...Naiđoh ovde i pročitah neke svoje stare postove.... par suza skliznulo mi je niz obraze gubeći se negde u ponoru sadašnjosti ne ostavljajući za sobom ni traga na ovom ogrubelom licu.
Mnogo zajeban ovaj život.........do đavola...... Jedva čekam da se probudim i sperem sa sebe svu teskobu vremenom nakupljenu u svakoj pori, pa me guši, ne da mi mira, tera na gluposti i tako u krug...iznova i iznova... Neko će morati da odustane - ili zakoni fizike ili ovaj sedativ od života što me ovako otupeo.
Mali indijanac nemo posmatra zvezde na beskrajnom nebeskom svodu nepomično ležeći u dubokoj travi dok mu se u okicama smenjuju divljenje i strah. Ne primećuje život koji buja oko njega već samo zuri satima... noćima..... jednog momenta trgao se i pomislio kako je sanjao da je mrtav... ali nije bio.... bar ne u pravom smislu te reči. Mnogo toga je činilo da se oseća tako iako se trudio da se održi na površini vode. Paučina je polako ispunjavala sobu sve više, svakim danom primetno napredujući sve dok više ni zračak svetlosti nije mogao dopreti do njegove duše. Sanjao je, a možda i nije... ispao je iz kruga dok se tumbao i tako prikačen na cevi i senzore on više i nije bio on. Postao je nešto nepojmljivo za na naše shvatanje života... van sebe i vremena, sveta i materije... halucinacija, opsena.... večnost
(izazvano jednim mnogo glupim filmom koji trenutno ide na TV-u, ali Monika Beluči dobra kao dobar dan - šta ću kada volim takav tip žena.... blah... gluposti.....želim svu sreću malom indijancu koji je u komi, a verujem da će na kraju filma postati sve, ali predsednik Amerike definitivno neće. A i kako bi, francuski je film, a Francuzi i Ameri baš ne idu zajedno u jednoj rečenici, a da ne pljuju jedni po drugima.... a i ovaj Gillete... lažu da je zakon ovaj sa 4 nožića... živo njesra... bolje sa tupim kuhinjskim nožem da se brijem, bilo bi efikasnije...)
E da, i tako....... ni posle toliko vremena nema reči.... a i ako ih ima, one definitivno više nemaju ni najmanjeg značaja... biće sve u redu, biće dobro.... da, možda to kod malog indijanca i prođe, ja sam ipak malo veći indijanac od njega!
A sad na dozu duginih boja... ko razume, taj i shvaća - čisto da malo ubaci bejsa u ovu tmurnu i kišnu noć....
Daj malo bejsa bejsa bejsa bejsa........................
...Galama koja nadjačava najjaču grmljavinu.....tišina koju prekida razbijanje njenih suza o parket..... tandrkanje motora komšijinog razdrndanog keca prekida muk.... najduže vezivanje pertlica na najkama u istoriji čovečanstva.... njen pogled koji moli za milost posle poraza kojeg je doživela i spas večnosti za koju je bila ubeđena da je ima, ispunjavao je sobu i milovao me po čitavom telu očekujući da posrnem... talasanje zavesa usled pritiska koji je pretio da izbije prozorska okna.... škripa vrata.... poslednji pogled u stilu malenog i bezazlenog šteneta zlatnog retrivera.... zvuk dlana koji u polumraku tumara po zidu hodnika zgrade grebući svoju nežnu kožu... tako plastičan i hladan dodir tastera za svetlo.... odjeci i eho njenih sporih i teških koraka koji se rasipaju lagano nestajući i udaljavajući se od mene.... drugi sprat.... klop, klop.... sve tiše..... jecaj... klop, klop... prvi sprat.... i tiše.... prizemlje..... i potpuna tišina.... oko mene i u meni.... još jednom škripa vrata.... dva udara kombo-brave na ulaznim vratima.... svetlo iz frižidera i zveket flaše votke o pelinkovac dok ga napušta... zveckanje dve kocke leda koje se vijaju na dnu čaše i njihovo pucketanje dok se stapaju sa bezbojnom tekućinom... glasan i težak gutljaj.... par koraka do kauča... glasno protivljenje opruga mojoj volji da spustim svoje telo na kauč i samo sklopim oči na kratko posle svega..... i kraj.....
...Kakav film!!!
Evo već više od dana me drži kao okovanog u nekom čudnom raspoloženju...
Film je iz 2008. godine, a glavnu ulogu tumači Vil Smit koji je bravurozno odradio svoj posao u filmu. Muzika je fantastična i samo pojačava utisak koji film ostavlja na gledaoca. Ne preporučujem ga krajnje depresivnim osobama (ali ko će to i priznati za sebe?).
Vredi svakog minuta provedenog ispred TV-a ili monitora... a sada odoh da još malo sabiram utiske uz bocu neke žestine........
Uuhhh......
E baš tako....
Konačno je gotova epopeja selidbe, golgota živa svakog bića koje luta prostorom tražeći svoje mesto, sklonište od ovih dosadnih kiša i predstojećeg letnjeg pakla. Nije ni fazon samo zavući se među 4 zida i zvati to svojim domom. Ovo mi je već 3. mesto za nepunih godinu dana lutanja i traženja prostora kojeg bih mogao nazvati svojim mestom, utočištem od svakodnevice i raznoraznih pritisaka okruženja. Da, osećam... to je to mesto... čak je i Gary Moore mnogo akustičniji u ovoj kocki nego što je to bio u prethodnim. Ipak, ovo nije dom...još uvek nije, ali mogao bi biti veoma lako samo da se još kockica posloži, da se pojave nedostajući delovi slagalice i to bi bilo to. Proći će još vremena do tada, znam, a možda će me i putevi naneti na neku sasvim treću stranu. Slatka neizvesnost života, tako privlačna i primamljujuća da te svakoga dana tera da se budiš i trudiš još više, da napreduješ i evoluiraš pa gde stigneš. Pijem taj nektar sa uživanjem iako često naletim na malo gorčije slojeve... pa ne postoji savršenstvo zar ne?
I u svemu i svačemu prođe još jedna godina života. Godina uspona i katastrofalnih padova. Godina života koja mi je mnogo toga donela, ali na posletku, sve sam to krvavo platio. Svako pojedinačno iskustvo, avanturu, pobede i poraze. Da li sam izvukao neke pouke? Ma verovatno da jesam mada mi gomila njih i dalje nije jasna jer je bol zaslepila jasno rasuđivanje i dedukciju. Boli više gotovo i da nema, ali kojekakve misli mi često kolaju glavom bez nekog razloga, onako usputno ostavljajuci tragove i smrad spaljene gume svojim "driftingom" po vijugama. Da li bih lagao sebe kada bih rekao da ne želim da je vidim ponekad onako usput? Verovatno bih jer susedstvo izbegavam u širokom luku, a kada me sila i primora na tu stranu kao nedavno, u isto vreme strahujem i iščekujem je. Jbg, mnogo zeznute te emocije i sve to... a i opasno po život jer samo što ne sletih s puta kada se mimoiđosmo... pa ti onda odradi posao koji te primorao na tu stranu! Važi! I'll pass!
E dakle, prošao sam kroz par krugova pakla za proteklih godinu dana, a sam bog mi je svedok da se još uvek vrzmam po jednom, ali taj mi 'leba donosi na sto, pa ću još neko vreme kolati njime. Ta ideologija me je baš koštala, negde se usput zagubila pod tonom papira, sati i sati provedenih pred monitorom i buljukom sedih zbog kojih nikada kraću kosu nisam nosio na ovoj obloj glavi. Ma sve to u rok službe...
Ostao sam i bez meni veoma drage i značajne osobe u životu ne stigavši ni pošteno da se oprostim od nje i ostaće ožiljak i večni žal zbog toga, a nadam se da će se vremenom savest ređe javljati sa osudama zbog toga i da će ipak lepe uspomene nadjačati sopstvenu glupost.
