Па, Карамехмедовићу, као да си очекивао да ће се то десити....На жалост, десило се.
Најгоре од свега, ти знаш да та особа постоји, од Земље си је правио, сва си ребра почупао да је поставиш поред себе, да ти буде дан и ноћ, да јој угађаш. И није ти успевало, наравно. А онда си је срео. И знаш да је савршена, да јој нема равне, да си заљубљен да ћеш убити због ње.
Али неко кажањава, не допушта: ниси ти, друже, за ту срећу, нене, ти ћеш и даље бити усамљени мргуд, тако си бескориснији и непотребнији. У ствари, кад мало боље размислим, нема среће за тебе, немој је више ни очекивати, као што је ниси ни очекивао једно време.. Ја не знам шта ти би, па да постанеш позитиван, да се надаш....Ниси ти , мој пријатељу, за то. Тако...Ај сад иди, лутај, беж` ми с очију, да те не видим више....
И тај неко окрете леђа и настави са својим редовним активностима одржавања света...
А ти, Карамехмедовићу?
Ај, бежи, не сметај, не прави прашину....