Треба ми сила нека,
црни чај,
кафа без шећера,
чашицу ракије да потегнем,
да пробијем ову копрену
што ме увила
и у језу бацила.
Треба ми сила нека
да ме покрене
и извади из загрљаја
што ме стеже,
што ме крцка и савија,
да ме протресе и загреје,
да погура крв да устане.
Треба ми покрет, резак и брз,
да одјури сањивост што ме кочи,
ветар ми треба
да носи косу и
поглед ми треба
да одморим очи,
и требаш ми ти
да ослободим срце
што је сапето
да чиним што ми је воља,
да будем прасак и бљесак,
да ме олујом зову.