Negde iza ponoći lupiću još jednu recku, obećati sebi štošta, a biče dobro ako samo i delić svih tih obećanja ispunim. Napravio sam "To do" listu za narednih 12 meseci, a između ostalog tu su i stvari poput promeniti posao, poraditi više na sebi, vratiti se u kolosek vedrine i pobede. Nisam Makijavelista, ali sam se uverio u proteklih godinu dana da takvi bolje prolaze. Da, biću više takav u narednom periodu iako se to kosi sa dosta mojih životnih principa. Zacrtao sam sebi i da nikada više u životu neću napraviti iste greške koje sam pravio u prošlosti. Jednoga dana od budućih 365 naći ću se, popričati i reći da i ja veoma imam udela u svemu što se zbilo. Najteže je bilo priznati sebi, a priznati nekome drugome mora biti lakše. Čoveče, ovaj "November rain" me prosto ponekad pokida na milione najsitnijih delića, pa mi je baš potrebno vremena da se sastavim. Zapaliću jednu da se polako sastavim uz rasipanje pepela po ovoj kristalnoj pepeljari.
Kiša dobuje po limenoj oplati terase bez ikakvog ritma i namere da prestane u skorije vreme. Volim da je slušam kada sam ispunjen mirom i spokojom. Sada sam daleko od toga i samo mi uliva nervozu moja nemogućnost da uhvatim šablon njenih udaraca bez ikakve ideje i svrhe. Prosto pada... pojačava svoj tempo... Posmatram prostor oko sebe u polumraku i najednom osećam nešto poput blaženstva. Ako ništa drugo, u ovom trenutku i mestu udariću čavao i vezati za njega novi kotur konca i krenuti nekim novim pravcem. Usput ću vezivati po jedan čvorić za svaki događaj i momenat koji mi u život unese nešto novo - bilo dobro ili loše, jer želim da se sećam svega. Svaku lekciju ću naštrebati dobro, svaku radost urezati duboko u svoje srce, a onda za godinu dana kada krenem da namotavam klupko, nailazeći na svaki čvorić ponaosob, oživljavaću svaki događaj i na kraju dok dođem do čavlića imati mnogo jasniju sliku oko toga gde sam i šta sam, sa jasnim životnim poukama izvučenim iz svakog atoma sopstvenog bića.
Dakle, pišemo se za godinu dana na ovu temu ako bog da, a ako neće da da, ja ću se ipak potruditi da na prevaru nažvrljam par redova.
Laku noć vam želim i mirne snove.... setih se sada još par stvari da dodam na listu pa idem da je zaokružim.... ubacite žetone, pritisnite papučicu gasa, nova vožnja kreće.....................................................................
Danas sam se baš dobro zamislio nad pojedinim stvarima i događajima u svom životu. Dan na poslu je bio izuzetno težak, a kazaljke na satu se uopšte nisu pomerale. X puta sam pogledao u donji-desni budžak svog monitora da proverim da li taj sad na zidu ne radi ili je stvarno vreme stalo kao reka Tisa leti. Po onoj žegi valjda i njoj bude teško da se pomera, svaki meandar joj izuzetno teško pada i samo povećava njenu patnju. Tako sam se i ja danas osećao...teskoban, sumoran, izmučen... bez energije i vitalnosti fizičke, dok mi je glava za to vreme imala neverovatan dril.
Shvatio sam da sam postao patološki lažov. Lažem kolege da sam odradio neke banalne stvari, a uistinu mi ni na pamet nije palo da se pokrenem, prijatelje da sam kod devojke, devojku da sam kod prijatelja, lažem sam sebe po pitanju gomile stvari, a istina je samo jedna - povlačenje je uzelo maha i više nego što mi se to u prvi mah činilo. Dane provodim besciljno, grozničavo tražeći nešto što bi me pokrenulo i ulilo u mene sveži dah topline i radosti. Postoje neke teorije da shoping popravlja raspoloženje, da zna da bude pravi antibiotik za tugu i loše emocije. Rešio sam čak i to da probam u svom ovom očajanju. Pokupovao sam za par sati gotovo sve ono što mi nedostaje u novom stanu - novu tehniku, plazmu, klimu, frižider, novo posuđe, escajg, zavese i još koješta. Kada sam podvukao crtu bio sam preko hiljade "lakši", a ništa srećniji ili bar nešto raspoloženiji.
I ova prokleta klima u kancelariji ne radi kako bi trebala, a nije ni jun. Šta li će biti tek kada dođu one prave paklene vrućine kada mi se i kosti znoje, a svaki sloj odeće predstavlja zločin protiv čovečnosti?
Gde li sam se i zaposlio na takvom mestu gde moram da budem u odelu, skockan u sakou, u cipelama? Eeeee gde li mi je pamet bila?
I kako ja sada da analiziram poslovanje, projekcije, milione, kamione, avione....... posmatram XY koleginicu u susednoj kancelariji..... košuljica sa veoma kratkim rukavima, dekoltirana, suknjičica tik preko kolena, bez čarapica, u otvorenim cipelicama, tamnog satenskog tena, vitkog stasa i nogu friško izdepiliranih.... bujne braon kose i tamnih kestenjastih očiju.... uuhhh, odlutao sam... ..... htedoh da naglasim koliko je njoj lakše tako letnje odevenoj, pa vi sada ako verujete - verujete!
Stvarno, evo i sada lažem...... lažem sebe kako se ložim na nju, a u stvari sam već dosta puta izbegao njen poziv na piće ili na neko druženje. Jednostavno, dosadna mi je i nije mi teško predvideti koliko bih morao da se trudim da nađem neku zajedničku temu za iole pristojan razgovor. Javljaju mi se i one duge i neprijatne tišine kada nijedno od sagovornika i nema baš nešto preterano za reći. U tom slučaju su mi cigarete najbolji beg iz neprijatnosti. Lagano otvaram kutiju, izvlačim cigaretu, džepujem se da pronađem upaljač koji se redovno nalazi u kutiji.... palim je i lagano povlačim par dimova... i sve to veoma, ali baš veoma lagano premotavajući u glavi neke ižvakane teme i razgovore iz prošlosti ne bi li malo pokrenuo razgovor.... Eto lažem i nju da ćemo otići na to piće.... Stvarno sam postao gad.
Dok kuckam povremeno išetam na terasu i bacim pogled na ulicu pod sobom ne znajući ni sam zašto. Valjda očekujem da se desi neko čudo, da neko za koga nisam ni svestan da postoji baš u tom trenutku pogleda ka gore i da nam se pogledi susretnu negde između prvog i drugog sprata. Da se rodi nešto što još nikada nije i da me to nešto trgne iz ove emotivne učmalosti u kojoj se nalazim.
Uh... trebao bih i da završim ovu svoju tačku u kojoj nestade magije, a i to mi je sve nekako mrsko... znam, treba da budem čovek i da više ne otežem sa time....ali već vidim njene suze, navaljivanja da joj nešto više kažem, ubeđivanja da nisam u pravu i da će sve biti bolje.... ali kako neko može srcu koje više ne kuca u istom ritmu i za tog nekog reći da nije u pravu? Mnogo je za******o kada se neke stvari razmašu, a onda treba saseći ta krila. Boli i mene to, a ne mogu ni da zamislim kako će tek nju. A možda i neće to tako doživeti i prihvatiće sasvim normalno? Evo lažem opet sam sebe znajući da neće biti tako.
Moram nekuda otići ovo leto. Negde sam i daleko od svih i svega ovde. Poznajem sebe i znam da bih se smorio.... jako teško meni ugoditi... ni sam sebi ne mogu već dugo vremena. Nadam se da i za mene postoji negde neki penicilin. Mora biti!
I svašta sam ja sada ovde na brzinu napisao........ idem da maknem jednu Bavarijicu 'ladnu kao zmija iz friza i da malo spustim ovu radnu temperaturu mozga na prihvatljiv nivo.
Odjednom je u stanu nestalo mirisa “Fresh water”-a, a duvanski dim popunjavao je I najudaljeniji kutak moje samice. Sutra je petak I vikend preda mnom. A opet, ne osećam zadovoljstvo zbog tog “svetog” dana, već najobičniju ravnodušnost I neku čudnu melanholiju. Misli mi samo protrčavaju kroz glavu, a suviše sam trom I bezvoljan da bih ijednu sustigao I zadržao bar na par trenutaka. Nekako se migolje iz ruku kao jeguljice.
