nije da neću na izbore i nije da neću da glasam za silne izdajničke struje koje vuku Srbiju, protiv njene volje i prirodno-istorijskih zakona, na suprotnu stranu od ovih istinoljubivo-patriotskih. Al’ činjenica je da mi je malo laknulo što znam da imam izlaz u slučaju najgoreg... ma i u slučaju najboljeg...u svakom slučaju... moj izlaz, izlaz za one koje volim a kojima ću, konačno, moći da budem ne samo kamen o vratu već i podrška koja nadilazi puku retoriku... a to je taaaaako osvežavajuće (i ne goji, prim.aut.)

Posle dužeg vremena, juče sam naterala sebe da se socijalizujem... i to s kim drugim do sa Njim... onim što je večni Drugi u svim hronologijama u mojoj glavi... onim što je večno prisutan u svim zapletima i raspletima a opet ostaje da figurira kao Čovek iz Senke...

Dok smo odrastali zajedno pod musavim ćebetom u Studenjaku imala sam čudan osećaj da, bez obzira na prirodu našeg odnosa, bez obzira na uvrežena stanovišta „ispravnih“, bez obzira na sva moja lutanja koja su češće vodila od njega no njemu... ništa izrečeno, uradjeno, zamišljeno – nije greh (u onoj duboko ličnoj ravni grešnosti pred samim sobom). Naprotiv, oduvek se činilo najprirodnijom stvari na svetu... višom nužnošću koja svoje visine doseže baš oslobodjenjem od bilo kakvog razmišljanja na zadatu temu...

On je jedan od onih koji me znaju u svim stanjima i izdanjima... jedan od onih koji su živi dokaz da strast ne mora biti prolazna i da je dovoljno da me okrzne dlanom, ovlaš... da me zapahne mirisom dok skida jaknu... pa da mi kolena klecnu... i baš zbog te nužnosti – nije bilo fer.

Juče smo satima sedeli... posle meseci mog odbijanja da ga vidim, da budem normalno ljudsko biće sa kontaktima u spoljnom svetu koji se ne svode na ritmična punjenja mog bankovnog računa. I gledam ga dok korača preko ulice i osmeh njegov koji me dočekuje, raširene ruke u koje me usisava... ne izlazi mi se iz tog zagrljaja, a on je sada ozbiljan čovek, u ozbiljnoj vezi, sa ozbiljnim namerama, još ozbiljnijim obavezama... ozbiljno, ukratko... ja sam ostala klinka kojoj nije do toga...

I miris njegov mi je opasno poznat i mami me da ga dotaknem jezikom... baš tamo odakle izvire... na prevoju vrata delimično maskiranom crnom jaknom... uzdržavam se, nije fer... a ja želim da budem fer prema njemu... trpeo je mnogo...godinama... i sada hoću da budem fer i da se ne igram ponovo...iako bi lako bilo skliznuti u neobaveznost i jednostavnost nekadašnje večnosti...

Ipak, to ne činim... nešto se promenilo... sedim kraj njega i slušam i govorim... i postojim na dve trake... sporovozne obe... jedna ga sluša pažljivo i osmehuje se, i ima potrebu da mu dodirne obraz sveže izguljen slabim brijačem... druga razmišlja o tome kako je fantastično imati ga u životu... takvog kakav jeste... zalutalog, pronadjenog, mislećeg i instinktivnog, odredjenog i neodredjenog vremenom i prostorom, površnog i dubokog... i tragično mimoilaznog... celog našeg života... mimoilaznog...

Mislim da ga nikad nisam poštovala i volela više no sinoć dok mi je u um nepogrešivo prodirala misao o našoj mimoilaznosti... Mislim da nikada nisam više želela da ga zamolim da mi oprosti sve gadne stvari koje je trpeo od mene... mislim da nikada zahvalnija nisam bila na tome što je tu...

{ 16:18, 6/5/2008 } { Poslao/la lady }

Da li je to sazrevanje osećanja ili spoznaja sebe?

{ 16:23, 6/5/2008 } { Poslao/la mzzpsch }

to je nostalgija.

{ 17:08, 6/5/2008 } { Poslao/la Lilith }

Meni se cini da ste obe u pravu... i da je u pitanju svojevrsni miks svega navedenog...

{ 22:26, 6/5/2008 } { Poslao/la SRNA }

prošlo te je
eto tako...