Lilith

Odlasci

Mrzim oprastanja... i pozdrave mrzim. Stvarno mrzim. A najvise mrzim kada se nicim izazvano vezem za nekoga i onda mi bude tri puta teze kada taj neko ode... cudno, ali mi retko pada na pamet kako li je onima koji se vec skoro dve godine redovno oprastaju sa mnom... Tada sam uglavnom obuzeta drazima novog i nepoznatog, izazovima i dokazivanjima.... i pomalo sebicno ne obratim bas uvek paznju na to kako se osecaju oni koji masu i pozdravljaju... jer, na kraju krajeva... normalno je kada ja odlazim!?

Danas bas intenzivno mrzim. Dve osobe. Dva oprostaja... jedan sa rokom trajanja, drugi sa naznakom da „... nekad, negde...“, a on nije tu. Jebem mu mater. I njemu i sebi samoj! I njima koji su otisli. I onda opet malo sebi. Sta se koji djavo i ja vezujem kada ne umem da se oprastam i govorim „Videcemo se“, lakog srca i jos laksih usana... ne mogu, pa to ti je... nesto mi se koce usne kao da izgovaram laz.

Taj klinac je stvarno bio „something else“ i bas sam se vezala, onako kao starija sestra koja pati od „patronising“ manije. Kapiram da sam verovatno projektovala u njega moju mladju bubasvabu za kojom hocu da svisnem vec danima... a malo je i on doprineo svojom neponovljivom blesavoscu i sarmom... tek... ispratih malocas tog novousvojenog mladjeg brata u taj njegov lepi Prag (ah, kako lepi Prag!) sa obecanjem da ovo nije „last time you see me...“. Valjda nije. Valjda ispunim obecanje i stvorim mu se u Hradcanima za koji mesec...

Glupost! Blesava sam. Sto se vezujem a znam da cu da se oprastam... ako ne odmah onda kasnije... kada i ako i ja budem na nekom svom polasku, odlasku... sve u zavisnosti od ugla iz kog se posmatra... Moj ugao nekako uvek ispadne zakrivljen... trodimenzionalan, konusni... ’bem li ga ako znam kakav, ali svakako ne normalan.

A on nije tu. Bas danas. Nije tu. I njega mrzim. Jer znam da cu da se oprastam i od njega jednom... kada ja budem pakovala prnjice da krenem dalje... ili blize...

{ 22:47, 28/9/2007 } { Poslao/la SRNA }

baš ko da si mi sestra
majke mi
kad pratim na autobus, stojim na peronu dok se osoba ne popne u
okrenem se i odem
nema mahanja, plakanja
to je rezervisano za trenutak kad prekrstim ruke preko grudi
preklopim jaknu
i glumim da duva vetar
otud suze