Ipak, toliko me toga još čeka sutra pre nego što presavijem tabak još jedne nedelje u mom životu. Listam sve brže I brže dan za danom ne verujući da je moguće da se toliko toga događa, a da se u stvari ništa nije ni desilo. Kuda god da uputim pogled iskrsne neki problem I već mi je pomalo I muka od toga. Želim da zažmurim I snagom volje oteram sve te probleme od sebe, ali znam da bi to bilo samo zavaravanje I odgađanje neminovnosti koje će uslediti jedna za drugom. Jedan poziv odlažem već dosta dugo iz samo meni poznatih razloga u koje nisam siguran da ni sam baš potpuno verujem. Povlačim još jedan dim…. Ma nek’ ide život…
Šta me to sprečava da ponovo posetim najslađe okice na svetu i taj zagonentni, vragolasti osmeh? Plaši li me to da se okice ne razrogače u čudu, a sa lica nestane osmeha?
Izbori... ma ne ta dosadna politika.... životni izbori.... pitanja da li levo ili desno? Plave ili tamnokose?
Život se svede na gomilu izbora iznova i iznova. Pre par godina čini mi se da sam napravio jedan veoma pogrešan. Iz jednog pogrešnog izbora išao sam u drugi, pa u treći, peti.... i tu sam gde sam sada, a to baš i nije neko mesto za pozavideti. Izabrao sam tada pravo umesto da sam skrenuo levo kod Albukerkija.
Maj 2004.
Stajao sam u hodniku hotela grebući za pravcem za koji sam mislio da je taj. Onaj pravi i konačni, kojim ću stići do svojih želja i snova u dvoje. Najslađe okice su izašle iz susedne sobe, okrenuo sam glavu ka njima, a munje su prosto ispunile međuprostor zaslepljujući mi pogled za sve ostalo. Okrenula je glavu i otišla svojim putem, dok je moj razum prevladao i zadržao me na putu kojim sam krenuo.
Najslađe okice i ja smo postali drugari među kojima je uvek tako očigledno postojalo mnogo više od drugarstva. Čudan splet okolnosti ili kako bi neki nazvali “sudbina” , nisu nikada dozvolili da jedno drugome priznamo kako nam srca brže kucaju kada smo zajedno. A onda je otputovala daleko I dosta dugo nisam čuo bilo šta o njoj. Sve do pre par meseci. Susreli smo se na pokretnim stepenicama tržnog centra u gradu koji nije bio ni njen, a ni moj. I opet munje I gromovi pri prvom kontaktu naših krajnje iznenađenih lica. Eh da mi je neko samo uslikao facu tog trenutka…to bi bila fotka! Sve je stalo I u prostoru I vremenu postojala je samo ona, totalni “slow-motion”. Čitavo telo mi je treperilo poput krila kolibrija očekujući njen već pomalo zaboravljeni glas. Da, i dalje ima isti onaj osmeh koji me razoružava i pred kojim sam totalno nemoćan.
Razmenili smo vizit kartice, promenili par mailova od tada, a ja uporno odlažem nešto više, iznova obećavajući susret, a onda smišljajući kojekakve glupave izgovore da ga eskiviram. Divim se svojoj stupidnosti ponekad…. A možda neke priče jednostavno I ne treba prljati, ali mudraci među vama bi sigurno rekli: “Ma probaj.... ne znaš dok ne probaš.... nemoj da si *****…..itd….itd….”. Znam ja mudrice da ste vi u pravu, ali kao što rekoh – imam svoje razloge koliko god (ne)ubedljivi bili.
Čeka me i put u skorije vreme, ne tako daleko i ne nadugačko, ali će mi dosta energije biti potrebno da se sa njega vratim psihički neporemećen. Ne volim Beograd, ni taj ubistveni saobraćaj u špicu na Gazeli, a silom me teraju u njega. Samo mi to još treba povrh svega.
Polako, ali sigurno se pripremam za selidbu u neku novu samicu. Raduje me što će ona biti lepše sređena, na prvi pogled toplija i srdačnija, divota jedna. Iako mi je u početku ta misao oko preseljenja podsticala mučninu u stomaku i pobunu u glavi, prerasla je u onu slatku mukicu i nestrpljivost. Iskreno bih se sutra već preselio da je sve sređeno, ali se ima tu još štošta poraditi do 1.-og. Dvostruki razlog za slavlje početkom juna (ako neko još u ovim godinama i slavi rođendane). E zaboravih.... Ako neko ima predlog za dezen tapeta, neka slobodno da sugestiju. Obećavam da će svaki predlog biti fer i objektivno razmotren!
Možda taj neki novi početak donese i novu magiju sa sobom. Znam samo da će u novom gnezdašcetu zasigurno biti više svetla i topline. Više smeha i ljubavi preko potrebne da održi preostalog elana u meni u pokretu i borbi.
Život je tako nepredvidivo divan čak i kada je krš i lom sve oko tebe. Radost mi se uvukla u kosti iako nisam srećan. Daleko sam još od harmonije, ali tu i tamo promaknu taktovi pokoje simfonije kroz uho.
Zaspaću večeras sa osmehom na licu, iako će sutrašnji dan biti prava golgota. Ipak, preneću taj osmeh kroz dan nesmanjenim intenzitetom u inat svim problemima i ljudima koji bi me tako rado videli poraženog. To zadovoljstvo im nikada neću priuštiti!
A sada me izvinite.... pustiću malo rock-a da umiri ovu konfuziju, pogasiti svetla i ispratiti još jednu stranicu ovog životopisa...
Vratila se sa tamo nekog puta i iznenadila me svojim pozivom.
Petak veče...
Pozvala me k sebi glasom prepunim iščekivanja moga odgovora, nestrpljivo i čežnjivo pričajući koješta dok sam ja ćutao. Naposletku, nakon kako mi se činilo čitavog veka moje tišine i odzvanjanja njenog glasa u mojoj glavi, rekao sam joj da ću doći samo da obavim par sitnica. Lagao sam, mislim to za sitnice... ništa nisam radio, zapravo, tek sam i ušao u stan kada me pozvala, ali sam osećao neverovatnu teskobu da se presvlačim, ponovo palim auto i odvezem se do nje. Sedeo sam na kauču, pušio i razmišljao: "Kada sam počeo ovako da se osećam? U kom trenutku je nestalo čarolije? Zašto mi je postalo svejedno kada znam koliko mi znači i koliko mi ispunjava moje praznine i život koji se sveo na čistu mehaniku? Da li znam?"
Vremena nije bilo za širenje ove iznenadne oluje u mojoj glavi. Spremio sam se, seo u kola i odvezao se do nje. Čekala me je ispred svoje zgrade i bila u priči sa nekim likom, komšija neki ko će ga znati... Dok sam joj prilazio, srce je počelo svoju polku i nesvesno sam ubrzavao korak ne bi li je što pre prigrlio k sebi. Do trenutka kada sam joj bio samo na korak, srce je već prštalo od ushićenja... pompezno finale "Radeckog marša". Odjednom, dirigent je odlučnim pokretom štapića prekinuo muziku u momentu i zavladala je apsolutna tišina.
Popeli smo se gore u njen stan, a mračni oblaci nad mojom glavom bivali su sve gušći, a gušenje sve veće. Stezalo me sve više i više kako je vreme odmicalo... "Bože, samo da mi je otići odavde... Kud li sam i dolazio?" - promaljale su se misli jedna za drugom, - "Gde li je taj zagrljaj i poljubac najslađi na svetu? Šta mi je? Šta joj je?"
Pitanje za pitanjem, udarac za udarcem lomili su me sve više i više. Nervoza me obuzimala, povlačio sam se sve dublje do krajnjih granica crnine u sebi. Dublje nisam mogao... "Slušaj, imao sam katastrofalan dan" - promrmljao sam znajući da je već shvatila da nešto nije u redu. Toliko me već poznavala da je znala da ne vredi da me zaustavlja...
Nedelja popodne....
Poslala mi je poruku negde oko podneva i pitala da li može da dođe. Nameravao sam da radim, ali ona je uvek imala prednost nad svime i svačime. Želeo sam da dođe u krajnjem slučaju i došla je. Ista priča se ponavljala.... ludilo u meni znajući da će doći, ma predinfarktno stanje.... a onda muk.... platonski pozdrav kao sa tamo nekim ortakom. I smejali smo se i zezali fenomenalno, ali nešto definitivno nije u redu. Ranije bih je prosto izbombardovao poljupcima i nežnošću. Ne bih svoje usne odvajao od njenih niti ispuštao iz svog zagrljaja, ali ne i ovoga puta. Mislim, sve je bilo lepo, ali nije bilo ono... znate.... kada želite još i još.... kada strepite od trenutka kada će morati da ide... kada ode, a vi naprosto morate da pošaljete neku sladunjavu poručicu... kada nije ni otišla, a već vam užasno nedostaje... kada je želite večno i toliko snažno da ta energija premašuje i snagu Sunca i snagu "velikog praska" zajedno.
