Lilith

Happy ending

Sad ja kao sedim i pretvaram se da sam pametna... kao pišem ono što mi je poručeno, a zapravo me boli stolica...ova pod cenjenom mi pozadinom... kako će da ispadne...

Nebitno...

Pošto sam preživela vanserijsko preseravanje danas u dva navrata čak,  servirano mi sa sve onom seljačkom plastikanerskom rozla mašnicom u liku i delu članova šire vamilije... kvalifikovala sam se do pite sa višnjama. A što ja volim pitu sa višnjama... nemate pojma. Dok sam bila u tudjini samo mi se takva jedna vrzmala po glavi (svih 20 sekundi nedeljno koliko sam stizala da joj se posvetim)... i danas mi uz tetku serviraju i pitu... sa višnjama... trpela bih i veća zla za jedan zalogaj, tetke mi.

Nego, legnem ja da odspavam... to, odmah posle drugog parčeta (ručak preskočila, prim.aut.)... jastuk, ćebence i sanjam ja... sanjam happy ending ove moje štorije od koje verujem da je muka polovini jadne mi čitalačke populacije... a ova druga polovina koja je zapravo realnim ovozemaljskim vezama povezana sa mojom malenkošću nije muka jer su, jadni, unapred pomireni sa sudbom i oguglali su na ispade mog patetičnog alter-ega. Elem, sanjam ja tako happy ending (i pun tanjir kolača, ne znam zašto, koje jedem dok kontempliram o svim srećnim završecima počev sa Pepeljugom pa zaključno sa srećnim razvodom broj, ja mislim, tri bivše Ivane Tramp)... I tako sam srećna da uništavam trougliće od čokolade, pa Rafaelo kuglice pa Mocart štanglice... a sve čekajući da se ono moje Umetničko delo dovuče sa aerodroma... i sve sanjam kako kuckam i primam porukice... te sada je prošao carinu, te samo što je zaustavio taxi, te evo ga izlazi sa aerodromske priključnice... te evo ga na autoputu... i dok se ja tako, uz kolače zagrevam, i sve iščekujem da telefon prestane da pišti a zazvoni zvono na ulaznim vratima... i već kao zamišljam kako odbacujem Rafaelo kuglice i Mocart štanglice u levo, telefon u desno, samu sebe pravo napred... bacam pogled na ogledalo dok čekam da čujem vrata lifta... i evo, hvatam se za kvaku a srce mi lupa skoro kao Mileva Mara Karić u predsedničkoj kampanji... samo što nije...

Zvoni! Telefon. Realni!

Okrećem mu demonstrativno ledja i pokušavam da zloupotrebim sve sinestezijske principe koje sam ikada otkrila i da se vratim u onaj trenutak lupanja i kvake... djavola... opet telefon...ovaj isti... i nežni cvrkutavi glas mladjahne mi sestrice koji obaveštava svoju višu (i plavlju) polovinu da je zavladao pomor stoke i vamilije te da nije baš pametno što je zvao na kućni telefon kada mu je lepo objasnila da...i kako to misliš...ne želim da se raspravljam... znaš... jeste...nije... ne mogu sada... a kada si mislio...aha... možda, ne znam, moram da proverim... mogu li da ti javim za petnaest minuta.... i ja tebe... cao, srećo (!?!?!?!?!, garant sam bila budna!!!!)...  klik.

I tako ja opet sedim i kao radim... a stolica i dalje boli...

{ 06:19, 8/1/2008 } { Poslao/la SRNA }

sve - sve
al Rafaello kuglice da
zbacis?????
nikad ti oprostiti necu