Lilith

Lastiš

Na stepeništu danas sretoh osobu koju sam nekada znala...

Imala sam tada desetak godina, ona možda dve više kada smo ispred zgrade neumorno pokazivale gimnastičke sposobnosti prolaznicima u onoj zabavi tako uobičajenoj za devojčice... ona i još jedna devojčica iz susednog ulaza bile su uvek najbolje kada se igrao lastiš... ja sam bila jedna od onih smotanijih koja je uvek bila bolja sa loptom nego sa tim tankim strunama zategnutim oko delova tela drugih devojčica... sve bi nekako i išlo dok ne bismo došle do vrhunca igre - kada bi lastiš stajao oko vrata ostavljajući tek minimalan prostor za egzibicije... to je zahtevalo preciznost i razgibanost koju ja nikada nisam imala... i ne jednom sam zavidljivo gledala sa strane u nju diveći se visini do koje može da podigne oblu preplanulu nogu...

Još uvek sam bila u srednjoj školi kada sam čula da se udala... nedugo zatim i postala majka... tada sam, zlobno, po prvi put osetila stvarnu sreću što do zamene mesta (koju sam u igri često priželjkivala) nikada nije došlo... ona duboka ljudska zloba koja se čaurila u nekim centrima korteksa mi je govorila da je sa njom svršeno a da ja tek počinjem... i to kako počinjem... neopterećena, nezauzeta, slobodna kao ptica...

Nije me dugo držalo... zaboravila sam je brzo kao i mnoge ljude koji su mi prolazili kroz život... i da je večeras nisam srela, verovatno je se nikada više ne bih ni setila... do večeras... kada smo ukrstile put na uskom stepeništu stare zgrade iz koje smo obe otišle odavno... sa njom dve minijaturne kopije majke... i osmeh na njenom licu...

Razmenismo reči. Pokazala je više ljubaznosti no mnogi koje sam u tom istom životu zadržala. Pitala kako i šta, gde... standardna pitanja posle decenijskog nesusretanja... počeh da izgovaram kao naučenu lekciju, pogleda koji se otimao njenom podmlatku...  i osetih grub udarac ispod struka...jedan od onih koje samo sam sebi možeš da zadaš...

Eto, ta davnašnja drugarica moja gleda me sa iskrenim, dobroćudnim osmehom... bez zlobe... bez zavisti... bez ičega sem onog iskrenog ljudskog interesovanja... sa rukama na ramenima svoje dece ona deluje tako ostvareno, tako srećno i kompletno da može dozvoliti sebi plemenitost kakvu ja njoj nikada nisam pokazala. Osetih se sitnom. Malom. Nedovršenom. Pred slikom (isuviše sam zla i dalje da bih to nazvala ičim drugim) jedne prostodušne čestitosti i one vrste sreće koja proističe iz samog života i sposobnosti da se ne želi više već bude zahvalan na onome što je već dato... nisam se mogla obuzdati da ponovo ne osetim da je podigla nogu više i spretnije od mene...

Samo... ovaj put... više nismo deca kojima se praštaju sitne zlobe, ljubomore i zavisti... i u ime tog neopraštanja napisah...

Možda je vreme da pokušam da prihvatim sebe... sa svim zlobama i onim malo manje zlim stvarima koje me sačinjavaju. Možda je trenutak da kažem sebi šta to ne valja... zašto ne uspevam da nadjem mir... koji me to demoni gone i kuda... Možda bih uspela da postanem vredna sopstvenog oproštaja kada bih makar i na trenutak prestala da lažem sebe...

Zamena ne dolazi u obzir. Sreća je tako individualna stvar... ali je problem, zaista problem... kada sebe lažete dovoljno dugo da u jednom trenutku shvatite da ste zaboravili šta je zapravo ono što je za vas...

________________________________________________________________________________

Ne shvatajte ozbiljno... ponovo čitam Balzaka...

{ 19:41, 25/2/2008 } { Poslao/la mzzpsch }

ja s'vatila ozbiljno.
i Balzak je ozbiljan covek.

{ 20:12, 25/2/2008 } { Poslao/la JeJa }

Ne znam, ne bi trebalo da budes tako stroga prema sebi. Verujem da postoje situacije kada smo svi mi pomalo zlobni ili zavidni.

{ 21:03, 25/2/2008 } { Poslao/la Specificna }

Svako srecu dozivljava na svoj nacin, mozda je ona pronasla njenu i potpuno je ispunjena njom, a i ti ces naci svoju pa ces se kasnije cuditi svojim mislima. I naravno, svako ponekad laze sebe, kada bi smo se prihvatili bas onakvi kakvi jesmo, ne bismo podneli istinu, barem vecina ne bi mogla. Mislim da treba da otkrijes u dusi ono sto ce tebe uciniti da najzad preskocis taj lastis zivota i nadjes svoju srecu.....

P.S. Ala sam se raspisala.... nemoj ni ti mene shvatiti ozbiljno, citam Hermana Hesea..... :-))))

{ 21:47, 25/2/2008 } { Poslao/la Svemirko }

Lilit Dušo..
I, ja se nalazim u sličnoj situciji...
Ta, i meni kažu demagoški kako će biti bolje...
i da malo još izdržim! Da budem optimista..
Imaš 28 banki i, mnogo vremena (aluzija na mojh 6 sati tjedne nastave)
Možda imaju pravo...
Pa, onda, IZDRŽIMO!!!
Ćao!

{ 21:58, 25/2/2008 } { Poslao/la guinevere }

pa valjda smo svi pomalo zlobni ...

{ 22:19, 25/2/2008 } { Poslao/la BubaErdeljan }

Svi. Pomalo. I ti si pomalo. I nemoj misliti da ne postoji nešto, za tebe možda neshvatljivo, neki detalj na kome i ona tebi zavidi.