Lilith
Kad porastem...
{ 22:19, 3/8/2007 }
{ 4
Komentara }
{ Link }
Kada porastem biću veliki, izgleda da mu je životni moto... i sada kada se bliži tridesetoj. Ali, nekako je šarmantan u svoj toj silnoj samouznesenosti (da ne upotrebim težu reč) i zaista, zaista zanimljiv... za posmatranje.
Standardna noćna scena. Pelinkovac u čaši, preko ivice motrim i slušam. Sve redje otkrivam u sebi želju i da progovorim. Ljudi me oduvek najviše oduševljavaju i razočaravaju kada govore, pa biram svesno nemuštu neutralnost posmatrača. Ni noćas nisam dovoljno popila da bih poželela da budem akter, premda, nerado priznajem, da dugo nisam sedela u raznovrsnijem društvu. Na način koji volim raznovrsnom. (PRIZNAJEM i javno, žigošite ako hoćete, da sam elitista!!!). Uvek je umela da izmiksuje... pića, ljude, ukuse... moj životni barmen. Protiv straha od sopstvenog slavlja se bori crvenom bojom... i pristaje joj. Evo je i sada... kao da se ne sećam kakva je pre deset (i brojem 10) godina bila... smeje se glasno, zabacuje kosu, trepće, prekršta duge noge sputane pod crvenom suknjom. Mislim da mi nikada nije bila draža... ni dalja... ali to su neki moji tripovi. Nećemo o tome.
Standardna noćna scena. Pelinkovac u čaši, preko ivice motrim i slušam. Sve redje otkrivam u sebi želju i da progovorim. Ljudi me oduvek najviše oduševljavaju i razočaravaju kada govore, pa biram svesno nemuštu neutralnost posmatrača. Ni noćas nisam dovoljno popila da bih poželela da budem akter, premda, nerado priznajem, da dugo nisam sedela u raznovrsnijem društvu. Na način koji volim raznovrsnom. (PRIZNAJEM i javno, žigošite ako hoćete, da sam elitista!!!). Uvek je umela da izmiksuje... pića, ljude, ukuse... moj životni barmen. Protiv straha od sopstvenog slavlja se bori crvenom bojom... i pristaje joj. Evo je i sada... kao da se ne sećam kakva je pre deset (i brojem 10) godina bila... smeje se glasno, zabacuje kosu, trepće, prekršta duge noge sputane pod crvenom suknjom. Mislim da mi nikada nije bila draža... ni dalja... ali to su neki moji tripovi. Nećemo o tome.
Dok, kao i obično, sama uzimam čaše i piće, spremna da dočekam njene goste (neke stvari se nikada ne menjaju, pa ni njena navika da počne sa spremanjem pet minuta posle roka... ne za spremanje već za dočekivanje... neke stavri se, hvala Bogu, nikada ne menjaju) ona se fenira, maže nokte... reminescencija pusta. Odrasle smo, htela bih da joj doviknem... brani je zujanje fen. I protiv volje se sećam... slike koje izaziva taj stan. Pijem gorko, a vino mi u mislima...
Dolaze jedan po jedan. Kao da sam u lošoj engleskoj seriji. Stara lica u novim pakovanjima. Konverzacija divlja. I polako se opuštam. Gledam ih ne analitički već kao prijatelj...
Mala je porasla, završila, radi... i druga... On je stigao pravo sa posla, umoran ali uštirkan, sredjen, naparfemisan i pored zakrvavljenih od umora beonjača, smeška se i ubacuje cinične komentare sa strane. Drugi je u uzletu, treći u manjem padu ali se drži... and so on, and so on...
Više se ne govori u budućem vremenu. Sadašnjost je IN... putovanja, karijere, plate, kozmetika... samo izaberite kategoriju... sve je noćas u ponudi.
I više nisu divlje noći beogradske... sada se šetamo po Evropi, to su spa centri, wellness centri i slične, za moj ukus previše "centrične" stvari... a opet su toliko dragi, i toliko ih mnogo volim noćas... možda ovaj alkohol ipak odradi svoje...
Još uvek imaju onaj blagi ti-si-još-klinka nastup, ali primećujem da ga je sve manje... ili je to taj blaženi, blaženi alkohol.
Primećujem da je i muzika drugačija, nekako japijevski ozbiljna i alternativna... mi sada, jel'te, imamo ozbiljan, odrasli ukus... slušamo muziku za velike... sve nešto ambijentalno, pa muzički perverzno savršeno ukomponovano, pa sa malo sveća i mirišljavih štapića... ma, jebeni Dubai...