Da, bilo je lepo, a to lepo je tako nekako razvodnjeno i mlako... nejako. Bledunjavost koja prelazi u sivilo, baš kao i ovaj dan što je danas. Bez iskri i varnica, nekako normalno, suviše prijateljski i hladnjikavo. Prepoznajem ovaj put. Stabla su nekako ista, nailazim na svoje korake jednom već tako dobro utabane. Izgleda da sam za ovih par godina napravio jedan tako dobar krug tumarajući po šumi da pronađem pravi put, ali nekako sam opet došao na početak. Svo znanje o zvezdi severnjači i o tome kako mahovina raste na severnoj strani kore drveta nije bilo ni od kakve pomoći. Tapkam u mestu smišljajući neku novu strategiju i tražeći neki novi orijentir na ovom putu.
Znam da će boleti, ne samo nju... stvari su dostigle kritičnu masu i nema povratka. Prolongiranje pokreta može dovesti samo do topljenja jezgra... da, tako je najbolje..... idem ja....
System...........................check!
Energy............................check!
Willingnes.....................check!
Desire............................check!
Love................................check!
All systems ready.......................... T minus 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1, 0................. launching!
Nakon više od mesec dana izbivanja iz rodnog grada, došao sam na par dana preko vikenda da obiđem svoje, sredim neke zaostale stvari kojih se vremenom nakupilo, a usput sam se i video posle dosta vremena sa svojim drugarima.
Nisam ni slutio da mi sve to toliko fali. Sivilo malog grada koje me je ranije hvatalo za gušu i davilo žestoko, po prvi put otkako sam otišao iz njega prijalo mi je i osetio sam radost i toplinu kakvu mi "velegrad" nikada neće moći pružiti, a iskreno, svu gorčinu koju sam pokupio vremenom u njemu čini to pomalo i nemogućom misijom. Jurio sam kao blesav sve dok nisam ugledao tablu sa imenom mog grada. Muzika u kolima dolivala je euforiju svakom novom pesmom i pređenim kilometrom, gradirajući mi emocije do potpune euforije.
Bezvoljnost i nervozu kao da sam ostavio tamo onog trenutka kada sam okrenuo ključ u kontakt bravi moje "jurilice" . Prvi urlik motora odavao je ushićenje i nestrpljivot svakog ventila. Verujem ja da je i "jurilica" bila presrećna što će posle više od mesec dana osetiti milovanje dobro poznatih četaka u praonici, biti isfenirana do detalja i dobiti i manikir i pedikir felnica. Pa onda kozmetički tretman voskom... ma nije ni čudo da se odazivala tako lagano svakom pritisku papučice gasa. I stigoh ja tako....
Onda dogovori i pregovori oko toga gde večeras... izbor nije velik, ali uostalom ni mi nismo nešto probirljivi. Dogovor je pao! Staro, dobro poznato mesto sa dušom - ex prodavnica jednog mog drugara, već dugo naše stecište i beg od svakodnevice. Mesto gde su se vodile i danas se vode veoma ozbiljne debate o svakojakim temama, protkane smehom do suza i naravno zalivanjem posle svake izrečene. Kako mi je samo sve to falilo...... te večeri konačno nisam bio stranac među poznatima, a osećaj da sam "pao s Marsa" koji me prati već dosta dugo pretopio se u nešto neopisivo - totalnu suprotnost svemu što je uticalo na moju metamorfozu otkako se odselih. Verujte mi, svega je tu bilo..... ali ljubomorno ja to sada čuvam da mi što duže potraje zaliha jer oskudacija je i ko zna kada ću ponovo u nabavku.
Kada sam kod kuće uglavnom me mrzi da rasklapam kauč i jedva zaspim na njemu, spavam loše i budim se ukočen, ali to veče sam zaspao kao bebica i ustao čio i odmoran kao da sam spavao na ekstra udobnom francuskom ležaju.
Novi dan, suncem obasjan..... pa ovo kao da je neko proleće preskočio i odmah prekopčao prekidač na leto. Čitav dan sam proveo lunjajući, po sto puta se vraćajući na ista mesta, obilazeći ih svim čulima da slučajno nešto ne ispustim, da mi ne promakne.... i malog anđela sestrinog sam ugnjavio.... uželelo se i dete mene pa smo čitav dan proveli zajedno, a čik samo da je neko hteo da nas razdvoji - e taj se ne bi dobro proveo!
I naravno da mi je sve to tako proletelo kao u dahu. Došla je i nedelja... vreme je povratku u "velegrad". Tom krvopiji, energetskoj pijavici.... sve nešto razmišljam.... pa otkako sam se vratio i vreme se proružnilo. Sve se pitam da li mi se čini da tu ima neke veze ili zaista tu nešto postoji. Opcija da sam umislio ne dolazi u obzir dok mi neko ne prezentuje veoma ubedljive argumente da jeste tako.
Hmmmm...... zanimljivo da čak ni ista muzika ne deluje euforično dok svi oko tebe nervozno trube u gradskoj vrevi. Svi se nekuda žure, previše.... usiljen tempo koji ostavlja bez duše.
Sve me to previše nervira i rešio sam da krenem "Peške-trans" na posao, ali dosadna kiša mi ne daje da pretočim svoj plan u delo. Nema veze i njeno će odkišiti, a onda sluškice u uši, mjuz na max i korak po korak... Festina lente (potrudite se za prevod).
I dalje ja tragam za onim nečim ili nekim jer ovo je samo privremen lek mojoj duši, koju nadam se da još uvek imam. Ma u stvari, znam ja da je imam, nego se plašim da se možda suviše iskvarila ovakvim životom. No, videćemo to kod Sv. Petra jednoga dana i neću baš nešto da jurim za tim saznanjem.
Koji paradoks.... privodim ovaj tekst kraju uz pesmu "Prince of darkness".... zabrinjava zar ne?
Nervozan sam bio otkako sam ustao. Jako teško i svakim danom sve teže i teže. Ali to i nije neka novina, takav mi je manje-više svaki dan. Teskoba koja me obuzima dovodi me do toga da se zapitam koliko su zaista pomerena i pokvarena merila vrednosti.
Znaš ono kada si mlađi i život ceniš po količini piva ili pelinkovca popijenih za vikend. Po količini dobrog provoda sa društvom, markiranju sa nastave, skrivenih pogleda upućenih tebi i od tebe. Nekim slatkim neizvesnostima poput prve simpatije, prvih poljubaca, maturske ekskurzije i Ane iz IV-3. Kojekakvih prijemnih, položenih ispita i studentskog života. Života sa cimerima koji ti postaju bliži od mame i tate... naravno još zalivanja vikendom sa istima. U stvari i studentskim četvrtkom posle kojeg su vežbe petkom izjutra delovale kao najgora kazna. Ali brate, sve se to proživljavalo uz gušt, sa osmehom, pa tako ni povremeni porazi nisu teško padali.
A onda nastupa prelomna tačka u životu dojučerašnjeg bezbrižnog "deteta".
Prvi konkurs za posao, prvo veće razočarenje... doduše tek si završio faks i nije ti ni toliko krivo, jer bože moj, leto je pred tobom i nema više uslova za upis u narednu godinu. Mentalno se vraćaš u doba srednje škole kada je svako leto bilo jaaaaaaakooooooo bezbrižno. Svakim danom provod sve bolji i bolji.
Taman kada te krene posle godina studiranja i konstantne letnje anksioznosti od uslova za narednu godinu, jedno jutro ti zazvoni telefon - poziv da su te primili na posao. I to u trenutku kada si već isplanirao najbolje leto do tada u životu i punim plućima krenuo u realizaciju istog. I kao giljotinom odrezani bezbrižnost i detinjstvo skotrljali su se negde ne zaustavljajući se ni dan danas, sve više udaljavajući se od svih čula, svesnih i nesvesnih.
Preko noći obaveze, trka, ciljevi, stres za doručak, ručak i večeru... i svaki dan isti... kolosek... kao u pesmi, čini mi se, grupe "Talking heads - Road to nowhere" (ako sam pogrešio - izvinite).
"Pa to ti je odrastanje sine" - neki bi sigurno rekli, a većina bi pomislila. Svestan sam ja toga, nije da nisam.
