Lilith

Rekapitulacija

Ne znam šta mi je trebalo da noćas prevrćem po starim stvarima koje su se zgurale, poluzaboravljene, duboko potisnute, u beli orman... Medju srednjoškolskim i fakultetskim udžbenicima, gomilom svezaka ispisanih neurednim rukopisom, brdom papira i papirića zatekla sam dve koverte...

Jedna bela, adresa na njoj ispisana preciznim krasnopisom koji bih prepoznala i medju hiljadam drugih... tako je umeo da piše samo moj deda... Pismo dve strane dugo... volela sam njegov običaj da kominicira starim putevima i pored telefona... volela sam njegov rukopis koji nikada nisam uspela da usvojim iako se godinama mučio da ga izgradi mojim prstima... čitam zaboravljeno pismo... naslovljeno, u šali „Mom melemu, psihologu i humanisti...“ Zar sam sasvim zaboravila da sam te daleke 1999. godine još uvek umela da budem čovekoljubac? Čitam njegove reči, savete koje mi je davao izvinjavajući se gotovo zbog pametovanja... sasvim je sigurno da tada nisam umela da ih cenim, sigurno je i da nisam bila idealna unuka i da sam umela da prevrnem očima kada se neko od njegovih izlaganja o vrlini i ispravnosti otegne preko mog praga tolerancije, koji tih godina i nije bio naročito visok... sada mi njegove reči drugačije zvuče... i lepo ga vidim, pognutog nad papirima kako ispisuje red po red, bez greške... bez dvoumljenja... njegove su misli oduvek bile precizne... pitam se da li je tako bilo i kada je bio mlad... da li je ikada patio od sumnji, zabluda, da li se ikada razdirao suludim iluzijama ili je od samog počeka bio jedan od onih koji jasno vidi put pred sobom... pitam se šta bi mi rekao noćas? Da li bi me i ovakvu njegove oči pomilovale po kosi, da li bi mu se oteo uzdah, da li bi me voleo? Glupost, naravno da bi... on je bio jedan od retkih koji to nikada nisu dovodili u pitanje niti uslovljavali ovim ili onim gestom... on je oduvek bio tu...

Drugo je više kartica, no pismo... i ima joj deset godina... u malešnoj koverti iscrtanoj njenom rukom, sa gomilom Happy Birthday razbacanih slova... mačkom Silvesterom na jednoj strani i njenim izborom reči kojima mi  želi Sweet sixteen na onaj, samo njen, blesav, bez znakova interpunkcije (i tu smo se savršeno uklapale... ja sam oduvek koristila previše interpunkcije, što se može videti iz priloženog, dok ih ona nije koristila uopšte...govorila je da joj ometaju tok misli i da nijedna reč nije tu zalutala te da joj se ponekad više dopadne novi poredak u drugom čitanju nego onaj koji im je namenila), rasute raskošne njene misli, upletene sa željama, sa prijateljstvom koje samo deca umeju da osećaju... bezinteresnom... Deset godina! Deset... ona je sada mlada udovica i buduća mama koja se bori za svaki dan pojedinačno i koja nema snage ni volje ni želje da se seti kako je nekad umela da bude dete... a ja sam biće koje ne ume da joj pokaže koliko je voli i koliko je tu ma koliko to želela... ona je na pragu ... ja još stojim negde iza i mašem joj... uvek je bila korak ispred mene...

Nije mi trebalo da preturam po stvarima noćas... nagnalo me ludilo i strahovi... nagnali me gubici koje gomilam poslednjih dana i borba da ne počnem sa opraštanjem prerano, niti da sebi dozvolim da predugo čekam i propustim šansu da joj kažem da je volim i da je deo mene i da... osećam da nestaje... svakim sekundom... ne moram joj biti blizu da bih znala... ne moram to čuti sa usana lekara... niko ništa ne mora reći... suviše sam njena da bih mogla ostati mirna ovih noći...

Pravim rekapitulaciju... Šta jesam i šta nisam... sevnule mi oči danas dok sam slušala o poslu... kaže mi majka da džabe patim kada je moj posao oduvek moja najveća i jedina iskrena ljubav... dok to imaš, imaš sebe... imaš šansu i imaš nadu... a ja sam stegla usne da zabole i da ne izgovorim... koliko se vara i da sam našla... ono nešto što je vredelo čak i te strasti... poslovne... vredelo odricanja koje nikada nisam načinila...

