Изгуби тако човек душу, па не размишља ни о чему. Постане сподоба што се провлачи из дана у дан, празна и бескорисна. И није му битно шта ће се збити, а живи, упорно грицка посне комадиће свог живота са киселим изразом лица. Не свиђа му се, наравно, али не чини ништа да то стање поправи.
А онда, довољан је само један кратки разговор, онако необавезан, а опет некако озбиљан, да све то преврне, и да човека поново почне занимати шта ће се то збити, и нека нада му обузме срце.
И дани су поново вредни, и кратки, и осмех је на лицу, и живот се жваће пуним устима.