Lilith

Let it...

Vrlo čudan osećaj...

S jedne strane – sve je u redu...i to u takvom redu da mi se čini da nikada nije bilo većeg u mom životu... i sve je sjajno i lepo i ... (dodati superlative po želji...samo sa pozitivnom konotacijom, molim)...

Sa druge – imamo hroničan problem ophodjenja u javnosti... tako ti i treba kada petljaš sa kolegom, rekli bi pametni ljudi... i bili bi potpuno u pravu što je najlepše! (nisam sigurna da li je ovo prava reč...al’sad, šta je tu je...napisah).

Koliko sam za sada uspela da primetim taj se problem manifestuje na dva načina:

š    pokazujemo neverovatne količine ignorisanja onog drugog u javnosti (što naravno da upada u oči imajući u vidu da smo pre toga bili apsolutno nerazdvojni)

š    imamo teškoće u dogovaranju i pregovaranju oko zajedničkog vremena... otkrila sam da, ma koliko da je lako bilo cimnuti ga za bilo šta ranije – to sada postaje težak zadatak... priznajem da se on snalazi mnogo bolje, čemu mogu da zahvalim to što uopšte provodimo neko vreme zajedno

Primećujem da sa Problemom (i većinom drugih muškaraca u mojoj (h)istoriji) toga nije bilo... Zašto se sada ponašam kao divlja tinejdžerka – da me ubijete ne znam... sem ako nisam...ali ne, to je nemoguće, to nisam ja... nema šanse...

Smušeni, spetljani sporazumemo se nekako za susret...krišom, kao dva krivca...pa opet u mojoj sobi... kao da nikada ranije nije dolazio i ostajao do pola noći... boli me glava, nervozna sam, ali želim da dodje i bude tu...i ne znam zašto to toliko želim ni šta tačno želim...ali znam da želim da dodje i bude tu... otvara vrata lagano... i sve je ponovo u redu, nema smušenosti, nema neprijatnosti, nema ne znam i nema ničega sem njegovih usana, njegovih ruku, mirisa njegovog...

Smejemo se sopstvenom ponašanju...

„Can you believe that I had grin on my face whole bloody day? I was never doing that before... you made me smile again...“, šapuće mi u kosu, a ja bih da kažem „Znam, veruj mi da znam... da sam se i sama cerila monitoru u onoj jazbini od moje kancelarije ceo dan...“

Smejemo se izgubljenom satu... izgubljenom u prevodu kada smo tvrdili da je naše prijateljstvo čvrsto kao stena i „neukaljano“ fizičkim aspektima... smejemo se kao dva kompletna idiota... i srećna sam... što se smejem, sa njim, u mojoj sobi, dok na laptopu ide neki film sa Bill Murray-em i dok me glava boli do povraćanja...

Igram se, crna marama mu prekriva oči... prepušta se sa poverenjem... udišem ga svakim atomom sebe... i srećna sam i plače mi se a ne znam zašto... zato što sa svakim udahom osećam da je tu... da je blizu...

„Do you want me to stay?“, pita...

„Yes“, kažem bez oklevanja...

Šta se dešava!?

Yes?????

Šta se koji djavo dešava!?!?!?

Tonem u san, njegovim zagrljajem od celog sveta skrivena i zaštićena i čujem ga kako pevuši (recituje više) „Let it be me“...

23 Let It Be Me E...

Jbg, Nasmejani...gde si se krio do sada...

Budi nas surovo alarm, novi radni dan i njegova suluda navika da pre posla provede sat vremena u teretani (mene ni sam djavo ne bi naterao da pre jutarnje kafe i cigarete radim bilo šta napornije od šminkanja)...

Nasmejana, ispijam kafu u praznoj sobi, neobično ispražnjenoj i pustoj od kako je izašao... i polako oko vrata vezujem onu istu crnu maramu...

{ 00:10, 7/11/2007 } { Poslao/la kojak }

ovako probrane, lepe trenutek,sachuvaj u posebnoj fijoci i ne daj nikada da se pomeshaju sa onim manje lepim i tako cesh zauvek moci da uzivash u njima...))

{ 00:57, 7/11/2007 } { Poslao/la mazz }

Nasmejana.
I like that.

ps. zamalo da se otme kontroli tamo na onim zaglavljenim interpunkcijskim znacima, ali samo na tren.
sve ok ....

{ 08:26, 7/11/2007 } { Poslao/la Specificna }

Love is in the air.... ;-)