Lilith

Zamišljeno pismo na jeziku koji ne razumeš

Danas sam posle razgovora sa tobom pokušala da raspakujem kofer i konačno jednom negde ostanem... pružim smisao odlasku od tebe...

Povukla rajsfešlus.

Miris tvoj me zapahnuo iz groteskne unutrašnjosti nabacanih stvari...

Sklopila ga ponovo... sačekaće... još nekoliko dana...

Ili će se ubudjati ili ću ja skrpiti to malo energije da sebe nateram da se odreknem tvog mirisa...

Trećeg nema.

Messenger je bedna zamena za tvoje prisustvo ali gladan čovek ne bira hranu... jede ono što mu se servira... tako i ja jedem govna ceo dan... i nikako da prestanem...

Znaš, ponekad u toku dana mi se učini da je skroz lako... i da baš nije naporno ni najmanje biti bez tebe... da mi dobro ide i da, eto vidiš, sasvim fino funkcionišem, naročito onda kada nemam vremena da zastanem i razmislim... ponekad uspem i par sati bezbrižne koncentracije da napabirčim... ne bi verovao...

Uspem i da se skoro normalno ponašam a ne kao neko ko je jednom nogom u grobu...ili makar na infuziji... uljuljkam sebe i druge u ideju o prolaznosti i pogrešnosti...

Onda dodje veče... pa noć... tiha, nenametljiva...

Posle enormnih napora da familiju održim u budnom stanju, dozvolim im da predahnu od dubokomislenih naklapanja čiji je cilj samo da se ne spomene prethodnih nekoliko meseci... da se pretvaramo kolektivno da se nije desilo i da nikada nisam ni odlazila od kuće... da sam još uvek na početku... a ne na kraju...

Kada svi do jednog popadaju od umora a meni san i dalje ne dolazi na oči, prigrlim knjigu... medjutim, otkrivam da „Tlo pod njenim nogama“ i nije idealna literatura za mene u ovakvom stanju... mislim, čika Salman je možda i mogao da piše o tome a da ne zvuči patetično... ja sasvim sigurno to ne umem... ali zato vrlo umem i mogu da osetim i ono što je odabrao da ne napiše... a što izaziva teške grčeve negde u dnu stomaka...ili visoko pod grlom...  zavisi od aspekta sa kog izabereš da posmatraš celu priču...

Kada ni knjiga više ne pruža azil, jer oči počnu da odbijaju poslušnost zabavim se internetom... to bih i slepa mogla... valjda...

Ali ćutim... do danas... ćutim o tome. Nemam reči. Nemam inspiraciju (ne shvati me pogrešno, nemam je ni sada... ali mi došlo da patetišem malo...). Nemam razloga da pišem... sem ovako, zamišljena pisma na jeziku koji ne razumeš... možda je to nova faza u razvoju onog polu-autističnog dela moje ličnosti...

Na kraju se predam organskim nužnostima i otpuzim do ležaja... zadovoljna izazivanjem umora ponadam se mirnoj noći... sklupčam se pod pokrivačima... sklopim oči i čekam... čekam...čekam...

Tada počinje žurka.

Mrak me obuzme.

Ubedim sebe da osećam tvoj miris prokleti u sobi.

Legnem i nesvesno u istu pozu kao kada smo delili jastuk.

Rukom prevučem preko čaršava po navici...

Provedem sate zamišljajući da ću se probuditi sa nosom zarivenim negde izmedju tvog ramena i grudi... ili visoko podignutim ka tvom licu da te osećam dok dišeš... provedem sate elaborirajući svaki detalj da te učinim što realnijim iako sam istovremeno svesna fiktivnosti cele patetične scene kojoj se predajem...

Bude jače od mene i organskog gadjenja na emotivni bol (al’ sam ovo sapuničasto sročila, ha!?).

Gadim se same sebe.

Jeste. Gadim se. Pravi izraz!

I sebe i sopstvene nesposobnosti da odsečem kao što sam nekada umela. Sopstvene nemoći da se nasmejem i odmahnem glavom. Sopstvene nesigurnosti u ideje vodilje. Sopstvene patetičnosti u tom devojačkom krevetu kom posle tebe, posle nas, ne pripadam...

I sve reči koje bih izgovorila su mi gadne... velike, prevelike da ih oblikujem usnama i jezikom... pripadati, biti, volim, tvoja, nedostaješ, bol... vidiš!? Jadne, jadne i bedne reči.

A nemam boljih.

Ne umem da kažem.

Ne umem da pokažem.

Ne znam druge.

Moraću da poradim na tome. Nemoguće da sam za ovo vreme zaboravila sopstveni jezik i da mi se rečnik sveo skoro sasvim na njih. Mora biti da se nude i drugi načini da izrazim isto.

To... da mi nedostaješ... i to da me boli... i to da me ne bi bolelo nedostajanje da te ne volim... da nisi sve što jesi i da ja nisam sve što jesam od kako sam otkrila da umem...

Jebiga, izgleda da sam sa ravnodušnošću izgubila pismenost...

Kosmički balans?

To ne postoji.

Jer ako postoji, onda bih opasno volela da mi neko objasni kada ću ja da naplatim dugove...kosmičke one? Ili sam samo ja dužnik? Po kom to osnovu, moliću lepo?

Ili ružno... svejedno...

Jer jeste svejedno...

Jer sada imam u glavi milion i jedan racionalni razlog zašto je bolje ovako...i znaš šta? Ni jedan jedini od tih ne radi posao za koji je stvoren...

Šta uradih od svog zamišljenog pisma!?!?

A... samo sam htela da ti kažem da... šmeš, manevar A, mali vanzemaljac, škripućeš... znaš?

{ 00:35, 25/12/2007 } { Poslao/la Giardia }

u majku mu. ne znam sta da kazem.

{ 00:43, 25/12/2007 } { Poslao/la nenadjebiv }

Inače, bila je cool tip.

{ 00:44, 25/12/2007 } { Poslao/la Giardia }

^^e bas si... ono kao. ja bih zabranila komentare za tipove.

{ 01:02, 25/12/2007 } { Poslao/la nenadjebiv }

Ma, pitaj je.
Zna ona to i sama.

Već duže vreme se sužava u tačku.
Beskonačnost, jel.
No, cijenim da je to privremeno stanje.

{ 02:33, 25/12/2007 } { Poslao/la Anonimna }

...živim tu stvarnost i dodajem vokabularu gadne reči, da obrišu patetične snove... Kao poniženje... kao laž... kao prevara... i boli... još boli ta samoća koja na njega miriše... dokle?

{ 08:44, 25/12/2007 } { Poslao/la Tresnja }

Rasplakala si me jer prepisujes iz mog srca, iz mog dnevnika.... Nekako se razbacujem suzama vec jako dugo, ali ovo me je dotuklo.