I svi sami... ok, skoro svi. To nam je zajedničko. Da smo sami jer nemamo vremena za te "neozbiljne" stvari kao što su duge veze... U stanu nas je približno desetoro... slatki mali reunion... koliko su šanse, razmišljam, da od ovih deset ljudi samo jedna osoba ima nešto što bi se uz malo dobre volje i/ili mnogo alkohola moglo nazvati vezom. Ne pitam i ne pominjem, bilo bi nekulturno, toliko očigledno direktno i nevaspitano... a svi smo ovde po IUS-u, bontonu i čemu već sačinejni, ili se barem očajnički trudimo da bude tako. Muka mi je. Ne od alkohola, nažalost... od celog tog preseravanja, od ljudi koji maltene sve jedni o drugima znaju a i dalje pate od glumatanja i pakovanja... mada kapiram da ne čine to zbog drugih, više zbog samih sebe... možda smo vremenom postali toliko sterilni da i sopstvena sranja sami sebi u celofan zamotavamo.
Puštam ga... starog kreativca... da mi razbije tišinu u glavi... jer on toliko i tako govori jer je nemoguće zadržati tišinu ili čuti sopstvene misli. Bespogovoran je. I baš, baš prijatan noćas.
Polazim kući, pardon, polazimo kući... i dalje govori... zanimljivosti... malo manje zanimljive stvari... delimo ljubav prema istom poslu, tu ne može da omaši, živeo je životima koje sam tajno priželjkivala za sebe ali nikada nisam imala sredstava ili hrabrosti...na isto se svodi... i hodamo kroz mlaku beogradsku noć tih par blokova koji me dele od nje... i hodamo u muzici njegovih reči... i shvatam da nije toliko lud koliko bi drugi želeli da veruju da jeste... ok, hiperaktivan je (što dobro razumem), kreativan a strukturalista (što noćas prvi, i verovatno poslednji, put povezujem u istoj rečenici)... malčice logorejičan... valjda zato što ima šta da kaže... ja nemam, ali otkrivam da mi prija da za promenu slušam nove priče... ne one stare, reciklirane... nove neke stvari... iz meni nepoznatog ugla...
Ostajem još tri puna sata sa njim na ulici... delimo cigare, košulju (njegovu), smeh... tišinu... onako skroz prijateljski, kao dvoje ljudi koji su nekada propustili pa sada nadoknadjuju gradivo... i skroz je ortak, i više ne mislim da je lud... (možda samo malo, ali pozitivno...)... i po prvi put te noći mi je drago što sam baš tu, baš sada, baš sa njim i što govori ne dajući mi prilike ni da postavim pitanje... prija mi što me tera da razmišljam, što mi je potreban određen napor da bih mogla da pratim fabulu... hej, dođe mi da viknem oduševljeno, hej... pa nije mi dosadno... zaista nije... evo, sedim na ovoj odvratnoj, zelenoj, tvrdoj klupi sa starim drugarom koji ne zaklapa... a nije mi dosadno i nisam ovde iz kurtoazije... ja se zapravo, zabavljam sada...
Prvi zraci sunca obustavljaju bujicu reči... podsećaju me da je baš kasno/rano...
Dočekala sam zoru u razgovoru, bezinteresnom, prijateljskom, zanimljivom a realno beskorisnom (sem ukoliko i zabavu ne počnem da podvodim pod kategorije korisnosti) razgovoru... ima nečeg u tome... ima.
{Pošalji komentar }
{ Prethodna strana } { Strana 221 od 305 } { Sledeća strana }{ 23:07, 3/8/2007 } { Poslao/la OkoZmije }nejebenovatno tacno)))
{ 00:59, 4/8/2007 } { Poslao/la BIBA }Imam takva iskustva... Divna su
{ 17:23, 4/8/2007 } { Poslao/la Lady }U jednom momentu pomslih, da s eovo dogadja deset ili dvadeset godina kasnije, pa to bi bili Apdajkovi PAROVI. Ali ovo je neuporedivo.
To sto si opisala je nesto sto potpuno isunjava.
{ 07:59, 5/8/2007 } { Poslao/la Tay }Мушкарац се заљуби гледајући,
а жена слушајући!
Некада се улоге и промене
O blogu
Home
Moj profil
Blog Arhiva
Foto album
RSS
Podcast
Blog Hosting
Novo objavljeno
Čekanje njeGong
Profesorske frustracije
Lost in translation
...
Kategorije postova
Blog Prijatelji
Sevenkloe
Wolfie
Persefona
ficca
mirkoman
yozza
BIGMAMA
III
poglavica
Foxy
SRNA
Milena
miriam
gulanfer
Dzo
Kombib
Kurt
Giardia
whoreofbabylon
Domacica
elfish
mazzapsycho
Svemirko
kojak
Nemirko
Rea
Specificna
BubaErdeljan
Patetika
skyseeker
Tresnja
JeJa
FemmeFatale
pahulja
mistichna
Anci
Minja
Ljubasta
ilumminati
silence
marija88
SarahKay
SlatkaMaloletnica
duuga
Beogradoholik
vesna69
darkangel999
vaske972
Lycka
scarlet
Danna
klavidija
yin
nikolaseacor
Nehljudov
Nettle
Slovenska
Serbiana
Scarlett