Vremenom osećaš sve više i veće posledice odrastanja. Život se pretvara u konstantnu težnju za nečim boljim, većim, značajnijim. Vijaš karijeru svesno ili nesvesno zapostavljajući mnogo toga. Kazne te sustižu povremeno za takvu oholost prema sopstvenom životu. Ma nema veze, tu je karijera.... ona me neće izneveriti i ako me svi ostali iznevere. Kako vreme odmiče i nema više ljudi oko tebe koji bi te mogli izneveriti. Počinješ da se osećaš kao "pao sa Marsa" u društvu do juče tebi veoma bitnih i dragih ljudi. Sam sebi postaješ totalni stranac. Više ne prepoznaješ svoj lik u ogledalu ujutru. Oči prepune života i radosti sklupčale su se u tugu i drhte u neverici posmatrajući olupinu u koju si se pretvorio. Skockaš se, odlaziš na posao gde jednostavno nemaš vremena da razmišljaš o svemu tome što te muči. Organizam te tu i tamo opomene da ne možeš tako dalje, ali funkcionišeš u toj frci i zanemaruješ veoma jasne signale koje ti telo šalje. Postavlja se pitanje ko će duže izdržati - organizam ili psiha?
Neki nevini ideali iz detinjstva padaju u vodu jedan za drugim. Više nema radosti ni u vezi, ni u društvu, ne primećuješ promene godišnjih doba, a popiješ jer tako lakše podnosiš svakodnevno šamaranje koje sam sebi priređuješ.
Nervozan sam i kada sam spokojan. Taj osećaj je toliko prisutan, da se više i ne obazirem na njega. I čekam.... itekako čekam i žudim bar za jednim događajem, osobom, pozivom, danom kada ću bar na nekoliko trenutaka biti ponovo ono "dete" - bezbrižno, vragolasto i razdragano... prepuno volje i energije. Trenutak bez razmišljanja o tome šta je sutra na rasporedu i kakva će me sva čuda prigrliti sebi i ljubomorno sakriti od svega onoga što me nekada činilo čovekom.
Osećam da to nije daleko.... prosto, kao da mogu da dotaknem vrhovima prstiju to nešto šta god da jeste. Samo još malo da mi se razmagli.... da mi bude jasnije... šta, ko i kako.... Mora da postoji rešenje i za ovu zagonetku... Agatha please help!
Rekla mi je jednom da moje misli imaju formu. Govorila mi je često kako zbog svoje haotične prirode, a opet konstantne težnje da takav svoj haotični svemir održim u harmoniji, moj jezik često prebrzo i prebolno iznosi iskru "velikog praska" u spoljne prstenove vasione razarajući sve svetove pred sobom.
Godinama ranije pre postanka blogova znao sam u toku noći da ustanem i u trenucima apsolutne tišine i mraka nažvrljam svoje planete, mesece, asteroidna polja na parče papira. Vremenom, ove trenutke posvećene istraživanju nepoznatog u sebi, upoznavanja najudaljenijih kutaka svog bića prenosio sam na "hard drive" mog kompa.
Pročitala je crticu moje samospoznaje jednom prilikom i veoma je bila zbunjena. Rekla mi je kako moje misli na papiru deluju tako skladno i nevino: "Bože, kada čitam tvoje tekstove kao da ne postoji taj razarač u tebi i sve je tako..... ne mogu da ti opišem.... Jesi li pisao još nešto?"
"Da." - rekao sam - "Imaš tamo folder 'pisanija' u 'My documents'-u pa pogledaj ako te zanima".
Čitala je tekst za tekstom upijajući svaki delić mog mikrokosmosa. Došla je na red i tamo neka priča o nekoj devojci.... moralisanje neko o tome kada se treba povući zbog dobrobiti nekog drugog i kakvu crnu rupu unosi takav čin u ovaj moj maleni svet.
Uvredila se. Ozbiljno se uvredila.... "da li si ikada tako nešto o meni pisao? Nisi! To dovoljno govori o tome ko ti je koliko značio i koliko ti ja značim i inspirišem te." To je bio poslednji put da sam je video....
Nije shvatila da ne pišem otkako sam je sreo. Nije shvatila da je postala Sunce mog solarnog sistema i da nije bilo više potrebe da tražim spas u tim usamljenim trenucima kroz pisanje. Nije shvatila i da tu i tamo i u najuređenijem sistemu dolazi do udara kometa, mesečevih pega, pomračenja.... Nije shvatila mnogo toga, samo se "smrtno" uvredila i stvorila sebi opravdanje da moj svemir usisa u jednu tačku.
Zašto sam se setio toga posle toliko godina?
Nemam pojma, nadošlo mi.....
E i kada pogledate visoko ka nebu u letnjoj najvedrijoj noći i vidite onu tačku najsvetliju od svih tačaka - zvezdu što najjače sja, budite sigurni da to nije tačka moga svemira. Ona je negde na pola puta između večnosti i ništavnosti, početka i beskrajnosti, baš tu negde u haosu na tamnoj strani Meseca.
Šta kada kola nizbrdo?
I šta kada dani munjevito prolaze ni u čemu?
I šta kada subotom imaš "date" jedan na jedan sa flašom votke, a društvo s vremena na vreme obogaćuje dosadna fudbalska utakmica?
Kako se sve ovo desilo?
Sedim u mraku solidarišući se sa planetom Zemljom ni sam neverujući u neki doprinos i efekat tog čina. Ubacujem povremeno po kockicu leda u piće dok mi bose noge nervozno pletu po tepihu nervozno kolo uz "Pulverturm" Niels Van Gogh-a..... I'm having problems in my life...
Prati me ova pesma svuda u poslednje vreme - u kolima, na poslu, u stanu, u glavi i ušima.
Problemi definitivno postaju sve veći, a kraj im se ne nazire kao i frazi "svetska ekonomska kriza" koja mi se btw ogadila iz mnogih razloga. Postade to ništa drugo do alibi svima... neradnicima da ni ne traže posao, jer bože moj, kriza je. Poslodavcima da čine radnicima šta god hoće i da tlače bez granica. Vldai da nameće kojekakve poreze koji nemaju utemeljenje u logici i zdravom razumu. Bogatima da se još više i uspešnije bogate, a da siromašni još više strahuju za koricu hleba. Glupa tema u svakom slučaju......
Da ispijem malo.... e tako....Živeli!
Fale mi određene osobe u životu. Ne osećam to svakodnevno jer nemam vremena da osećam to često. Pa to me je nekako i dovelo do ovde gde se sada nalazim, a to je baš nigde i ništa... jedno ogromno prostranstvo praznine gde caruju orkanski vetrovi i polarna hladnoća. A kada se desi veče poput ovoga, kada duša vapi za tim osobama onda nastane krah u sistemu. Grozničavo se obuzdavam da ne istipkam nešto na displeju mobilnog telefona, pritisnem "send" ili zelenu slušalicu. Čak sam i telefone posakrivao po ormanima jer ovo je veče veoma nervozno, a misli raštrkane i volja za odupiranjem krajnje slaba. Moraće se ova flaša brže isprazniti, da me obori i da me kada otvorim oči dočeka novi dan. Neki vedriji i lepršaviji, bolji u svakom pogledu. Voleo bih taj osećaj makar na par trenutaka.
Još samo čaša ili dve i biće sve u redu...
Laka vam noć svima.......................................
Ovih dana neko ludilo se uvuklo u mene. Pokušavam da pobegnem od nekih stvari, od sebe, od nekih ljudi koji su mi i dalje veoma dragi. I ne ide mi moram priznati.
Kuckajući ovde počeo sam da se plašim i da nemam neku degenerativnu bolest nervnog sistema jer mi se često dešava da pratim jedan tok misli u glavi, a da kada pročitam šta sam napisao jednostavno shvatim da se plavi totalno drugačiji tekst. I iščitavam par puta postove pre nego što ih objavim i verovatno mi se tu i tamo potkrade neko plavetnilo kojeg nisam ni bio svestan. Ma sve je to samo do haosa i ništa više.... tešim se....
