О, Боже, како желим да напишем добар пост!!!
У ствари, било шта да напишем...
Разбио сам се. И тако распршен на милион страна, ништа ми не пада на памет, користим обичне,незанимљиве речи, свакодневне, а жеља је превелика, притислааа, па ми не да мира. И рука би, гле чуда, нешто писала, ал кад дохвати папир и кад треба да се распише, једноставно стане...
И разочарам се.
И тако разочаран борим се са собом, тражим идеје, размишљам, испитујем, истражујем, и нешто ми не да мира, желим да пишем, ал кад седнем и кад се решим, ја не напишем ништа...
А онда се питам јел` мора да буде смислено?

Кад сам последњи пут био искрен,
понудио сам јој срце
и океан љубави у њему,
којим је била очарана.

Тако очарана,
отишла је на пословни састанак,
заљубила се у шефа
и заувек нестала.

Мог океана давно нема,
љубав је пресахнула,
попут руине стојим,
усамљен и заборављен...

Бити поново искрен?

речи ме оставише...

Иако се дуго бавим математиком, није ми јача страна.
Живот је једначина са безброј непознатих, просто не умем да решим.

Трудим се де заборавим. Јер нема другог излаза. Иако сам себе претрпао неким дешавањима и пословима, иако сам по цео дан презаузет, ипак је се сетим. И размишљам како би било да смо другачије решили. На жалост,живот ми је празан без ње. На жалост, никада се више нећемо видети, нити причати, на жалост. Трудим се да не будем патетичан, а јесам. Вероватно мрак чини своје...

Некако већина мојих текстова мора да почне словом Н. Волим га. Шта ћу? Врућина ми не да бољу идеју, па и овај текст потапам у море оних који почињу на Н. Врућина испунила све поре знојем, мозак се искључио и док седим на тераси вапећи за освежењем осећам како се сливам низ себе негде у неповрат.
Елем...
Нешто нисам у расположењу, иако је време афричко, и требало би бити задовољан јер могу радити шта ми је воља, ратосиљао сам се посла, што значи, да ми је све време овог света понуђено на длан, и ја га користим, не пуном снагом, јер не треба баш форсирати, али га арчим, проводећи дане у природи, на сунцу, возикајући се поред реке, или млатећи се по брдима и шумама, јој стварно то волим...
Дневно превезем, зависно од  пута између 30 и 80 км бициклом, понесем неки сендвич, брдо воде и на пут. Пржи сунце, ал не одустајем, то ме празни, самоћа, природа, пут, лечи ме од цивилизације која се труди да ме успори, зароби у канцеларију, у кућу, да ме смести у кауч и да ме гоји, да трулим, е не дам се , мислим, нећу ја, пре ћу иструлети на неком брду поломљен него у соби, ма нек ме и медведи разносе, ал неће по болницама да ме вуку из собе у собу, од лекара до лекара. Не!
У, бре, што сам мрачан нешто...
И тако пред картом сваке вечери планирам други правац којим ћу се провести. Волим такав живот, мислим да су људи по природи луталице, и да су испуњени једино док лутају. Да ли је тако?
Сви се лепо осећају док путују. Ма тако је , засигурно...
Јој, док гледам у карту, Лајко феликс ми држи музичку позадину, заједно са Бобаном Марковићем. Ледено бело вино, еј четири године сам га у фризу држао, шта ми би да га отворим, нема-лагано падам у севдах, ево недостаје ми чак и она, које сам се морао одрећи, напићу се!
Чудно фриз ми је увек празан, само у вратима држим по неку флашу вина. То не излази из фриза.
Какво лето!!!!

Ponekad mi je potrebno da padnem
kako bih se mogao ponovo dici
otresti prasinu sa odijela
isprati krvave dlanovi i koljena
pogledati unaokolo
pejzaz pozlacenih rubova
i krenuti ispocetka.

Ponekad mi je potrebno
kako se vec kaze:
da se srozam
kako bih se ponovo mogao uzdizati
u nedjeljno prijepodne
obrijati se, vezati kravatu
sprati krivicu
i odvesti zagonetnu djevojcicu
na kolace.

Ponekad mi je potrebno
da se napijem
kako bih se mogao trijezniti
mucno i predugo
sastavljati se od kamenih kocaka
popiti kavu u dubokoj sutnji
i stajati na vratima
izlozen visokom valu.

Kazem: ponekad
i to bi bilo dobro.
Ali je vec tako cesto
da samo posrcem
od predaha do predaha.


Arsen Dedic

Улице се размилеле
и посакривале
испод широких липа.

Носим своје мртве мисли
тетурајући. Врелина ме претаче,
цурим низ сопствену кожу.

Дан се,
попут лење мачкетине,
отегао на сунцу.

Живот нас стално негде баца. Понекад нам се то свиди, али углавном, времена су таква, то нам се не свиди. А најгоре је кад ти се свиди, а после схватиш да си баш у... небраном грожђу.
Милион сам се пута запитао, шта је боље, досадан живот који грицкаш натенане, или живот авантура, где си стално на некој ивици, и стално се чупаш за неку, види сад, трулу грану која је једва имала снаге да те издржи, или је у међувремену пукла, ал ти је помогла, оно, кад је требало.
Шта је добро, не знам, а шта је најбоље, то најмање знам. Ништа не знам, заправо.
а покушавам да живим....

Учинило ми се да те годинама познајем, када сам те угледао први пут.
Видео сам тај ход, тај осмех, кожу сам ту мирисао и љубио, предивне очи-у њима сам се утопио много пре него што сам те видео.
Не верујеш у љубав коју ти пружам, повлачиш се, плашиш се зацело.
Чини ми се да сам полудео од љубави за тобом и пре него што сам те срео, јер сам те сањао такву каква си , поред себе, како заједно проводимо живот.
Питаш како?
Не знам, можда сам ненормалан...
А можда смо ми ипак рођени једно за друго...

Баш сам се питао, неколико пута већ, може ли се то поново десити?

А онда ме је , чудним сплетом околности, живот одвукао у један лепи велики град. Радећи, међу оним свим полицама, тракама, боцама и кантама, угледао сам нешто што ме је тако ударило у главу, окренуло за пун круг, срце замало да ми искочи, и од тада не скидам овај блесави осмех са лица. Кактус цар је процветао!
Осећање је дивно...

Бити свој у овом свету није нимао лако. Одступати од средине, другачије мислити, другачије изгледати, понашати се другачије, може човека да дубоко изолује и одстрани из друштва. А човек не може да живи сам. У крви нам је да смо део нечега...
И онда се појављују проблеми, они најтежи, психички. Онда нема помоћи, причаш са докторима на различите теме, гуташ на тоне таблета које те изједају изнутра, и у том свом труду да се "уклопиш" ти се, заправо, још више удаљујеш.
Тешко је живети у малим местима.
Али нисам за претварање, срце ми је чисто, душа на месту. Такав сам, какав сам. Имам неколико пријатеља, и знам да на њих могу да рачунам, имам омиљено место за излазак, имам свој живот. Другачији. Онако како мислим да треба да буде.