Rekoh danas svim virtuelnom bratu dok sam se ispovedala preko messengera da me je sramota... danas me je bilo sramota... navikla sam da prolazim sama, navikla sam da držim glavu visoko i da se pretvaram da je sve ok... danas nisam... danas sam dala sebi dozvolu sa budem ponovo devojčica... da se ponovo plašim celom sobom, da budem tužna, da ranjiva budem... i nije mi trebalo da On dodje i da mi priča bajke, da mi stvara iluzije... ne bih Mu verovala ionako... trebalo mi je da me zagrli... da dodje, da bude tu, da me zagrli... u tišini... da osećam ruke njegove oko sebe, da mu se sklupčam na krilu kao što sam činila, da uronim glavu u njegov vrat i udišem njegovo prisustvo... samo da osećam da je tu. Nije mi trebala pomoć. Nikakva aktivnost pod milim bogom... nikakve reči, nikakve ideje, ništa takvo... prisustvo mi je bilo potrebno... a ta je potreba učinila da se zastidim... duboko... onim delom sebe koji je odlučio da se otrgne od nemogućnosti i da podignute glave krene dalje... Sada sam gurnula devojčicu daleko od sebe i dok prevrćem po glavi „Taxi“, Neše Leptira, ponovo držim glavu visoko i gutam sva nova i stara sranja...

Bajke ne postoje!

U Njegovom svetu sat je upravo otkucao 0237... u mom svetu... jedan je sat više...

{ 02:56, 22/1/2008 } { Poslao/la JeJa }

Predivno... Stvarno predivno...
Ni ti onda a ni ja sada ne slusamo savete starijih i iskusnijih, ne dok se ne opecemo i ne osetimo na nasoj kozi.
A uspomene... nekada stvarno ne valja preturati po uspomenama, sto u glavi sto na papiru...
Nema dana kada ne pozelim da otvorim drugu fioku u mom stolu i otvorim neko njegovo pismo iz gomile, pogledam nase slike...

{ 06:14, 22/1/2008 } { Poslao/la Lady }

Uvek su bolna takva sećanja. I uvek se pitamo zašto nismo više razgovarali kada smo imali priliku. Ali je tada, baš kao što kažeš, prag tolerancije bilo niži.I drugačiji. Čovek misli da onaj koga voli nikada neće otići.A onda čitajući stara pisma ili prebirajući po sećanjima shvati šta je sve propustio.Iako bolno dobro je da si putila tu devojčicu da malo sabere utiske.

{ 07:34, 22/1/2008 } { Poslao/la SRNA }

eeee
nema me 2 dana
i već mi našla zamenu
*************
c c c

{ 11:33, 22/1/2008 } { Poslao/la kojak }

sa uspomenama uvek treba pazljivo pstupati (tako se bar meni chini), a bilo bi dobro kad bi smo mogli da budemo strpljiviji pa da nam uspomene budu shto je moguce manje bolne, ali izgleda da je to mnogo lakshe reci nego uchiniti...

{ 12:26, 22/1/2008 } { Poslao/la Lilith }

@JeJa... to sa ucenjem po sistemu "glavom kroz zid" stoji... a sa uspomenama je potrebno znati... i to valjda ide sa iskustvom...

@Lady... istina... ne mogu da kazem da se kajem jer i u tom periodu mislim da sam dala sve od sebe... uvek smo bili bliski... ali postoji ono nesto sto govori da bih sada drugacije... ipak, sada i tada su dve razlicite kategorije...

@SRNA... draga moja, ti si nezamenljiva... a ovo sto sada radis se zove "fishing for compliments"

@kojak... imam neku suludu teoriju koja mi pomaze da preguram i bolne i manje bolne dogadjaje i uspomene... a to je da na kraju, ono sto neku uspomenu cini velikom i vaznom jeste apsolutna vrednost emocija koje su u vezi sa njom... predznak je manje vazan...

{ 14:37, 22/1/2008 } { Poslao/la FemmeFatale }

Izuzetno, duboko i snazno.Sve je to zivot, samo treba znati, uspeti i umeti izboriti se sa tim.A koliko god da nam se ne svidja cinjenica da vreme leci sve, ipak je tako! )))))))

{ 07:29, 23/1/2008 } { Poslao/la BubaErdeljan }

Nekad jednostavno moramo dozvoliti sebi da ponovo budemo devojčice...izvući stare koverte skrivene u fiokama, čitati na nov način ono davno napisano...isplakati se, silno i bolno...i, kao što ti reče, napraviti rekapitulaciju...

{ 07:39, 23/1/2008 } { Poslao/la СРНА }

Иде ми, а?