Uselio sam se u nov stan, spremao ga do iznemoglosti i uglavnom mi je prošli vikend i vreme posle posla prošlo u dolickavanju istog. Našao sam konačno svoj kutak, smestio se udobno u njega, ali.... nešto mi fali.... nije ni do novog kreveta, spavam kako-tako dobro, nije ni do toga što me električar ispaljuje već 7 dana pa nemam osvetljenje u kupatilu. Iskreno govoreći, uvek sam i zamišljao u kupatilu sveće, pa još i sa mirisom jagoda - e to ima svojih prednosti, a i mnogo je romantično. Pa znam! Fali mi neko da podelim tu romantiku. Dođem sa posla, ne više toliko umoran kao nekada jer ko prati moje postove shvatio je da sam popustio gas što se toga tiče. Sada je problem drugačiji. Tada sam imao sa kime da delim sve, ali posle i zbog posla nisam imao energije za to. Sada moram da pronađem balans pre svega sa samim sobom jer ova situacija mi je nepoznata i moram biti oprezan da neki novi haos ne preovlada. Popnem se liftom do 3. sprata (češće stepenicama), otključam vrata stana, upalim svetlo, odšetam do terasnih vrata i odškrinem ih da uđe značajnija količina friškog vazduha kako bi glava ostala u vertikalnom položaju. Zatim zbacim odelo sa sebe (na aufinger), nabacim neku laganu kućnu (čital letnju) odeću, otvorim laptop, zapalim cigaru, nakačim se na net i čekam. Da, čekam iako uporno odbijam da priznam to sebi. Pokušavam da budem i hladan i nepristupačan i gad, ali mi ne ide... to jednostavno nisam ja. U svom tom čekanju "upoznah" i par ljudi sa kojima povremeno razmenjujem misli i stanja, ali kada zatreperi ekran, sve i svi padaju u vodu i opet sam na početku. Srce krene jače da udara, vrelina mi udari u glavu, a vruć vazduh mi pršti iz nozdrva. To mesto u srcu je i dalje rezervisano sa inicijalima MB (ne nije pivo u pitanju) i uvek će biti, samo što je to mesto nekada toliko bilo da je mogao i spejs šatl da se uparkira tu, sada može džambo džet, a jednoga dana nadam se ostaće tek toliko mesta za par malenih rozih cipelica. Neminovno će neki drugi ljudi zauzimati deo po deo tog prostranstva, samo im ja to još uvek ne olakšavam. I neću da im olakšam, neka se potrude malo, bar toliko vredim...
Danas je petak i vikend je predamnom koji će proleteti kao da nije ni postojao, a onda još 5 dana rintanja i ..... i dalje sam u nekoj tranziciji (iako mrzim tu reč) i dalje se vidi svetlo na kraju tunela, ali definitivno nije lokomotiva koja mi je približava jer je to svetlo malo jačeg intenziteta nekim danima, a nekim slabijeg. Imam utisak kao da preko noći malo gremlini dozidavaju i produžavaju tunel, pa iako sam sve bliže izlazu, ne napredujem kao što sam planirao. Ali upornost i tvrdoglavost i inat.... ko me poznaje zna da mi toga nikada nije falilo. E ovog puta mi to ide u korist iako sam se mnogo puta opekao zbog tih osobina, bar druge dve. Idem napred pa šta bude.... vreme će pokazati.
Ohoho, već 2. sat radnog vremena ističe polako, klizi dan ka svom zenitu i za razliku od prethodnih dana ove nedelje, ostavlja mi vremena i za kuckanje i za razmišljanje. Neću to da zloupotrebljavam jer što se ne stigne danas, moraće se preko vikenda, a onda i ovako ekspresno-hiper-ultra kratak vikend ima tendenciju da se prosto rasprši kao mehur od sapunice i da bude samo prolongacija iovako naporne nedelje ili čak i premosnica između dve naporne (a ne znaš koja je gora). Samo da očistim sve do sledećeg petka i biću veoma srećan čovek, a lepe i dobre stvari idu u paketu...nadam se i jedva čekam taj petak! Želim da verujem da ima još ljudi koji ga isto tako čekaju...
Koliko samo jedan slobodan dan može čoveka da odvuče od posla... Neverovatno!
Vikend mi je proleteo u obavezama... te kumova veridba, te selidba i još neke usputne obavezice oduzele su mi ono najdragocenije trenutno - vreme za odmor. Uzeo sam slobodan u ponedeljak za ne daj bože, jel', ako se zaglavi na veridbi, ali nije se zaglavilo jer su mi pored kumstva dodelili i posao šofera. Mogu vam reći da nije uopšte lako biti kum. Prvo što sam imao utisak da svi nešto očekuju od mene. Drugo, nov sam u toj oblasti, a i nikada se nisam bavio običajima i svim onim zavrzlamama vezanim za te kumske, veridbene i svadbarske običaje. Još nisam seo sa kumom da popričam o svemu tome i da li je pre svega on bio zadovoljan svojim kumom na veridbi. Ja lično nešto i nisam zadovoljan sobom jer mi se činilo da sam delovao previše pogubljeno. Ohrabrio me na kraju svega brat buduće mlade rečima: "Kume, nemam ti ništa zameriti, bio si odličan, ali do svadbe da nađeš pratilju!". Baš me utešio....
Veridba je bila u nedelju, a subota mi prošla u trci po cvećarama, kupovanju poklona, auto-praonicama gde je po pravilu neviđena gužva kada si u najvećoj žurbi. I kupih cveće i kupih poklone, oprah i auto, a onda kod kuma na skupljanje ujutru u BLATO!!! U 21. veku veliki broj ulica je i dalje neasfaltiran u gradovima Srbije! I džaba pranje, voskiranje, poliranje.... dok smo krenuli do mladinih, auto mi je izgledao kao da sam ga iz Kambodžanske džungle isterao. I prođe vikend....
Ponedeljak... sabajle skraćivanje jednog repića iz prošlih vremena, pa opet pranje kola (i opet čekanje u praonici), pun gas do grada, preseljenje ostatka stvari, jedna kafa usput.... a onda šlag na tortu.... kupovina i nakon toga sastavljanje stolića za dnevni boravak.... bože kako su uputstva "jasno" napisana... nismo ni krenuli da ga sastavljamo, a već smo na pogrešno mesto uboli drveni kočić... smejanje i znojenje, ali posao je završen u rekordnom roku... možda i ne baš rekordnom, ali kako bi gdin. Mrkonjić rekao: "7 minuta pre roka!". Izdržava lap-top, šolju za kafu i pepeljaru, daljince i sasvim i više nego dovoljno.....definitivno nije ni za igranku na stolu niti za sex (mada možda za te pare ne treba žaliti ni ako se raspadne....)
I evo utorak i ja na poslu, zateklo me sve ono što sam ostavio u petak + jedna pozamašna gomila novih slučajeva.... majko mila.... ali... ima i svetla tačka na kraju tunela.... da li je to izlaz ili mi to parna lokomotiva ide u susret... pisaću vam... u drugom slučaju nešto kasnije kada mi skinu zavoje i kada se konsolidujem... šalim se... valjda...
Naporan dan ostavljam polako iza sebe i posmatram kako kazaljka lagano pravi pun krug na zidnom satu dok klatno udara jako, teško, ali precizno. Taj metronom me ove večeri začarao svojim tempom i zvukom. Nikuda se on ne žuri, prati svoj ritam jezivo precizno, ne odstupajući ni za čas. On ne pravi kompromise ni zbog koga i svaku prepreku prelazi ne odajući uopšte utisak teskobe ili radosti zbog pređene prepreke.
Jedino doba kada osetim paniku kod njega je kada su vijuge već odveć opuštene i potrebno ih je naviti kako bi se taj ritam ponavljao u nedogled...tik...tak...tik...tak....
Svakom čoveku pre ili kasnije treba zatezanje vijuga... život troši energiju i svakim trenom pomalo otpušta, čini labavijim. Neko ima običaj da navija češće i u manjem obimu, neko opet to čini kada se seti, pa ima malo više posla da sredi svoj ritam, dok neko kao što sam ja čeka 5 do 12 i često i dozvoli da klatno počne da usporava i daje mu nov zamah tik pred totalni zastoj.
U poslednje vreme dešavaju mi se stvari koje bi definitivno trebale da pretegnu vijuge do maksimalnog obrtnog momenta. Prividno čak imam utisak da će klatno iskočiti iz svog uobičajenog ritma...tik....tak...tik...tak...
... ali ništa se ne dešava, klatno i dalje tera svoj tempo u inat svetu i mojoj volji.
Biću kum, kumče je već na putu, mnogo dobrih poslovnih prilika, život koji konačno liči na život. Veoma osećam kako se svi ovi ključari trude da promene tempo mog klatna. Da ga ubrzaju, te da udarci budu reski i blaži, a potmuli eho da se izgubi ili bar pređe u nešto melodičnije.... ali.....
