Некако већина мојих текстова мора да почне словом Н. Волим га. Шта ћу? Врућина ми не да бољу идеју, па и овај текст потапам у море оних који почињу на Н. Врућина испунила све поре знојем, мозак се искључио и док седим на тераси вапећи за освежењем осећам како се сливам низ себе негде у неповрат.
Елем...
Нешто нисам у расположењу, иако је време афричко, и требало би бити задовољан јер могу радити шта ми је воља, ратосиљао сам се посла, што значи, да ми је све време овог света понуђено на длан, и ја га користим, не пуном снагом, јер не треба баш форсирати, али га арчим, проводећи дане у природи, на сунцу, возикајући се поред реке, или млатећи се по брдима и шумама, јој стварно то волим...
Дневно превезем, зависно од  пута између 30 и 80 км бициклом, понесем неки сендвич, брдо воде и на пут. Пржи сунце, ал не одустајем, то ме празни, самоћа, природа, пут, лечи ме од цивилизације која се труди да ме успори, зароби у канцеларију, у кућу, да ме смести у кауч и да ме гоји, да трулим, е не дам се , мислим, нећу ја, пре ћу иструлети на неком брду поломљен него у соби, ма нек ме и медведи разносе, ал неће по болницама да ме вуку из собе у собу, од лекара до лекара. Не!
У, бре, што сам мрачан нешто...
И тако пред картом сваке вечери планирам други правац којим ћу се провести. Волим такав живот, мислим да су људи по природи луталице, и да су испуњени једино док лутају. Да ли је тако?
Сви се лепо осећају док путују. Ма тако је , засигурно...
Јој, док гледам у карту, Лајко феликс ми држи музичку позадину, заједно са Бобаном Марковићем. Ледено бело вино, еј четири године сам га у фризу држао, шта ми би да га отворим, нема-лагано падам у севдах, ево недостаје ми чак и она, које сам се морао одрећи, напићу се!
Чудно фриз ми је увек празан, само у вратима држим по неку флашу вина. То не излази из фриза.
Какво лето!!!!