Postavljeno mi je pitanje: "Zašto nisam u prijateljima?"
Dosta sam razmišljao o ovom pitanju, bar koliko su mi okolnosti dozvoljavale... činjenica da ja jednostavno nikoga ne favorizujem u svom životu, možda je samo delić mnogo komplikovanije situacije i odgovora.
Moji prijatelji su i moji ključari. Ljudi zbog kojih reagujem i koji reaguju zbog mene. Kada klatno zadrhti i bar na trenutak ili dva fušira udarac, promeni ritam ili zvuk udarca, znaću da nisi više stranac. Kada veo misterije spadne i kada tajna postane nešto normalno i toliko prirodno među nama, bez naglašavanja 'hej, molim te da ovo ostane među nama!' i kada pogledom postignemo dogovor bez progovorene reči.... osetićeš i prepoznaćeš se i bez moje potvrde.
Onog trenutka kada osetim da me pokrećeš, biće ti jasno..... nećeš biti tamo... bićeš tu.
...."The future's in the air
I can feel it everywhere
Blowing with the wind of change"...............
O detaljima svetske ekonomske krize neću dužiti... mislim da su svi bar malo upućeni u sva dešavanja poslednjih meseci, a pogotovo oko toga šta se dešava u Srbiji poslednjih 2-3 nedelje. Povlačenja silnih depozita građana iz banaka, panika i nepoverenje....
Pošto radim u finansijskom sektoru, definitivno moram da podelim jednu svoju teoriju sa vama....
Oktobar je mesec štednje u kojoj banke imaju specijalne akcije kako bi privukle što više depozita građana koje bi "vrtele" preko svojih kreditnih plasmana. Vrhunac akcije je nedelja štednje u kojoj banke usled podsticaja Narodne banke Srbije (ukidanje obaveznih rezervisanja itd...) podižu kamate gotovo do margine kamata koje imaju za svoje kreditne plasmane. Napominjem, gotovo jer ipak mala razlika mora da postoji kako bi postojala i neka računica za banku u tom aranžmanu.
Primera radi, neka je kamata po štednji u mesecu štednje 7%, a kamata po kratkoročnom potrošačkom kreditu 13%. Postoji bruto margina od 6%... e sada sledi ono najzanimljivije..... Bankarski sistem u Srbiji je veoma, veoma, veoma konzervativan, a politika NBS po pitanju poslovanja banaka veoma restriktivna. I malom broju banaka je kao jedan od značajnijih izvora sredstava bilo špekulativno poslovanje, kao na mnogo "razvijenijim" finansijskim tržištima na zapadu. Desilo se šta se desilo, ali neviđena negativna medijska kampanja u Srbiji podigla je mnogo veću prašinu nego što je zaista stanje u našem bankarskom sistemu. Neću da vas gnjavim detaljima oko adekvatnosti kapitala banaka u Srbiji i još nekim veoma bitnim stvarima po pitanju obezbeđenja plasmana, ali recimo da banke u Srbiji po regulativi NBS-a imaju i po par puta veću adekvatnost kapitala nego banke na ostalim finansijskim tržištima.
Elem... usled preduvane medijske kampanje, ljudi koji su se u prošlosti opekli (jer koga guja ujede, taj se i guštera plaši), a i ljudi koji se plaše da ne prođu isto tako pohrlili su u banke da povlače svoje oročene depozite. Najveći broj depozita upravo ističe u mesecu, a pogotovo u nedelji štednje. Šta se dešava zbog toga.... ljudi prevremeno razoročavaju svoje štedne uloge i umesto u primeru navedenih 7% na svoje uloge, dobijaju kamatu za štednju po viđenju koja ide do 2%. To direktno podiže bruto marginu profitabilnosti banaka koja više nije 6% već fantastičnih 11% (ako neko iole stručniji bude čitao ovo, zbog približavanja problematike ljudima u kalkulaciju nisu uzete stvari poput obaveznih rezervisanja, provizija za isplatu - odnosno troškova kredita itd...)
Eto sami izvedite kalkulaciju na malo veće iznose depozita i biće vam jasno kolika su to sredstva....
Naravno banke se suočavaju sa katastrofalnim problemom likvidnosti usled tolikih odliva depozita, moraju da povlače sredstva iz inostranstva na međubankarskom tržištu, a ta sredstva su veoma deficitarna i zbog toga skuplja nego što su to bila do sada.
Sećate se i naslova iz novina od pre možda nedelju-dve "Banke NEĆE podizati kamate na kredite"..... smešno.... ako pozajmljujete sredstva koja koštaju više, a želite da zadržite približnu profitabilnost, normalno je da održavate bruto marginu profitabilnosti tako što ćete podići i kamate na kreditima.
E dragi moji građani.... dva puta vas šišaju, a da verovatno velika većina vas nije ni svesna.... zarađen i ušteđen novac koji ste mukom stekli, oročili da bi dobili pristojan novac od kamate, praktično ste poklonili bankama da ga obrnu i zarade na njemu, a sledeći put kada odete u banku da biste uzeli kredit za tamo neki frižider, računar, automobil.... zaprepastićete se kada dobijete ponudu, a na njoj piše da je kamatna stopa preko fantastičnih 20% umesto kao prošli put kada ste uzeli kredit, recimo 13%.
Prijateljima govorim da ne brinu, ne brinite se ni vi i ne dozvolite da budete nečije ovce.
Ovo je samo teorija napominjem još jednom i možda uopšte nema utemeljenje u praksi........
Seća li se neko ovog remekdela Voltera Hila (Walter Hill)?
Elem, juče sam ga pogledao po ko zna koji put, fantastična muzika u filmu i tema toliko puta kasnije prežvakana u Holivudu o prodaji duše đavolu zarad neke koristi.
Sve u svemu, naslov me samo asocira na trenutnu tačku na pravoj života. Znam, matematičari će se odmah uhvatiti za tehnikalije poput toga da je prava ograničena jednom tačkom u stvari poluprava. E pa gospodo ako ćemo u detalje, ni ljudski život nije beskonačan te je u stvari život jedna duž. Duž sve kraća kako godine prolaze, a pravaca sve manje i izbori sve teži.
Kuda sada? Šta učiniti i kako biti pametan na kraju krajeva?
Elem... neke karte su se otvorile, a neke su još uvek netaknute u špilu. Obožavam da igram preferans, mislim da sam dobar taktičar i dobro blefiram. Ono što nikada nisam voleo da radim dok ga igram je brojanje karata. Znate ono šta ste ispucali vi, a šta drugi, koliko je aduta preostalo... Definitivno ni potencijalna promena na bolje ne mora uvek da ima pozitivan efekat na glavu. Ako je u igri i mnogo više od same igre, dodatni pritisak zna da pokvari čar i da umanji intenzitet sjaja u očima.
I jesam rekao sebi da ću se skrasiti, baciti sidro i oboriti jedra da me vetrovi više ne šibaju i ne bacaju na sve strane. Ipak, nekih navika se čovek teško može otarasiti. Sidra nema, a ako ga je i bilo definitivno nije bilo dovoljno jako da me zaustavi. Dok sam ja pronašao koralni sprud dovoljno jak da pomogne sidru već sam bio veoma daleko na pučini bez i najmanjeg odraza kopna na vidiku. Izgubljen bez kompasa daleko van horizonta, zvezde su mi postale vodilja u novu neizvesnost. Znam ja da pratim i malog i velikog medveda, a ni ostatak sazvežđa nije mi stran, ali opet problem sa zvezdama su vremenske prilike. Jesen je i oblaci su sve češći i sve gušći nadamnom. I skoro svaki novi zaveslaj otvara nova pitanja i nove strahove. Voleo bih da imam ko-skipera, da me posavetuje, da ima uticaja, zakoči kada se zaletim punom snagom, a i da zna način da uhvatim dobru struju kada nestane vetra u jedrima.
...a raskrsnica bar da je toliko "prosta" pa da podseća na onu klasičnu raskrsnicu u gradu - 4 smera i ćao... ali ovo je haos jer svaki delić stepena vodi u totalno različitom pravcu, a povratka nema. I sada se postavlja pitanje:
A) "Ostati tu gde jesam, ćutati i smrdeti jer zaliha pitke vode imam dovoljno, a tu i tamo se uhvati i po neka ribica?
B) Reskirati povratak kući?
C) Otploviti u nešto sasvim novo gde te možda čeka brodolom sa pogubnim konsekvencama?
D) Poslati poruku u boci u nadi da će doći do prave osobe, sa približnim koordinatama mog srca i sledećim sadržajem: "Molim te oprosti mi i budi moj ko-skiper kao što si oduvek i trebala biti!" ?
Nažalost vremena nema ni približno kao na "Milioner"-u i definitivno nije neograničeno. Pomoć prijatelja - uvek! Da li to može da reši nešto? Paaaaaa, jako teško... možda da eliminiše neka razmišljanja iz ove lude glave. Pola-pola opet sužava potencijalne pravce... ali zamislite ako možete koliko je polovina od beskonačno mnogo, iako su ponuđena samo 4 odgovora. Otpada i zamena pitanja jer tek ta opcija nije prihvatljiva i ništa ne rešava.
Definitivno se osećam poput zvuka gitare u instrumentalu Gerija Mura (Gary Moore) - "The Prophet"..............................potražite na netu i biće vam jasno...........................
Čini mi se ponekad u životu da konstantno balansiram na tankoj žici, a u ponoru podamnom gladni krokodili, pirane i ostale živuljke jedva čekaju da kiksnem pa da me gricnu malo.
Artisti u cirkusu me s toga ne oduševljavaju naročito, kada u toku jednog dana moram da budem i klovn i krotitelj lavova, i balerina (koliko god mi bilo teško da se zamislim u onoj tananoj haljinici i helančicama) i žongler, i domaćin i gost u isto vreme...
Pravo da vam kažem i ne piše mi se nešto posebno i sa nekom jasnijom vizijom završenog teksta, tako da je moguće da će do kraja koji definitivno i nije kraj, biti mnogo više haosa nego što sam i pretpostavljao da će biti. Dosta je teško biti ispunjen kada nešto postigneš, a nemaš sa kime to da podeliš. Kada si sam sebi i prijatelj i otac i brat.... nemojte odmah pomisliti kako to govori sve ili bar dovoljno o meni. Nije tako... jednostavno faza života u kojoj se odjednom susrelo toliko nedorečenih stvari koje ni najmanje ne zavise od mene. I to zna da pritiska i gura me uza zid. Male pukotinice u tom zidu jedva da su dovoljne da i dete svoje malecne prstiće zavuče u njih i pokuša da ga preskoči kako bi ostavilo sve nedorečenosti sa druge strane. Ipak, to je jedini spas od svega... distanca, jak bedem koji zadržava sve ispred sebe i moja malenkost.
Balansiram oprezno, ali kada vam neko konstantno trese žicu, a naleti vihora prete da vas oduvaju, nije lako. Jaaaaaaaaaooooojjjjjj, ne.... stani Igore......
Dakle.... nabavio sam specijalne baletanke, ekstra prilagodljive na sve uslove. Okačio padobran o leđa, a tek motka za balansiranje..... ma šta da vam pričam... negde sam na pola puta od ničega ka ničemu, ali važno je ići napred i svaki dan napraviti barem jedan mali korak... kako rekoše jednom davno: 'Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo!', ja bih obrnuo: 'Ovo je mali korak za čovečanstvo, ali veliki za čoveka (mene)!'.
Oktobar nikada i nisam voleo posebno, ali me ovaj svojom izuzetnošću i atipičnošću prosto oduševljava. Ne uskraćuje mi ono malo dnevne svetlosti posle posla koje mi ostaje za sebe. Prigrli me svojom toplinom kada napustim ovaj akvarijum u kojem se nalazim i nesebično mi daje mnogo detalja za uživanje i kada oni realno i ne postoje. Hvala mu na tome! Baš je pravi drugar.
Nikada nisam verovao u statistike i slične gluposti, ali čak sam počeo da nalazim sitna zadovoljstva i u brojeviam i procentima, iako mi je geometrija uvek bila mnogo omiljenija od algebre. Oblici, koloriti, mešavine svega i svačega uvek su me impresionirali, a nikada nisam umeo lepo da crtam. Znao sam da napišem, opišem, odsviram... ali Van Gog bi se najverovatnije prevrtao kao na hali-galiju u grobu kada bih pokušao da nacrtam 'Suncokrete'.
Eto, saznali ste nešto o meni...ooohhhh, osećam se sada toliko izložen i bespomoćan.... budite nežni prema ovom artisti. On će svojim bravurama veoma znati to da nagradi.
S ovim stihovima sam jutros krenuo na posao, s toga vas s njima i ispraćam do sledeće predstave...
...Master, Master, Where's the dreams that I've been after?
Master, Master, You promised only lies.
Laughter, Laughter, All I hear and see is laughter
Laughter, Laughter, laughing at my cries...
Ovo je navodno istinit dogadaj i odgovor na testu iz hemije na Univerzitetu u Beogradu. Odgovor jednog od studenata je bio toliko "dubok", da je profesor odlucio da ga podeli sa svojim kolegama preko interneta.
Pitanje: "Da li je pakao egzoterman (predaje toplotu) ili endoterman(absorbuje toplotu)?"
Vecina studenata je napisala svoje pretpostavke na osnovu Bojlovog zakona (gasovi se hlade kad se sire i zagrevaju kad se skupljaju) ili neku drugu varijantu...
Jedan od studenata je napisao sledece:
"Prvo moramo znati zapreminu u koju duše ulaze u pakao i izlaze iz njega.Smatram da odmah možemo pretpostaviti, da duša koja jednom udje u pakao više ne izlazi. Znaci, broj duša se povecava. Da bi dobili ideju o tome koliko je u paklu duša, osvrnimo se na razlicite vere koje danas postoje na svetu. Vecina tih vera tvrdi, da onaj ko nije pripadnik bas te odredene veroispovesti ide u pakao.
Dakle, zakljucak je da ce sve duše završiti u paklu. Ako tome dodamo odnos nataliteta i mortaliteta, možemo ocekivati da broj duša eksponencionalno raste. Dakle, obratimo pažnju na odnos promene zapremine pakla, jer prema Bojlovom zakonu za zadržavanje istog pritiska itoplote zapremina mora rasti proporcionalno sa brojem pristiglih duša.
To nam pruža 2 mogucnosti:
1) Ako se zapremina pakla povecava manje od potrebnog prosecnog broja duša koje stignu u pakao, toplota i pritisak pakla ce toliko porasti da ce pakao eksplodirati.
2) Ako se pakao širi brže od proseka koji mu je potreban da primi sve duše,toplota i pritisak ce toliko opasti da ce se pakao smrznuti. Koja od mogucnosti je ispravna?
Ako uzmemo u obzir izjavu, koju je kategoricki iznela Milica sa cetvrte godine, a koja glasi:
"Pre ce se pakao smrznuti nego što cu ja sa tobom da spavam" ,i s obzirom na to da je sa mnom spavala juče, mora biti ispravna teorija br.
2, dakle pakao je sigurno egzoterman i smrznuo se.
Zaključak ovog izlaganja je, da ako je pakao smrznut, ne prima više duše i preostalo je samo nebo, što je dokaz postojanja Boga,
a to objašnjava i zašto je Milica sinoć vikala "Ah moj Bože!"
Tvoje crne kose mirisale su na najžuće, zrele dunje jesenje. Tvoj ten kao u nektarine, rumen, sladak i opojan. Osmehom si me zaslepila, a tvoji biseri su bili vidljivi čak iz stratosfere. Plamen u najcrnjem mraku obasipao me toplotom i spokojem... a moje srce udaralo je sve jače i jače, a opet bio sam sve opušteniji i mirniji. Svaku tvoju reč upijao sam, a tvoj glas kao posle najlepše simfonije tražio sam na bis iznova i iznova... I trajalo je i trajalo, a ja želeo sam još... više... jače... do beskonačnosti i nazad... i mogao bih opet i opet i opet...
Otišla si i utonuo sam u san... konačno posle dosta provedenih besanih noći u agoniji pronašao sam svoje utočište i svoj mir...
Bila si, a možda i nisi... i možda je sve to samo san bio... TI ... ali znam da postojiš i naći ću te.... jednom... nekada....
Probudio sam se sa osmehom na licu...... konačno....
..... htedoh da naglasim koliko je njoj lakše tako letnje odevenoj, pa vi sada ako verujete - verujete!
